Želimir Žilnik: Danas se široke ruke finansiraju projekti u kojima se istorija, činjenice i biografije revidiraju 1foto Karpo Godina

Uzbudljivosti jubilarnog, 15. izdanja Beldocsa uveliko doprinosi i program Retrospektiva, koji bi svakako mogao da se svrsta u festivalski događaj – publika ima priliku da vidi pet ostvarenja Karpa Aćimovića Godine, jednog od najvećih jugoslovenskih i slovenačkih direktora fotografije, reditelja, scenarista i filmskih montažera, i jednog od najvažnijih predstavnika filmskog pokreta crni talas, a Godina će danas u Jugoslovenskoj kinoteci održati i Masterklas.

Kuriozitet programa koji je posveta našim velikanima je šest dokumentaraca koje je reditelj Želimir Žilnik snimio tokom tokom svog nemačkog stvaralačkog perioda, a odvijaće se pod naslovom „Želimir Žilnik: Dnevnik iz Zapadne Nemačke“. Svi ovi filmovi nedavno su restaurirani nakon dužeg perioda tokom kojeg nisu bili dostupni u reprezentativnom obliku.

Beskompromisni nezavisni filmski autor čija dela mogu da se podvedu pod tri reči – subverzivnost, sloboda, čovek, koja više od pola veka provociraju, osvetljavaju i kritikuju sve političke sisteme, osvajaju svetske nagrade i svojim autentičnim i ironijskim stavom podstiču ljude da veruju u promene i pravednija društva, održaće svoj masterklas u nedelju, 15. maja, u 18 časova, takođe u Jugoslovenskoj kinoteci.

U razgovoru za Danas, jedan od najcenjenijih stvaralaca na našem regionalnom prostoru, ali i u svetu, koji je uspeo da ostvari „artistički, moralni i politički kontinuitet bez premca u svom istorijskom kontekstu“, kako ga opisuje  hrvatski filozof Boris Buden, govori o retrospektivi na Beldocsu, i važnim momentima koji su pratili njegovu uzbudljivu posvetu filmskoj umetnosti i „malom“, obespravljenom i marginalizovanom čoveku.

* Kako doživljavate retrospektivu vaših filmova na Beldocsu, u društvu Karpa Aćimovića Godine, koju publika ovog festivala, posebno mlađe generacije filmofila, čeka s velikom radoznalošću?

– Ovo je prvi put da se ti dokumentarci pokazuju kod nas, pedeset godina posle njihovog nastanka u Zapadnoj Nemačkoj. Histerična politička kampanja iz 1969 godine, protiv tzv. crnih filmova nekolicine autora (Lazara Stojanovića, Žike Pavlovića, Makavejeva, Petrovića i još nekoliko kolega) rezultirala je eliminisanjem filmova iz distribucije i stopiranje daljeg rada. Šest dokumentaraca sam već imao ovde napravljena i dva dugometražna filma. Svi su stavljeni na spisak nepodobnih. Skinuti su iz domaće distribucije i sa televizijskih ekrana za narednih 15 godina. U toj frazeološkoj kampanji svaki pristup filmu prokazanima je onemogućen. Opcija koja je ostala je pridružiti se masovnom egzodusu naših nezaposlenih radnika i seljaka u Nemačku. Rad na filmovima koji se pokazuju na Beldocsu je bilo školovanje za gastarbajterski život. Žanr koji sam pokušao da ustanovim je kapitalistički realizam. I mene zanima kako će reagovati mladi filmofili.

* I vi i Karpo, kontinuirano i aktivno, prisutni ste na filmu više od pedeset godina, i to kao nezavisni autori, što se smatra i najtežom kategorijom. S druge strane, da li je to na neki način vaša privilegija?

– Nismo mi birali sve segmente naših sudbina. Dok sam bio na službenom putu u Nemačkoj, Makavejev u Francuskoj, Saša Petrović u Italiji, Karpu je odbijeno nekoliko projekata, sa kojima je konkurisao kao reditelj. Ali politička podobnost snimatelja/direktora fotografije nije dovođena u pitanje, te je nastavio svoj briljantni snimateljski rad. Sa Lordanom Zafranovićem „Okupacija u 26 slika“ i „Muke po Mati“, sa Batom Čengićem „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“, i „Slike iz života udarnika“ i u mnogim drugim filmovima. Krajem sedamdesetih i osamdesetih obojica smo, neočekivano, dobili prostora na televizijama Beograd, Novi Sad i Ljubljana. Radili smo po svom izboru, u svom stilu. Funkcionisalo je. Televizija je bila proizvođač i distributer koji je u vreme JRT imao pet miliona gledalaca. Dok se nije raspala 1993. godine, zbog bratoubilačkog rata.

