Atelje u kom je i Bogu hladno

Doktorki Vlašić operisao je srce profesor Isidor Papo, a ona je u znak zahvalnosti izvajala njegov portret. U Zemunu imala je zajedno sa sestrom slikarkom Draginjom veliki sunčani atelje. Matija skučen u sobici na Starom sajmištu i hladnom vlažnom ateljeu rado je dolazio kod sestara Vlašić. U tom ateljeu i sam sam pravio skulpturice konja i jarčeva. Zavoleo sam ateljea vajara i slikara, pogotovo ona na tavanima i potkrovljima u kojima košava zavija i škripe grede, a voda kaplje u limene lavore i odskoci kapljica zvone poput kliktaja ptica. Poznavao sam skoro svaki atelje na starom Sajmištu i ateljea u kućicama na Banovom brdu u ulici Mire Popare. U Parizu često sam dolazio u atelje LJube Popovića koji je bio čist i uredan poput apoteke. I u veliki atelje Vlade Veličkovića u ulici Vladimira Iliča Lenjina koji podseća na omanju fiskulturnu salu za trening rukometaša. Od svih ateljea Matijin je bio najneuredniji. Atelje na Banovom brdu sastojao se od male kuhinje i još manjeg kupatila bez vrata. Odmah tu se nalazila poveća gomila uglja i razvaljena furuna sa koje su popadali čunkovi. U drugoj polovini je započeta skulptura i brdo gline. Matija nije težio udobnostima. Naprotiv. Predan samo radu i uzdignut iznad svakog zla, intriga, zavisti i surevnjivosti. NJegov bezazleni smeh skrivao je stidljivost. „Moram da vajam, to jedino i umem da radim. Valjda zbog toga i postojim. Svako ima svoju teritoriju.“ Govorio je mumlajući i smejući se i kao da je rukama pokušao da izvaja ono što govori. Za vajare vajarstvo je umetnost da se bude nešto kao Stvoritelj. Vajarstvo je najstarija umetnost i najdemokratskija. Matija je govorio da je Bog izvajao čoveka od zemlje i udahnuo mu duh životni i svoju energiju. Po Matiji vajar u rukama ima vatru Prometeja, a nadahnuće proizilazi iz logike da se stvori i održi život. Nije lako biti dobar u umetnosti koja otkriva sebe kroz osnove na kojima postojimo.

Na Matiju je prvi skrenuo pažnju mladi profesor Lazar Trifunović. Drugujući sa njim i starajući se o njemu izrekao je pohvalu kao da je umetnik na kraju života, a ne tek na početku. Odredio mu je mesto u savremenoj likovnoj umetnosti.

O Matiji se mnogo govorilo posle posete francuskog intelektualca Žan Kasua koga je Oskar Davičo doveo da vidi njegove skulpture. Kasu se dugo zadržao cvokoćući od zime i netremice gledajući skulpture Bizona, Ranjenka, Umirućeg“ i novinarima izjavio da je Matija danas u evropskom vajarstvu jedan od najboljih. Ta pohvala bila je veoma značajna u političkom propagandnom smislu da se jugoslovenska umetnost predstavi evropskoj javnosti sa naglaskom da je u Jugoslaviji prekinuto sa socrealizmom i sovjetskom teorijom da umetnost treba da prikazuje stvarnost u lepom svetlu. Matija nije sve to razumeo, niti je mario za pohvale. NJega je dar sačuvao od prisnih neprijatelja umetnosti, od politike i konformizma.

Šezdesetih ja sam provodio leto na levoj obali Save između dva mosta najčešće u društvu Čitakovićevih momaka igrajući sa njima fudbal i trenirajući boks. Ti mladi ljudi bili su suviše mladi da umru isuviše brzi da bi živeli. Dolazili su Severin Bijelić i Slobodan Marković, bili su odlični plivači. Pesnik LJubiša Jocić dolazio je sa svojom lepom devojkom studentkinjom slikarstva Gordanom Starović, mlađom od njega trideset i tri godine. Sećam se da smo jednom svi skupa banuli u Matijin atelje. Severin Bijelić se obratio Matiji da je došao da vidi tog vajara koga njegov otac Jovan najviše ceni. A Slobodan Marković je pronašao neku gramofonsku ploču sa južnoameričkim plesovima i igrao rumbu pevušeći neku svoju improvizaciju rimujući rumba argentino i Rudolf Valentino. Na kupalištu je bila kasina u nekoj drvenoj baraci i točilo se pivo u kriglama i jele pečene ovnujske glave uz mnogo salate od luka, paprike i paradajza.

