Žestoke kritike na uži izbor za roman godine: „Srpska književnost je osrednja i mediokritetska, a NIN-ov žiri se uklapa u taj nivo“

Kako je nedavno za Danas rekao književnik, kritičar i univerzitetski profesor u penziji, takođe bivši član žirija, Mihajlo Pantić, prošle godine su „elegantno“ odreda zaobiđeni svi pisci, otvoreni kritičari vladajućeg režima.

Ana Stišović Milovanović, književna kritičarka i teoretičarka, smatra da se žiri za NIN-ovu nagradu prošle godine u širem izboru još i držao, ali da ipak u tome nije istrajao.

„U prošlogodišnjoj srpskoj romanesknoj produkciji, bilo je vrlo malo dela, koja su lišena pretencioznosti i potrebe za pokaznim vežbama stila, elokvencije, kozerstva. Žiri se u širem izboru za roman godine još dobro držao, činilo se da neće povlađivati konformizmu i „celofanskoj“ literaturi. Ipak, nije istrajao“, konstatuje Stišović Milovanović, dodajući da su ove godine u užem izboru izostali dragoceni romani.

„U užem izboru nema autora čiji je knjiženi rukopis decidiran u poetičkom (pa i ličnom) stavu – izraziti angažman u nastojanju da se, u borbi protiv arhetipskog zla, svet učini boljim.

Žiriju su promakle i vredne romaneskne poetičke mene (Uroš Ðurković), ili intelektualno zahtevni, angažovani romani (B. Ćosić, M. Savić, D. Atanacković).

Ovogodišnji uži izbor za Ninovu nagradu me je podsetio na važnu književnoistorijsku činjenicu: oba pisca, koja su vratila NIN-ovu nagradu, Danilo Kiš i Milisav Savić, učinila su to sa jasnim obrazloženjem – da time brane književnost od nemoći, od nemuštosti i marginalizacije. I jedan i drugi su proživeli svoju literaturu. I jedan i drugi su, u različitim poetikama, verovali da je prava književost nužno angažovana na odbrani od zla“, zaključuje Ana Stišović Milovanović.

Saša Ćirić, književni kritičar, voditelj i urednik emisije Oko Balkana na Radio Beogradu 2, ovogodišnji uži izbor za Ninovu nagradu ocenjuje kao „zlonamerno restriktivan“, izdvajajući nekoliko romana koja su, prema njegovom mišljenju, zaslužila da se nađu u užoj selekciji.

„Ove godine uži izbor za NIN-ovu nagradu je zlonamerno restriktivan ili logično ignorantski, budući da u žiriju nemamo nijednog aktivnog kritičara ili kritičarku. Štaviše, muški članovi žirija su isluženi književni delatnici korumpirani svojim brojnim interesnim i poslovnim zaduženjima po različitim obrazovnim ustanovama, ministarstvu kulture, izdavačkim kućama i drugim književnim žirijima i manifestacijama. Ne čudi me što su odstranili dva reprezentativna romana srpske književnosti, Rt Saše Ilića i Tajni roman Gorana Grolovića Dejana Atanackovića, ili što su bili kratkovidi za roman Saše Karalića Zatvor Marije Terezije, ili roman koji se našao u programu ovogodišnjih Post-NIN-ovskih čarolija u Studenjaku, Terrain vague Noela Putnika“, kaže Ćirić.

Dodaje da autorke i dalje služe kao ukras na NIN-ovoj listi i u tom kontekstu izdvaja ostvarenja koja su, kako smatra, nepravedno zapostavljena.

„Autorke i dalje služe za ukras na NIN-ovoj listi, na kojoj se nije našla Tatjana Bijelić sa svojim ‘romanom u stihu’ Rihtanje rebra i niz naslova koje je preporučila koleginica Vladislava Gordić Petković. Ukras su poneka angažovana satira poput romana Milana Tripkovića ili suočavanje sa ličnom ratnom traumom Darka Tuševljakovića, a ne isključujem da još poneki uvršteni naslov iznenadi sve nas koje nismo još stigli sve da pročitamo“, konstatuje Ćirić.

On primećuje da se „bojkotaši Ninove nagrade“ dobro kotiraju u ovogodišnjoj trci za ovo priznanje, ali da će teško biti sreće sa njegovim budućim laureatom.

„Bojkotaši NIN-ove nagrade i deo interesnog klana nekadašnje grupe P-70 se dobro drži i u ovom izboru. Generalno, uprkos izuzecima, srpska književnost je osrednja i mediokritetska, a NIN-ov žiri se uklapa u taj nivo: kritičarski neaktivan, sumnjivog ukusa i namera i nesumnjivo osvetoljubiv. Opet, za razliku od prethodne godine, teško da će biti sreće sa budućim laureatom, ma koliko golubova žiri da pusti, javno ili kriomice, sve(je)dno“, zaključuje Saša Ćirić.

Književna kritičarka Jovana Milovančević smatra da je izbor za NIN-ovu nagradu unekoliko drugačiji od prošlogodišnjeg.

„Uzrok je svakako recentna književna produkcija u kojoj primećujemo nešto širi tematski dijapazon nego prošle godine, te jezičko-stilski diverzitet dela, što doprinosi nijansiranijoj slici književne savremenosti u kojoj se ne preispituju samo intimni svetovi, već se iscrtavaju i šire društveno-istorijske paradigme prostora u kojem živimo. Takođe, deluje da romani o ratovima devedesetih i teme postjugoslovenskog nasleđa jesu česti, ali više nisu dominantni narativ. Međutim, sećanje na traumu jeste, što potvrđuje zapaženi roman ‘Karota’ Darka Tuševljakovića, po svemu apartan u njegovom dosadašnjem stvaralaštvu“, ocenjuje Milovančević.

„Unekoliko drugačiji u pojedinačnom opusu je i roman ‘Bekos’ Enesa Halilovića“, kaže ona.

„Knjiga kojom se karakteristični arhetipski prosede već fikcijskog Peštera širi ka prostoru Evrope u dosta savremenom detektivskom zapletu, kojim iznenađuje i Muharem Bazdulj u svom do sada možda najsloženijem romanu ‘San Antonio’. Igor Marojević i Nina Savčić svoje junake smeštaju u granične situacije življenja, čime intenzitet njihovih doživljaja stvarnosti sopstvenog i života šire zajednice biva intenziviran i pojačan. Zanimljiva je i narativna arhitektonika novog romana Laure Barne, te žanrovska ispitivanja Dalibora Pejića, a primetan je izostanak knjiga Milisava Savića ili Bojana Savića Ostojića, na koje je književna javnost, s razlogom, dobro reagovala“, ističe Jovana Milovančević.