Simić je objavio osam knjiga aforizama, devet knjiga priča i dve zbirke pesama, kao i niz dramskih tekstova.
Ko poznaje Simića pisca ne zna da je on i ugledan psihijatar i autor mnogih radova iz oblasti medicine, među kojima su i knjige Sve o depresiji i Sve o narkomaniji.
Pred čitaocem su sada Izabrani jednorečenični afotizmi, koje je pod naslovom Rečenica koja govori krajem prošle godine objavila IK Alma.
Reč je o aforizmima izabranim iz knjiga Najcrnje je crveno (1992), Ratni profiter (1994), Vozi, Miško! (1998), Siminom ulicom (2007) i Rijaliti šou (2018).
Oni su hronološki poređani, pa je knjiga i osobeni vremeplov – satirična vizija našeg društva u toku poslednje tri decenije.
Svi aforizmi su u okviru jedne rečenice.
No, iako su najkraći, Simićevi aforizmi su vrhunski.
U čemu je tajna poetike sažetosti?
Svi aforističari pišu i jednorečenične aforizme, ali Simić sporadičnu praksu promoviše u poetiku.
Da bismo preciznije predočili ovaj poetički novum, podsetimo se u najkraćem strukture aforizma – da je to dvodelni paradoksalni iskaz: u prvom delu se kazuje jedno, a u drugom se to implicitnom oprekom negira.
Kako Simić uspeva da dvodelnu operaciju sažme u jednu rečenicu?
Motiv prilagođavanja literarnih formi tempu modernog doba ovde je uzgredan pošto je aforizam najkraći književni žanr.
Raison d’etre sažimanja umetničkog iskaza nije ekonomičnost izraza, kao u informatici, već da intenzivira prostor i vreme, da u iskaz smesti što više smisla i sadržaja, da iskaz ne ostane u apstraktnoj sferi refleksije već da provocira i akciju, angažman.
Kako ostvariti to čudo – reći više i efektnije na manjem nego na većem prostoru?
To najbolje uočavamo na najkraćim aforizmima, poput sledećeg, sazdanog od samo dve reči: Prednjače srednjaci.
Prvi stilski rez je izostavljanje podrazumevanog – kod većine autora, mahinalno vođenim usmenim obrascem kazivanja, aforizam bi počeo rečima: U našem društvu…
Izostavljanjem mesta radnje poruka nije svedena na adresu, a širom otvoren iskaz aktivira čitaoca da ga sam dogradi (poetika otvorenog dela).
U Simićevoj strategiji sažimanja značajnu ulogu igra sintaksa. Inverzija je proizvela mnogo jači efekat no što bi učinila standardna sintaksa (subjekat – predikat).
Srednjaci su inverzijom, uz opisnu, dobili i vrednosnu konotaciju: državom vladaju ljudi koji nisu samo prosečnih sposobnosti već su i nečasni, bez moralnih skrupula.
A imenica srednjak je i folklorni sinonim za sintagmu srednji prst, koja označava uvredu na ostenzivnom, primitivnom nivou. Ironijska distanca prelazi u sarkazam.
Glavnu ulogu u Simićevoj spisateljsko-poetičkoj invenciji igra metaforična leksika, istančan sluh za značenjski i asocijativni kapacitet reči.
Naša mapa metaforičnih reči sadrži samo markantne kote, Simićeva mapa je kao poentilistička slika. Simić je velemajstor u razabiru značenjskog potencijala reči.
U aforizmu Pišu oštri, zabranjuju tupi zapažamo kolokvijalno skraćenje prideva oštroumni i tupoglavi.
Skraćeni pridevi oštri i tupi grade kontrast kakav pridevi usvojoj punoj dužini ne bi mogli.
Dok su oštroumni kontemplativne naravi a tupoglavi lenjog duha, i jedni i drugi su u društvenoj pasivi. Epitet oštri konotira borce za slobodu, a tupi cenzuru.
Aforizam Glave su potučene do nogu sažima naznačeni odnos drugim metaforama; folklornom leksikom, a nadrealnom slikom.
Svi poimamo značenje aforizma: Ubi ga prejaka reč, reče islednik rodbini.
Svako ko zna sudbinu Branka Miljkovića i njegov stih Ubi me prejaka reč uvideće i metafizičku dimenziju sintagme prejaka reč.
No, Simić ne ostaje u sferi metafizike.
Realistički sažima narativ život – smrt, odnos fizike (mahom politike) i metafizike: Reč koja ubija: pali!
Iako gradi poetiku sažetosti, Simić ne limitira aforizam na jednu rečenicu – i sam je napisao mnogo aforizama od dve rečenice – narativni izazovi i slojevite opservacije ne mogu uvek da se sažmu u jednu; on je samo uvideo da poetika sažetosti ima mnogo veći potencijal no što spisateljska praksa pokazuje.
Folklor je Simiću čest izvor nadahnuća.
Pridev poslednji, u značenju najgori, sudara se sa glagolom stići, koji u epskoj svesti zrači snagom i samopouzdanjem: biti kadar stići i uteći.
Sukob ovih narativa je tragičan: Kad si poslednji, sve te stigne.
Nama kroje kapu ljudi od akcije a ne misli: Daju sve od sebe da sve uzmu.
Igra reči dati – uzeti kazuje mnogo više od sukoba dva tabora.
To su sudari ne samo dve etike već i dva mentaliteta.
Evo i porazne analogije – ljudi su involucijom pali ispod etosa biljaka: Kad je sunce predsednik, u stranku mogu da se učlane samo suncokreti.
Simić ne idealizuje tradiciju.
Folklorni idiom oteto, prokleto ovako je aktuelizovao: Oteto, prokleto slatko!
Reč slatko sažima prijatan osećaj svih čula, ali ovde nije samo ironična dogradnja narodne izreke već i porazna poruka – otimača bi bilo više da potencijalne pljačkaše ne sputava strah od kazne.
Turobnu dijagnozu Dno je naš plafon poentira oksimoronska metafora: Mi rastemo u dubinu.
Simićevi aforizmi prepliću lokalno i globalno. Na prostoru minimalnom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