U januaru 1963. Predsednik Tito je u govoru održanom na Sedmom kongresu SSOJ-a napao apstraktnu umetnost. Vajari su se osećali da su i oni prozvani i u svojoj naivnosti optužili svog kolegu starog Stevu Bodnarova da je on kad je bio kod Tita gost napunio uši predsedniku protiv apstraktne umetnosti. Jadni Steva Bodnarov proglašen je za socrealistu, a on jedva da je znao šta je to socrealizam pa se branio bolnom krilaticom Branka Ćopića: „Kao što ne postoji socijalistički ručak, ne postoji ni socijalistički realizam.“ Čak je i jedan Edo Murtić verovao da je Krleža nagovorio Tita da napadne apstraktnu umetnost, pogotovo što Krleža nije ni krio da ne voli apstrakciju. Tek kasnije, ne mnogo kasnije, bio sam prisutan kad su se Ilja Erenburg i Oskar Davičo u razgovoru dotakli i Titovog govora na kongresu omladine. Taj napad je došao neposredno posle oštrijeg i grubljeg Hruščevljovog napada u Moskvi na apstraktnu umetnost. Tito je to učinio da bi udovoljio Hruščovu. Uostalom, to je u skladu sa Titovom politikom, cik-cak, levo-desno na njegov način.

Kada je Dobrica Ćosić doveo sovjetskog vajara Ernsta Neizvestnog u Vrnjačku Banju da iskleše monumentalnu skulpturu, grupa vajara u kojoj su bili Matija Vuković, Milan Vergović, Koka Janković, Vava Stanković, Slave Ajtoski, Olga Jevrić, Vida Jocić otišli su da vide hvaljenog skulptora i vratili se razočarani. Shvatili su da politika uspostavlja svoju moć na mazohizmu intelektualaca. I da je istinski umetnik beskrajno sam ali da kao ljudsko biće ne postoji bez drugih.

Matija Vuković je na početku svog stvaralaštva uradio nekoliko skulptura kao što su Torzo(1950), As(1953), Žena(1954), NJegoš(1954), Bizon(1956). To je bilo dovoljno da se neko sa trideset godina nađe u samom vrhu vajarske umetnosti na celom jugoslovenskom prostoru druge polovine dvadeetog veka. Po stvaralačkoj pulsaciji Matijino vajanje je silovito poput najznačajnijih italijanskih renesansnih stvaralaca, a po osećanju za plastiku ima nečeg od logičnosti starih Asiraca i magičnosti jednog Henri Mura. No njegovo delo, nije dostiglo slavu Meštrovića i Tome Rosandića ali je dostiglo njihovu sugestivnost i dubinu, a po zahvatima i složenošću oblika i sudbina Matija Vuković se izjednačio sa njima.

Stari Grci želeli su da kipovi imaju osobine živih bića kojima će da prija sunce, vazduh i toplina ljudske telesnosti. Istočnjački i afrički narodi u rasporedu masa težili su zakonima geometrije i algebre. Moderno savremeno vajarstvo ne miri ova dva osećanja života tj obilka u kojim se život iskazuje, ali ih i ne isključuje. Moderno evropsko i američko vajarstvo maksimalno uvažava individualnost pod uslovom da individualnost stvara nove zakone vrednosti budućim generacijama. Dakle, od darovitosti vajara zavisi u kojoj će meri i kojom će merom materijalizovati svoje uzbuđenje u glini, drvetu, kamenu, bronzi…

Oblici koje je Matija uzeo iz prirode transponovani su veštinom vajanja jednog vanserijskog talenta kakav je on posedovao. Skulpture su dobile vrednost same prirode i vraćene joj kao moguć paralelni svet.

Kao animalist Matija je izvajao svega desetak skulptura. Da pomenemo samo neke: Bizon, Meduza, Medved, a u više navrata vajao je Konja, Lava, Orla, Jarca… Za Bizona Matija je rekao da ga nije inspirisala divljina Severne Amerike u kojoj je bizon najfascinantnija životinja već grčki mit o minotauru. I zaista, pre Bizona on je uradio skulpturu koju je nazvao Minotaur. Ali ta skulptura po njemu nema poetičnost kao potku za istoimeni mit. Kod Pikasa minotaur je čovek-čudovište sa telom čoveka i glavom bika koje je simbol seksualiteta. Matija odbacuje prasimbol minotaura kao kažnjivu ljubav i krivicu koja se provlači i krije u lavirintu. NJegov je bizon divlja graciozna snaga koja predstavlja duhovnu borbu svetla i tame. Ta borba se vodi oružjem svetlosti protiv nemani noći i kao pobeđeno čudovište neće se vratiti u lavirint već će postati iskustvo kojem možemo da imenujemo misterioznost. Bizon otuda ima osobinu živog bića kome prija sunce, vazduh, trava. U rasporedu masivne snage ove životinje on je kongenijalno rešio zakone proporcije. Masa nagomilana na hrbatu, sapima i glavi životinje postaje očaravajuća zategnutost i elegantnost sa vitkim snažnim nogama spremnim na preskok granice koja deli stvarnost i mit.

