„I zašto ti ne pišeš? Piši! Pismo je za tebe, ti si za njega, tvoje telo je tvoje, preuzmi ga. Znam zašto nisi pisala. (Zašto ni ja nisam pisala pre moje dvadeset i sedme godine.) Zato što je pismo i previše visoko i previše veliko za tebe, ono je rezervisano za velike, što će reći za ‘velike muškarce’; a to je ‘glupost'“, pisala je sedamdesetih godina francuska spisateljica Helen Siksu u svom eseju „Smeh meduze“, u kome ukazuje na činjenicu da je falocentrična tradicija uspela da učini ženu nečujnom.
Svaka oblast ljudskog delovanja kreirana je po ugledu na muškarca i njegove potrebe, jezik i književnost su u sistemu muških konvencija, žena sama je definisana po androcentričnim kriterijumima. Zato žena, kako je smatrala Siksu, mora da pronađe svoj glas, koji je izgubila pošto je usvojila falocentrična jezička pravila. „Žene moraju pisati kroz svoja tela, moraju izmisliti neprobojan jezik koji će uništiti podele, klase i retorike, pravila i kodove.“
Esej „Smeh meduze“ smatra se svojevrsnim manifestom ženskog pisma, posebnog stila ili diskursa u književnosti koji neguje autentično žensko izražavanje. Ono se ispoljava kroz lični doživljaj sebe, svog tela i svoje seksualnosti i teži izdvajanju ženskog iskustva kao drugačijeg. Promišljajući sebe, žena stvara svoj prostor koji se iskustveno razlikuje od ustaljenog, androcentričnog, poretka. Žensko pismo je subverzivno, ono se suprotstavlja tradicionalnoj koncepciji, ruši utvrđenu logiku jezika, igra se sa semantikom i gramatikom, a pod kritičku lupu stavlja patrijarhalne obrasce, koje nastoji da demaskira.
Mada često biva pogrešno shvaćeno i povezivano sa trivijalnim žanrovskim formama, žensko pismo je književnost posebnog senzibiliteta i jezika, i kod nas se odnosi na autorke poput Dubravke Ugrešić, Biljane Jovanović, Milice Mićić Dimovske… Pripada savremenoj književnosti, ali je za njegovo razumevanje važno poznavati i književnu tradiciju, dela koja su pisale žene i muškarci o ženama (kao Bora Stanković), mesta u istorijama književnosti koja su im namenjena i način na koji su zanemarivane, a njihovo stvaralaštvo potcenjivano. Teško se na književnoistorijsku scenu promaljaju dela Mileve Simić ili Jelene Dimitrijević, koja je učila turski da bi proučavala duše njihovih žena, pa i Isidore Sekulić, koja je u nervnom rastrojstvu spalila deo knjige o Njegošu zbog surove kritike Milovana Đilasa. Za Matoša je Isidorin stil bio „ples riječi“, „stil igre i pesme, stil nerva i končića… stil mikroskopa i oštrog kritičkog ženskog oka“, ali je Skerlić u njemu pronašao glavobolju, nerazumljivost, bizarnost i egocentrizam.
Žensko pismo se ispostavlja kao put ka oslobađanju i odbacivanju krutih, neretko šovinističkih, sugestija. Helen Siksu je govorila: „Piši tako da te ništa ne sputava, da te ništa ne zaustavi: ni muškarac, niti imbecilna kapitalistička mašinerija u kojoj izdavačke kuće predstavljaju lukave i grobarske posrednike imperativne ekonomije koja funkcioniše protiv nas i na našim leđima; ali ni ti sama.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
