Za sada bez dobrog filma

Za mnoge od njih teško je razumljivo na osnovu kog kriterijuma su birani i zašto su se uopšte i našli na festivalu. Mogu se čuti komentari kako će kreativni direktor Diter Koslik imati mnogo toga da objašnjava.

Kada je u pitanju prisustvo velikih zvezda i glamur koji one donose, Berlinale takođe nema mnogo čime da se pohvali. U okviru glavnog programa najviše pažnje svakako je privuklo prisustvo Meta Dejmona, kao glavnog glumca novog filma Gasa Van Senta „Obećana zemlja“ (Promised Land). Pored njega crvenim tepihom prošetali su i, kao favorit za Oskara za sporednu žensku ulogu, trenutno vrlo tražena En Hatavej, Hju Džekman i Džad Lou. Tu su i mlađani Šia LaBuf, Džozef Gordon Levit, kao i Džejms Franko. Manje više, spisak zvezda tu se i završava.

Od 1993, kada je Ang Li sa filmom „Svadbeni banket“ (Wedding Banquet) doneo prvog Zlatnog medveda američkoj nezavisnoj produkciji, njeno je prisustvo u Berlinu postalo neizostavno. Ove godine, određeni broj nezavisnih filmova je tu samo da bi obezbedio prisustvo nekih od pomenutih zvezda. Tako se novi film sa Šia La Bufom, „Neophodna smrt Čarlija Kantrimena“ (The Necessary Death of Charlie Countryman) našao u glavnom takmičarskom programu. Ovaj filmski debi reditelja cenjenog u svetu reklama besmislena je priča o čikaškom momku koga je duh tek preminule majke posavetovao da ode do Bukurešta. Tamo se naravno zaljubi u misterioznu i zgodnu devojku, upadne u svet okorelih kriminalaca, i kako bi nju izvukao iz takvog sveta upusti se u čudnovati splet neverovatnih događaja. Ovakav pokušaj mešavine iščašenog humora, ljubavne priče i gangsterskog miljea odavno je postao istrošena matrica nezavisnih filmova, i poslednjih nekoliko godina najčešće karakteriše jeftiniju, „pravo na dvd“ produkciju. Upravo tom nivou ovaj film i pripada, i kao takav dobar je pokazatelj stepena nelogičnosti koji je prisutan u ovogodišnjoj selekciji na Berlinaleu.

Favorit kritike prvog dela festivala je čileanski film „Glorija“. Odmah posle njega, dobro se kotiraju i rumunski „Pozicija deteta“ (Pozitia Copiluli) i „Kontraindikacije“ (Side Effects) Stivena Soderberga. Novi Soderbegov film tipični je predstavnik napetog trilera, i primer je vrhunskog filmskog pripovedanja. Činjenica da se usred festivala, koji pre svega funkcioniše kao platforma za promociju art house filmova, jedan holivudski triler smatra jačim favoritom za neku od nagrada govori dovoljno o stanju festivalskog takmičarskog programa.

Jedna od glavnih odlika ovog festivala, već nekoliko godina unazad, jeste veliko prisustvo filmova sa gej i lezbejskom tematikom. Pored brojnih takvih filmova koji dolaze sa Dalekog istoka koliko i iz Evrope, veliku pažnju u Nemačkoj privukao je domaći film „Slobodni pad“ (Freier Fall), koji je ujedno i otvorio program Perspektive nemačkog filma. U pitanju je priča ispričana iz ugla strejt muškarca, diplomca policijske akademije, čija je supruga u kasnim danima trudnoće. Tokom obuke on započinje čudan odnos sa kolegom, koji će se kasnije naravno pretvoriti u strasnu aferu. Film se dešava u malom mestu, i predstavlja pokušaj rastvaranja normativnih okvira normalnosti kako bi se, na generalnom društvenom planu, onom koji prevazilazi okvire urbanih liberalnih sredina, izvršilo prihvatanje koncepta homoseksualnosti. Stoga, jasno možemo razumeti zašto se film izdvojio na gayfriendly Berlinaleu, no prave razmere njegovog značaja i uspeha mogu se meriti tek kad film doživi regularni bioskopski život i dođe do gledalaca koji se nalaze u mestu poput onoga u kome se i sama radnja odvija.