Sve Matijine skulpture su proizašle iz njegove biografije. On je usvojio Da Vinčijevu opasku da umetnik uvek slika svoje telo i takođe je usvojio Ničeovu misao:“Ako želimo da skiciramo arhitekturu sa našom dušom trebalo bi da je skiciramo po uzoru na lavirint.“ Možda su u tom smislu najkarakterističnije skulpture „Žena sa mrtvim detetom“, „Umirući“, „Sužanj“, „Utopljenica“, „NJegoš“, „Betoven“… Te skulpture su u deformaciji koja je prirodnost po sebi i koja prati čoveka od iskoni. On je u tim skulpturama izvajao strah, očaj, bol, kontemplaciju kao što je u „Ikaru“ izvajao entuzijazam, snagu duha usmerenu prema letu i padu podjednako. „Put naviše i naniže jedan je te isti“. Tu misao Heraklita iz Efesa Matija je ispisao ispod skulpture.

Od samog početka Matija je težio ka sve složenijim temama. Govorio je da se smelost inovacije nalazi u logici. Ideja oblika izlazi iz stene i opet se vraća u stenu. Tvrda, neumoljiva tragika ranjenog bića tema je njegove, možda najsnažnije skulpture „Ranjenik“. Biće ranjeno izrasta iz zemljine utrobe i vraća se u nju od koje se nikada i nije odvojio. U skulpturama „Mladić“, „Minotaur“ ili „As“ on je izvajao muško telo, seksualnost i nostalgiju. A u „Ženi“, „Crnkinji“, „Meduzi“, „Mona Lizi“ izvajao je večno žensko devičanstvo i materinstvo, brižnost i sentimentalnost.

Matija je skulpturu „NJegoš“ radio kao neku vrstu amaneta i epitafa sebi. NJegov NJegoš je više uzvišeni nego herojski lik. Skulptura je sva u lomnosti i ispijenosti koje ne guše njenu stabilnost. On je izbegao da da NJegošu idealizovan lik pesničkog barda. Izvajao je bolno telo pesnika, njegovu grudobolju sa kojom će napustiti zemaljski život u nekoj vrsti uznesenosti. Duša pesnika je na izdisaju. NJu ne odbija mermer sa Venčaca nego prisvaja kao milost i poeziju kao poslednje izbavljenje.

Po pozivu austrijskog ministarstva kulture Matija je izvajao glavu Betovena. Naručilac videći vajara rekao mu je: „Izvajajte svoj autoportret i to je Betoven. „Znam!“ rekao je Matija. Naručilac ga je upitao šta mu sve treba. On mu je zatražio ploče sa Betovenovom muzikom i gramofon. Slušao je neprekidno Betovenove kompozicije. „U Betovenu sam vajao genija koji dolazi iz nezamislivosti.“ Po Sergeju Jovanoviću, slikaru i bliskom Matijinom prijatelju to su bile njegove poslednje reči koje je buncao u agoniji na samrti.

Raditi, neprekidno raditi! Matija je zaista svoj vek proveo u radu. Sačuvano je tridesetak velikih skulptura, od kojih je desetak izliveno u bronzi, ili isklesano u mermeru. Avaj! Mnoga dela su varvarski uništena! Ili su ih razgrabili kolekcionari kupujući ih budzašto. Mnoga su sramno ukradena! Postoje njegove skulpture u pariskoj bolnici Sveta Ana. Do njih je nemoguće bilo doći, pogotovo što sam kao direktor Jugoslovenskog Kulturnog Centra pokušavao to u nevreme, u jeku NATO agresije na Srbiju. Video sam i na TV u kulturnom prilogu Matijine skulpture sa razbijenim gipsanim košuljicama bačene u smeću u nekoj prostoriji borskog rudnika. Ko ih je doneo u Bor? Zašto nisu izlivene? Šta je sa njima? Po nekim saznanjima i te skulpture su definitivno uništene.

