Doba zrelosti

Dejan Zečević Dugih pet godina, naš večno mladi režiser Dejan Zečević borio se kako bi bioskopskoj publici isporučio svoj novi film „Četvrti čovek“, koji je nazvao akcionim srpskim trilerom. Posredi je za naše podneblje neobično filmsko delo u svakom pogledu. Posle brojnih manje ili više uspelih televizijskih i digitalnih formi, srpska kinematografija konačno je dobila pravi bioskopski film, koji se, paradoksalno, pojavljuje u trenutku kada one polagano nestaju. Ali to je već drugi problem. Glavni problem domaćih filmadžija „kako snimiti film“, Dejan Zečević rešio

je već peti put u svojoj nedugoj karijeri. I rekli bismo, ovaj put rešio ga je na najbolji način.
Kao jedini filmski autor svoje generacije koji je uspeo da iznedri čak pet celovečernjih igranih filmova, Dejan Zečević može da bude i više nego zadovoljan svojom filmografijom. Prvi pokušaj sa filmom „Dečak iz Junkovca“, kvazidokumentarnim dugometražnim ostvarenjem, bio je za naše uslove više nego uspešno bioskopsko ostvarenje te vrste. Srpska „holivudska“ priča o kupovini takvog talenta od strane „filmskog mogula“ Gordana Mihića sa filmom „Kupi mi Eliota“, očekivano je i zasluženo doživela fijasko. Da je istim vodama nastavio dalje, pitanje je da li bismo se uverili u njegovo autorstvo. Na svu sreću, upornošću i ličnim angažovanjem Dejan Zečević uspeva da snimi film u svom omiljenom žanru – „TT sindrom“, mali niskobudžetni horor, koji je ostao redak „slešer“ biser u našoj kinematografiji i njegova lična posveta fanovima i majstorima žanra kao što su Arđento ili Fulči. Četvrti naslov, „Mala noćna muzika“, bio je korak dalje, ali ne i više, u razvoju niskobudžetnog video filma za bioskopsku distribuciju.
U međuvremenu, Zečević je opravdano tezgario u Javnom servisu gde je realizovao seriju „Košarkaši“ i na ugašenoj BK televiziji sa prvom domaćom sapunicom „Jelena“. Lične afinitete prema žanru zadovoljavao je neobičnom i neopaženom serijom „Mentol bombona“, koja je na čudan način spojila transvestiju i slepstik komediju. Sada kada je konačno došao do sredstava za svoj peti bioskopski naslov, Zečević nam, u punoj autorskoj zrelosti, isporučuje film kojim odaje počast majstorima žanra, od Milijusa do Kronenberga, od Karpentera do Tarantina, ustoličivši pri tom sebe kao trenutno prvog čoveka srpskog filma. Malo li je, u godinama odumiranja domaće kinematografije?