Za umetnost bila bi propast da zavisi od podrške vlasti: Dušan Đukarić, akvarelista, autor izložbe „Tragom svetlosti“ u Galeriji Singidunum

U akvarelu sve to čisto i otkriveno je unutrašnja molitva na papiru kroz boju. Ona je otkrivena na papiru, potpuno i suštinski ste ogoljeni, a niste povređeni. Akvarel jeste težak a to stalno traganje, borba i bežanje akvarela, ako uspete da ga stignete i ne zaostanete na tom putu, čine da se on lako ’čita’ i vidi na papiru. Tu nema improvizacije, nema ničeg sakrivenog, ali i to je i njegova tajna mogućnost.

Ovako za Danas objašnjava popularnost akvarela poznati srpski slikar Dušan Đukarić, jedan do deset vodećih akvarelista na svetu, čijom izložbom „Tajna svetlosti“ ULUPUDS-ova galerija „Singidunum“ obeležava 45 godina postojanja.

Kakva je „hemija“ između Vas i „Singidunuma“ u kome izlažete u određenih vremenskim ciklusima i kako je odlučeno da izložba „Tragom svetlosti“ bude „rođendanska“ galerijska postavka?

– Može se reći da je ovaj vid saradnje između Galerije Singidunum i mene kao slikara već postao tradicija. Ja sam uvek tu, pomažu i oni meni i ja njima u obostranom životu umetnosti. Ova izložba je slučajnosti. Šetajući Knez Mihailovom ulicom po običaju svratio sam u Galeriju i čuo da Singidunum u ovoj godini slavi 45 godina postojanja, što me je u trenutku iznenadilo jer imam papir star 45 godina. Naziv ove izložbe „Tragom svetlosti“ ipak nije slučajan zato što je ono najtananije i najneuhvatljivije, a to je svetlost koja je kroz prizmu akvarela otkrivena baš ovom tehnikom koja joj daje prostor da se kreće, diše, razliva na papiru starom punih 45 godina kao i sama Galerija koja je krov i dom mnogim umetnicima. Upravo taj papir čekao je boju, čekao je proces slikanja, čekao je da se sve to pretvori u umetnost i postane nosilac i spoj svetlosnog ugođaja i atmosfere, onog svega što akvarel čini drugačijom od ostale umetnosti.

Zašto je to traganje za svetlošću, nezavisno od prirode same tehnike, ipak kroz vodu – more, reke, kišu, izmaglicu… kojima su Vaše slike „okupane“?

– Akvarel je takva tehnika da je to kap krvi kroz umetnost, boju, svetlost prenesena na papir. To je stalni čin odluke. Nema kompromisa, nema prepravljanja, popravki. To je jedan put, jedna avantura, jedna strategija stalnog traganja. Upravo na tom putu, koji je uvek razuman i racionalan, nešto skrene levo ili desno zbog čega se nađete u prostoru i osećaju slučajnosti koja mora da se kontroliše. Ako je ta slučajnost kontrolisana, umetnik je napravio pravo remek-delo. Uvek kad sam išao tim putem slučajnosti bio sam izvan ravnodušnosti i uvek na tragu prave umetnosti. Zato je veliki problem da se ta slučajnost u umetnosti kontroliše, da se nekako pripitomi i shvata. Potreba umetnika da razvije tu nepoznanost i izmaglicu na svom putu nema uvek nekog punog značaja, jer je akvarel uvek nekoliko koraka ispred. Vi se morate njemu prilagoditi, znati pripitomi ga. U tome je težina akvarela. Ulje je slikarstvo koje daje snagu, a akvarel na tom mestu daje dah. Ako umetnik to uspe da nađe i uobličiti kroz prirodu akvarela, onda je dotakao večnost.

U ovoj izložbi važnu ulogu ima slikar i galerista Milan Ilić. O čemu se radi i kako ste došli u kontakt sa njim?