Poslednjih decenija su privatne produkcije nicale kao pečurke, nije bilo zabrana i diktata. Posle raspada zemlje pravilo u svakoj novonastaloj državi je lako uspostavljeno. Široke ruke se finansiraju projekti u kojima se istorija, činjenice i biografije revidiraju. Sasvim je normalno da smo Karpo i ja ostali u prostoru niskobudžetskih filmova, u kojima su autori, producenti i ekipa glavni sponzori rada. U postupcima današnjeg činovničkog aparata koji bi trebalo da daje podršku domaćem filmu, ima usađene omraze i dogmatizma, gotovo identičnog onim komitetskim kampanjama protiv crnog talasa. Konkretan primer. Moj drugi dugometražni film „Sloboda ili strip“, koji je Karpo snimao 1971. nije bio zabranjen od suda ili cenzure, nego od pokrajinske birokratije u Novom Sadu. Izbacili su nas iz montaže i materijal je nestao. Pre tri godine, materijal se pojavio u Kinoteci. Pregledali smo ga, nije potpun, ali je zanimljiv i relevantan. Snimano je na filmskoj traci, i treba da se uradi složen proces rekonstrukcije i dosnimavanja, jer jedne trećine snimljenog materijala nema. Javili smo se sa projektom rekonstrukcije na konkurse za podršku sufinansiranju filmova, u Beogradu i u Novom Sadu. Odbijeni smo glatko, na oba konkursa.

To je prilično jedinstven slučaj u Evropi. Dok u Rumuniji, Češkoj, Mađarskoj, Poljskoj ili Gruziji i Jermeniji pokušavaju da rekonstruišu filmove, umetnička dela i knjige, koje su cenzurisane u režimima koji su srušeni kada je pao Berlinski zid, kod nas se još uvek vrtimo u krugu ideoloških frazetina, aparatčika iz hijerarhije. Samo su predznaci promenjeni. Zatucanost je ostala ista. Čak je i gora. Ali, od namere da ovaj filmski projekat realizujemo nismo odustali. Producenti (iz Srbije i Slovenije) predano rade na daljim pokušajima da se do kraja ove godine uđe u produkciju filma „Sloboda ili barbarizam“. Ako nam se neka privilegija može da pripiše, to je ova. Radili smo u različitim uslovima i pod različitim režimima, ali nemamo niti jedan film kojeg bismo se stideli ili odrekli. Nije to mnogo. Ali nam više ni ne treba.

* Tokom ovih decenija postali ste paradigma svojevrsnog paradoksa u našoj kinematografiji i kulturi – vaši filmovi doživljavaju daleko značajnije vrednovanje u svetu nego kod nas, vašem radu posvećuju pažnju najelitnije institucije i festivali, o čemu ovde javnost najčešće i nije obaveštena. Da li vi lično imate taj osećaj da ste u sopstvenoj kulturi niste dobili dovoljno značajnu recepciju?

– Ja nemam utisak da su moji filmovi prošli kod nas neopaženi. Pomenuo sam, 11 dugometražnih filmova uradio sam za televizije, gledaoci su ih sjajno primili, širom bivše zemlje. I pisano je o njima bukvalno u svim medijima. Serija „Vruće plate“, koju smo za TV Novi sad radili 1977. godine, bila je hit. Dobro su igrali „Rani radovi“, „Tako se kalio čelik“, „Marble Ass“, „Tito po drugi put među Srbima“, Trilogija „Kenedi“, „Jedna žena, jedan vek“, „Stara škola kapitalizma“, „Destinacija Srbistan“. Na domaćim festivalima pomenuti filmovi su dobili dvadesetak nagrada. U svetu, razume se, ima daleko više filmskih centara, kinoteka, festivala, distributera, publikacija posvećenih filmu i televizijskih programa kojima su autorski filmovi u fokusu. A ima i nekih zemalja u kojima su ljubitelji filma zagrejani, zainteresovani i posvećeni, kao fudbalski navijači. Portugal, na primer, Argentina, Francuska, Turska, Španija. Tu su održane velike retrospektive, gde se pokazali do 50 mojih dugometražnih i kratkih filmova. I objavljeno je desetak knjiga. Danas je prilično uobičajeno da se javlja zanimanje za autore specifičnog stila i filmskog jezika, bez obzira iz koje zemlje i kulture dolaze.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.