foto Tanja Drobnjak„Verujem da uloga umetnika nije da prenosi sadržaj putem forme, već da izgradi složeni niz elemenata, omogućavajući svakom gledaocu da konstruiše značenje za sebe”, kaže svestrani pozorišni umetnik Žoris Lakost.
Ovaj dramski pisac i pozorišni reditelj iz Francuske i umetnički direktor kolektiva „Enciklopedija reči“ gost je Beograda i Bitef festivala kao član međunarodnog žirija.
U Gentu je 2023. postavio prvu scensku verziju opere „A-Ronne” Lučana Berija sa ansamblom HYOID, kojim je dirigovao Filip Rate, autor je brojnih performansa i učesnik nekoliko izložbi u muzejima i umetničkim centrima.
Vaš rad koji često briše granicu između performansa, jezika i vizuelne umetnosti i istražuje efekte koji oni ostavljaju na gledaoce ili slušaoce. Kako izgleda navigacija tim različitim formama izraza? Koji su izazovi a koje mogućnosti u tom multidisciplinarnom pristupu?
– Nikada se nisam trudio da namerno usvojim multidisciplinarni pristup. Jednostavno, počnem sa konkretnim pitanjem i onda tražim načine na koji ću da ga obradim. U zavisnosti od pitanja i od projekta, pronalazim inspiraciju u pozorištu, igri, literaturi, muzici ili vizuelnim umetnostima. Kao samouki umetnik, osećam se jednako (ne)kompetentnim u svim ovim oblastima, što mi omogućuje slobodu da ih primenjujem bez nepotrebnih ograničenja.
Često se čini da je polazna tačka vaših radova istraživanje forme a da se sadržaj potom kreira tokom umetničkog procesa. Da li je to slučaj ili prvo izaberete određenu temu a potom istražite koja bi joj forma najbolje odgovarala?
– Nikada mi nije svesna namera da pravim komad o specifičnoj temi. Sadržaj nastaje kao posledica mog istraživanja forme. Drago mi je kada se tema komada, ako je uopšte ima, materijalizuje na kraju kreativnog procesa umesto na početku. Verujem da uloga umetnika nije da prenosi sadržaj putem forme, već da izgradi složeni niz elemenata, omogućavajući svakom gledaocu da konstruiše značenje za sebe.
Govorni jezik se vraća na velika vrata u kulturu. Audio sadržaj dobija sve veću pažnju i sve više na značaju u vidu podkasta, audio knjiga, Jutjuba i ostalih društvenih medija. Da li smatrate da ovaj trend utiče i na umetnost performansa?
– Ovaj trend je, nesumnjivo, imao ogroman uticaj na moj pozorišni pristup, jer sam poslednjih 15 godina radio na rekonstrukciji raznih snimaka. Duboko je izmenio moju praksu, ne samo uvođenjem običnog govornog jezika na scenu, već i pokazivanjem raznovrsnih situacija koje se mogu prikazati upotrebom snimaka.
Prošle godine ste kreirali društvenu igru “Kontekst”, koja se takođe bavi proučavanjem jezika, samo kroz format igre, format u kom niste radili već neko vreme. Šta vas je privuklo njemu? Da li bi igrice mogle biti isto toliko performativne koliko i pozorišni komadi?
– „Kontekst” je društvena igra koju sam kreirao za vreme pandemije kovida, u početku kao način da zabavim svog muža i sebe. Sličan je remiju, ali umesto karata poput aseva, žandara i kraljica, igrate se rečima. Igrači treba da sastave ili modifikuju rečenice, a pobednik je onaj koji prvi ostane bez karata. Istovremeno je zabavno i poetično. Igrice i performansi su, za mene, ista stvar: igrači su izvođači, pravila su rezultati, a ponekad je čak uključena i publika.
Nedavno ste radili na operi „A-Ronne” Lučana Berija, specifičnoj kompoziciji u žanru koji je autor nazvao „pozorištem uha” i „dokumentarcem o pesmi Edoarda Sangvinetija”. To je bilo prvo postavljanje ove nekonvencionalne kompozije. Kako su se vaša i Berijeva ideja pomirile u ovom komadu?
– Naišao sam na ovu kompoziciju kada sam imao 20 godina i ostavila je snažan utisak na mene. To je ona vrsta partiture gde je teatralnost nerazlučivo vezana za vokalni izraz. Drama počiva na pokretima otpevane reči, tenzijama između vokalne artikulacije i značenja, poigravanja sa različitim registrima i odnosima između harmonije i pratnje. Nema istaknutih likova, a kamoli tradicionalnog zapleta ili narativa. Rečenice, reči i glasovi su tu glavni likovi. Bio sam uzbuđen kada me je ansambl HYOID pozvao da je postavim na scenu.
Koje vas teme ili fenomeni u poslednje vreme kreativno stimulišu?
– Uvek želim da učim nove stvari. Prošle godine sam počeo da komponujem muziku, počev od lekcija sa Jutjuba i imitiranja muzičara kojima se divim. Sada sam potpuno opsednut time, bukvalno deset sati dnevno opsednut. Kao da se preda mnom otvorila nova vrsta scene, scene gde je bukvalno sve moguće. U ovom trenutku u mom životu to je upravo ono što mi je potrebno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