Ja sam otvorio skoro sve Matijine izložbe. Nikad ga nisam pitao za osetljive delove iz njegove biografije. Sve dok mi jednom nije iznenada rekao: „Moja majka se zvala Marija Topler.“ NJegovo detinjstvo ništa manje nije uzbudljivo od detinjstva junaka iz istoimenog Dikensonovog romana „David Koperfild“. Živeo je kod babe i tetke u sremskom selu Platičevo gde je rođen 1925. Majka ga je posle porođaja ostavila i otišla iz sela. U dvanaestoj godini pobegao je iz Platičeva i došao u Beograd da vidi majku. Ispričao mi je taj susret: „Majka videvši me je rekla „Sad si došao i nemoj više nikad. Zalupila je zauvek vrata za mene.“ Živeo je na ulici, bez hrane i odeće, bez prebivališta. Spavao je pod savskim mostom gde ga je pronašao vajar Ilija Kolarević koji je zapazio dečakovu izvanrednu obdarenost. Brinuo se o njemu koliko god je mogao u teškim ratnim godinama. Matija je bio na sremskom frontu i ranjen je u ruku iznad šake. Lekari umalo mu nisu amputirali šaku. Pobegao je iz bolnice i kaže da mu je neki seljak glinom iz Ilove i travama izlečio ruku. U vojski je oboleo od tuberkuloze. „Nekim čudom mene je preskočila žuta gospa, a pokosila divne devojke i momke iz moje generacije!“ Asketa, oslobođen svih želja za materijalnim blagostanjem, život je proveo u sobici na Starom Sajmištu, a kasnije u kućici ateljeu na Banovom Brdu.

Matija nije pio sve do poznanstva sa slikarom Slavom Bogojevićem koji se doselio u atelje pored njegovog. Tada je počelo, i to se nije moglo zaustaviti. Slikar Petar Lubarda dolazio je u Matijin atelje i prekoravao Slavu i Matiju. Slava je ponavljao rečenicu iz nekog američkog filma:“Piće je logična smrt, ali je i dalje samoubistvo.“ Sećam se da je Lubarda sedeo na maloj stolici držeći na kolenu uprljane kartone i na njima crtao lavove. Crteže je po želji nevenčane Slavine supruge bacao na gomilu uglja. Sećam se da je jednog dana u atelje došla supruga nekog ambasadora da kupi Matijine terakote. Bila je zima, u ateljeu su drhtali od hladnoće Matija, Slava i njegova supruga Maca ogrnuta samo šalom. „U redu, dajem vam koje god hoćete terakote. Sve. Za vašu bundu. Bundu za Macu.“

Matijine skulpture nisu savršene u onom smislu kad je savršenstvo svoj izdajnik. One su veličanstvene jer su nastale iz obdarenosti umetnika, iz njegove stvaralačke moći kad se ne sme prestati sa greškama. Umetnik u greškama otkriv stvarnost na način da se stvarnost iskaže kao istančana osećajnost. Matija je uradio što jedan vajar može da uradi, da traga za nečim što uvek izmiče u sveopštoj prolaznosti. Vajanje je za njega bila umetnost koja će ga učiniti časnim, a ne bogatim.

O Matiji su mnogi znalci pisali ali jedan pasus iz napisa profesora Lazara Trifunovića „Skulptura kao biografija“ mogao bi da stoji kao epitaf na spomeniku koji će mu se jednog dana, slutim podići: „Matijina skulptura sadrži i njega kao čoveka i njegovu biografiju “ van nje njegov život praktično ne postoji. To je asketizam najvišeg stepena, koji u ovom vremenu šarenih komunikacija deluje prevaziđeno ali u isti mah toliko moralno čisto, da tom belinom opominje i uznemiruje svaku savest, tamo gde savesti ima.“

Na godišnjoj skupštini ULUS-a 1974. polovina članstva među sobom nije govorila. Razmimoilaženje među umetnicima nije bilo na planu ljudskosti, već na poruci dela „gde su estetske razlike idejne i političke“. Seća se bezočnih podvaljivanja, etiketiranja, cinkarenja izraza lica u diskusijama na kojima se moglo da čita šta ko oseća i misli. Kasnije se tom vremenu izrugivao Slava Bogojević da je to bilo vreme „gadnog ujedanja, a još gadnijeg lajanja“. No, ja se sa osmehom sećam zgode kad je korpulentni Kosta Bradić u naručje podigao sitnog Lazu Vujakliju i nosio ga. Matija Vuković iznenada je obuhvatio Kostu i podigao ga zajedno sa Lazom u njegovom naručju. Nosio ih je salom uz pljesak, dobacivanje, zviždanje“ Taj urnebes kao performans, ta proklamacija bez pretenzija, taj veseli međučin veći je bio kontakt sa realnošću nego sva prepucavanja citatima Platona, Aristotela, Svetog Avgustina, Didroa, Marksa, Lenjina“.