– On je po profesiji slikar koji je 1962. otišao u Nemačku i jedno vreme bio u kampovima za strance. Pošto nije hteo da bude raseljen tamo gde su ga slali, bio je u zatvoru. Kad je izašao iz zatvora, između odlazaka i dolazaka iz Pariza, 1980. otvorio je prodavnicu slikarskog materijala u kojoj je nabavio i ovaj papir 640 gramski za koji se može reći da je karton čuvene Arjomari Priuks firme. U toj prodavnci prodavao je i ostali slikarski probor, a posle četiri decenije vratio se u Srbiju. Kao ljubitelj umetnosti počeo da je prati moj rad i postao veliki fan mog slikarstva. Pre nekoliko godina pozvao me je i rekao da se ne usuđuje da slika na ovom papriru kad vidi kako ja to majstorski radim i ponudio mi da mi pokloni taj papir koj je tad bio star 43, a sad je 45 godina napunio. Ja sam prihvatio sa oduševljenjem, ali i sa jednom vrstom intrige da li je taj papir poprimio neku boji, da li je prašina ušla u zrna, kako će se ponašati u slikanju, da li je zub vremena napravio neki problem. Međutim, kad sam otvorio taj paket izgledao je kao da je danas napravljen. Proces slikanja na njemu je neverovatan osećaj onog puta i pravca kojim se voda kreće i koju morate stići, a zbog veličine formata postaje prava avantura hodanja kroz umetnost do cilja.

Da li je Vam je gospodin Ilić preneo i neka svoja umetnička i druga iskustva svog višedecenisjkog rada na Zapadu?

-Njegovo iskustvo je dragoceno, čak i sa samog otvaranja izložbe na kojem sam ga zamolio da prisustvuje, jer preko leta živi na Srebrnom jezeru, i to kako bi dao autentičnost starosti i godinama papira. On ima 90 godina, što je zbir 45 godina „Singidunuma“ i isto toliko godina starosti parira. Televizija je posle otvaranja ove izložbe sa njim napravila reportažu pošto je njegova životna priča gotovo filmska. Učeći od njega i gledajući njegov duh sa 90 godina, poželeo sam da stavim potpis da u starosti imam isti takav način razmišljanja, duhovitost i krepost duha koja je kod njega neverovatna.

Na izloženim akvarelima su gradovi koje najradije slikate. Beograd je jedan od njih, uz Pariz, Veneciju, Prag, Perast… Kako nastaju ti „spojevi“ i zašto je važno imati „svoj“ grad?

– Volim da slikam gradove zato što nose neku vrstu životnosti, žamora, neke priče. Kad dođete u neki grad možete u šetnji ljudi da otkrijete njihovo raspoloženje, tugu, radost, potrebu da se negde sretnu, stanu, kakav problem imaju u životu… Moje gradske motive – ulice Beograda, Pariza, Praga, Venecije, svih tih svetskih gradova koji imaju interesantne detalje kao kupole ili druge motive a koji čine bisere na slici, volim da slikam. Onda ih upotpunjujem sa ljudima koji donose sklad zbog čega ta gradska priroda, ti urbaniteti ili momenti postaju nešto što daje životnost samoj slici i samim gradskim motivima.

Kako je nastao ovaj izbor prvih pet, šest „Vaših“ gradova?

– Živim u Beogradu i logično je da upoznam, zavolim i otkrijem dušu ovog grada. Trudim se da na način na koji je Duško Radović, moj imenjak, pisao, da to kroz poeziju slike i boju izrazim na neki drugi način. Najnormalnije je da tu lepotu grada Beograda prenesem i svetu. Vrlo često imam pozive i učestvujem na svetskim izložbama i takmičenjima, gde uvek volim da jedan rad bude sa motivom grada Beograda. Čak je jedna ruska agencija lepotu Beograda uvrstila u svoj redovni obilazak turističkih organizacija. Nadam se da su kad su došli ovde ostali pri istom stavu i mišljenju.

Zbog čega su Vaše slike većinom vezane za potez od Trga republike do Slavije?

– Svi smo nekada čekali nekoga kod spomenika na Trgu republike, tako da je moj ciklus iz tog dela Beograda vezan za znamenitosti kojih ima dosta. Moram da priznam da sam nekako malo „siromašan“ sa delom Dorćola u koji polako ulazim sa punim osećajem potrebe da tamo dođem i oslikam taj deo grada. Beograd je prelep sa fantastičnim celinama, detaljima koji se tako lepo prenose na akvarel.

Da li imate osećaj da će to što radite uskoro biti jedini trag Beograda koji poznajemo i volimo?