Pored poljskog filma „U ime …“ ( W imie…) čiji je glavni protagonista sveštenik pritajeni homoseksualac, u okviru glavnog programa imali smo priliku da vidimo i izuzetno zanimljiv kanadski film o ljubavnim dilemama para dve bivše robijašice „Vik i Flo su videle medveda“ (Vic + Flo ont vu un ours). U pitanju je donekle statična no ingeniozno sprovedena mešavina stilizovane art komedije i krimi priče, sa upečatljivim i vrlo dopadljivim junacima. U francuskom filmu „Kaluđerica“ (La Religieuse) ekranizaciji Didroovog istoimenog romana, Izabel Iper se pojavljuje u ulozi ekstrovertno lezbejski nastrojene starešine manastira. Sa neskrivenim zadovoljstvom i neodoljivom nijansom perverznog koje se očitava u suptilnom smešku koji joj se nikada ne skida sa lica, deluje kao da se ova glumica vraški zabavila tumačeći takvu ulogu.

Novi film Danisa Tanovića „Epizoda iz života skupljača željeza“, prikazan u okviru glavnog programa, pokušaj je rekonstrukcije istinitog događaja koji se nedavno dogodio u Bosni i Hercegovini. Trudna Romkinja iz zabačenog sela nedaleko od Tuzle doživela je pobačaj, međutim, pošto nije imala zdravstveno osiguranje, bolnica u Tuzli je zahtevala novac kako bi izvršili neophodnu operaciju. Za porodicu koja živi u apsolutnoj nemaštini bilo je nemoguće da prikupi novac i žena se našla u životnoj opasnosti. Tanović je za ovaj slučaj saznao u novinama i, prema sopstvenom svedočenju, iznerviran, stupio u kontakt sa porodicom, došavši na ideju da snimi film o njima. Akteri priče igrali su sami sebe, i sa izuzetno malim budžetom. Tanović i filmska ekipa iscenirali su ceo sled dešavanja pred kamerama. Snimljen potpuno iz ruke, neprekidno prateći junake, film vrlo uspešno skicira život u nemaštini i lako uspostavlja doživljaj autentičnog. Berlinale je takođe profilisano kao izuzetno političan festival, te ne bi iznenadilo kada bi, kao potpuni underdog, ovaj film uzeo neku od glavnih nagrada.

Problem koji nastaje pri idejnoj recepciji ovakvih filmova prepoznaje se u njihovoj bazičnoj postavci – da nam prikažu kako su marginalizovane grupe (Romi u ovom slučaju) normalni ljudi, poput nas. Upravo je to i sam reditelj na konferenciji za novinare odredio kao glavnu nameru ovog filma. Ako je tako, to onda znači da se polazi od pretpostavke da oni nisu normalni ljudi, pošto je potrebno predstaviti ih kao takve, odnosno da autorska ekipa operiše sa patronizujuće pozicije. Takva dinamika prisutna je u brojnim filmovima koji se bave problematičnim grupama, pogotovo ako njih ne prave sami pripadnici grupe.

Binoš u tragičnoj priči o skulptorki Klodel

Berlin – Priča o francuskoj skulptorki Kamil Klodel je neverovatno tužna, a Žilijet Binoš je dobila zadatak da tu tragediju prenese publici u filmu čija je radnja smeštena u instituciji za mentalno obolele, gde je Binošova igrala uz pacijente koji su tu na lečenju.

Film „Camille Claudel 1915“ je u takmičarskom delu Berlinala, a opisuje tri dana u životu umetnice koja je svojih poslednjih 29 godina života provela u instituciji na jugu Francuske, i to protiv svoje volje, na zahtev svoje porodice.

Reditelj Bruno Dumont je smestio radnju u 1915. godinu, kada je Klodelova stigla u instituciju, jer je to period koji odgovara godinama Žilijet Binoš. Binošova je, u pripremi uloge, imala pisma koja je Klodelova razmenjivala sa bratom, jedinim u porodici koji ju je posećivao.