– Ja to gledam ovako. Ovde u Galeriju ulaze ljudi raznih političkih uverenja, mišljenja, stavova, ubeđenja. Kad izlaze, izlaze samo sa jednom rečenicom: „Hvala vam za ovu lepotu, ovu radost što ste nam priredili“. Svaka vlast ima neki svoj odnos prema umetnosti i mislim da bi to bila propast umetnosti kad bi zavisila od pomoći i podrške vlasti. Ako je ima – dobrodošla, ako je nema – umetnost će i dalje živeti. Po onoj narodnoj: „Putuj igumane, ne brini za manastir“. Nadam se da će vreme promeniti i da ćemo svi mi postati bolji ljudi da to razumemo i da stvari budu dovedene na pravi omer i potrebe.

Kako kao umetnik i slikar doživljavate ovo divlje urbanistički nekontrolisano razaranje, promenu vizure i identiteta Beograda?

– Umetnost je baš zbog toga ispred vremena i ispred tog procesa promena i tranzicije u ovom ili onom pravcu,. Nažalost, mi svedočimo i kroz istoriju taj trenutak promene. I ja se kao umetnik stalno menjam. Osluškujem sebe. Moj posao kao umetnika je da beležim nešto što prolazi i nešto što treba doći, a svakako ostavljam trag koji će biti svedok nestajanja i onog što nam je drago srcu i vremena u kojem smo živeli.

Zašto na Vašim slikama nema mnogo sunca, a ni Vašeg rodnog Teslića?

– Po onoj narodnoj: „Majstor svima napravi kuću, a sebi ni krov“. Teško je to razmeti, mada mogu da opravdam. Valjda će Bog dati snage da još poživim i da dam taj deo mozaika i da tu kockicu stavim u svoju umetnost da i Teslić bude u tome.

Kad govorite o tajnama akvarela koristite pozorišni rečnik: scenario režija, scena, svetlo… Zbog čega, da li su slike ipak više od pozorišne iluzije?

– Umetnik je kao i glumac na pozornici. Svetlo, ritam, kompozicija, govor čine isto što i slikar koji radi na papiru, platnu ili na bilo kojoj drugoj podlozi kroz medij koji ga ostvaruje i čini da njegovo delo postane umetnost. Umetnik je tu da predstavu uvede i otvori pred publikom, da publika doživi tu vrstu emocije koju on želi da prenese i, ako uspe da izazove taj osećaj ushićenja, njemu neminovno sledi aplauz. Ja verujem, očekujem i mislim kad ovde u galeriju uđe posmatrač, kao i gledalac na pozorišnoj predstavi, očekuje neku pozitivnu energiju, nešto što će ga izvući iz njegovog svakodnevnog vremena, a uvući u neki svet mnogo lepši i tananiji u kome može da vidi svoju lepotu i svoj put ka nekoj uzvišenoj potrebi

Gde je srpski akvarel danas u odnosu na svet?

– Ja sam dao veliki broj intervua za razne američke stručne časopise i to je moj izlazak i izlazak srpskog akvarela na svetsku scenu. U Izmiru sam pre nekoliko godina kao jedan od desetak majstora iz celog sveta po pozivu bio sudija za izbor najboljeg akvareliste na svetu. Intervjui u svetskim časopisima na poziv stručnih ljudi izuzetna su čast i privilega iza koje stoje rezultati. U njih ne možete da uđete ako niste kvalitet i ne ispunjavate kriterujume. Na kraju pozivi svih tih udruženja i umetnika iz celog sveta koje dobijam svedoče da su majstori akvarela kod nas u samom vrhu. Ta spona između srpskog akvarela i svetske umetnosti danas je olakšana putem interneta i medija koji brišu granice. Danas je lako videti umetnost u Kini, Parizu, bilo kom svetskom i evropskom gradu i galeriji. Postoje virtuelne galerije koje otkrivaju ceo muzej. Sve je dostupno. Jedino što postoji barijera adminstarivnih problema sa kojima se mi umetnici susrećemo. Verujem da će i to biti svedeno na najmanju meru.

Koliko je za umetnike važno da u centru Beograda postoji prodajno-izložbena galerija u okviru umetničkih udruženja kakva je „Singidunum“?

– Izuzetno. Mislim da Udruženje bez galerije „Singidunum“ ne bi postojalo, a da galerija bez izuzetnog ličnog napora, pronicljivosti i žrtve, koju daju kustosi Maja Škaljac Stanošević i Zorica Đermanov, ne bi opstala. Svojom dovitljivošću one nose svu lepotu i šarm Galerije. Plašim se da će nestankom i ove galerije nestati poslednji trag umetnosti u ulici Kneza Mihaila. Mi ćemo se svim silama i ljubavlju koju gajimo prema ovoj galeriji truditi da toga ne dođe.