Blagoslov - prokletstvo ili izazov 1Foto: EPA-EFE/ MARTIN DIVISEK

Od čega će živeti Saudijska Arabija, Rusija, Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati posle 2050. godine?

Te godine, najkasnije, svet će reći zbogom nafti i potpuno se okrenuti zelenoj energiji radi očuvanja planete.

Wood Mackenzie smatra da će potražnja za naftom biti smanjena već od 2030. i da će dostići vrhunac do 2036. godine, a ExxonMobil da će vrhunac doći posle 2040. godine.

Bez obzira kad će stiće taj dan, MMF procenjuje da će države Zalivskog saveta za saradnju (Gulf Cooperation Council, GCC) – Bahrein, Kuvajt, Oman, Katar, Saudijska Arabija i UAE – ukoliko ne preduzmu značajnu diversifikaciju svojih ekonomija, potrošiti bogatu ušteđevinu do 2034. godine.

Politika dekarbonizacije planete postavlja temelj „novog energetskog poretka“ a on posledično ugrožava prosperitet država proizvođača nafte.

Međunarodna agencija za energetiku ukazala je 2018. da će se stari model proizvodnje fosilnih goriva suočiti s fundamentalnim izazovima u budućnosti i da petrodržave (da bi izbegle ekonomske teškoće i političku nestabilnost) moraju da pojačaju difersifikaciju svojih ekonomija.

Kako pojedine države to rade da bi spremno dočekale 2050. godinu?

Zašto je za Rusiju nafta „blagoslov i prokletstvo“ a za Kuvajt, UAE i Saudijsku Arabiju „blagoslov i izazov“?

POBEDNICI I GUBITNICI: Još se na Konferenciji o klimatskim promenama (COP24) u Katovicama 2018. videla jasna podela na pobednike i gubitnike energetske tranzicije.

Pojedine analize sklone su oceni da restrukturiranje ruske ekonomije (kako bi se smanjio udeo učešća nafte i gasa u BDP i izvozu) ide sporo, a da su članice GCC i Saudijska Arabija u tome više odmakle.

Istina, razlika između Rusije i bliskoistočnih petrodržava je u tome što Rusija ima veliki sektor privrede koji nije vezan za naftu i gas, ali je problem što je taj deo nekonkurentan na svetskom tržištu.

Rusija, GCC države i Saudijska Arabija, osim različitih pristupa difersifikaciji ekonomija, imaju slične modele tzv. „patrimonijalne tržišne ekonomije“ (rentijerske ili polurentijerske države koja raspodeljuje naftnu rente određenim društvenim grupama, klanova i porodicama).

Saudijska Arabija je arhetipska rentijerska petrodržava s društvenim ugovorom vladajuće elite i stanovništva po kome vlast redistribuira naftno bogatstvo, građani u njemu uživaju ali zauzvrat pristaju na vladavinu porodice Al Saud.

I u Rusiji je predsednik Vladimir Putin napravio neformalni društveni ugovor – država iz naftnih prihoda obezbeđuje rentu klijentelističkim grupama u zamenu za političku i građansku pasivnost.

Računice pokazuju da je „socijalni trošak nafte“ (cena nafte potrebna za balansiranje budžeta) u Saudijskoj Arabiji oko 80, a u Rusiji oko 70 dolara.

Cena nafte na svetskim berzama noćna je mora Rusije.

Nafta i gas čine oko polovine ukupnog ruskog izvoza i s oko 40-45 odsto učestvuje u punjenju budžeta.

Čim cena padne i počne da ugrožava punjenje budžeta, ruski političari počinju da pričaju o potrebi diversifikacije privrede i jačanju privatnog sektora.

A kako u svetu porastu cene nafte tako Putin i njegova elita zaboravljaju na tu potrebu.

Takva praksa traje od svetske ekonomske krize 2008. do danas.

Neposredno pred tu krizu tadašnji predsednik Rusije Dmitrij Medvedev smatrao je da Rusija ima „ponižavajuću zavisnosti od sirovina“, pitao se „da li primitivna ekonomija zasnovana na sirovinama treba da nas prati u budućnost“ i zaključio da je „liderstvo nemoguće oslanjanjem na naftu i gas“.

Zato je predlagao formiranje pametne ekonomije koja podstiče preduzetničke veštine i moderne tehnologije.

Kamen temeljac njegovog programa bio je inovacioni centar Skolkovo, koji je doprineo tehnološkom razvoju Rusije, ali nije ispunio očekivanja da postane ruska Silicijumska dolina.

Zatim se 2014. dogodio novi pad cena nafte ali i zapadne sankcije pa je Rusija ušla u novu ekonomsku krizu.

Putin, koji se u međuvremenu vratio u predsedničku fotelju, pokrenuo je projekat „supstitucije uvoza“ da bi diversifikovao ekonomiju.

U praksi su, međutim, nastavljena ulaganja u industriju ugljovodonika pa su tako potpisani ugovori za izgradnju gasovoda Snaga Sibira, Turski tok i Severni tok 2.

Čak 12 od 19 oblasti privrede, obuhvaćenih vladinom strategijom supstitucije uvoza, bile su industrije opreme za naftu i gas.

Tri milijarde dolara za razvoj brodogradnje uloženi su u proizvodnju nove opreme za vađenje nafte i gasa na moru.

Tako je supstitucija uvoza poslužila da ovekoveči, a ne da smanji zavisnost ruske privrede od naftnog sektora.

NACIONALNI PROJEKTI I PROGRAMI: Kad je 2019. godine počela nova ekonomska kriza, ruski privredni rast bio je ispod nivoa većine razvijenih zemalja a opao je i kvalitet života (prosečan Rus zarađivao je manje nego 2014).

Opet se pokazalo da je Rusiji neophodna diversifikacija ekonomije pa je Putin pokrenuo program nacionalni projekti s rokom trajanja do 2030. godine.

Glavne stavke programa su masovna budžetska ulaganja u socijalne programe (podrška porodicama sa decom, sanitarni štit protiv virusa, stanogradnja, obnova škola), izgradnja infrastrukture i zaštita čovekove okoline.

U nacionalne projekte ubrojani su i električni automobil, brodovi bez posade, bežična komunikacija, proizvodnja i korišćenje vodonika i biznis inkubatori.

Ispostavilo se, međutim, da i taj program ozbiljno hramlje pa je Putin sredinom prošle godine, na sednici Saveta za strateški razvoj i nacionalne projekte, morao da mu duva novi vetar u jedra.

Problem se, međutim, ne može rešiti predsedničkim dekretima jer je mnogo dublji. Bivši ministar finansija Aleksej Kudrin smatra da je država najveća prepreka modernizaciji ruske ekonomije.

A nedavno preminuli dr Robert Berls džunior u tekstu za Nuclear Threat Initiative, od 13. jula 2021, napisao je tim povodom: „Napredne tehnologije, digitalizacija i njihova komercijalizacija suočavaju se s predatorskom praksom vlade, nedostatkom vladavine prava i gušenjem inicijative. Sve dok država ne promeni tradicionalni koncept i ne počne da osnažuje preduzetnike i obezbeđuje ekonomske i političke resurse za sprovođenje preduzetničkih inicijativa, Rusija će ostati daleko ispod vodećih svetskih zemalja u razvoju tehnologija i inovacijama.“

I Marek Dabrovski i Antoan Metju Kolin iz istraživačkog centra Brojgel napominju da se „diverzifikacija ruske privrede mora oslanjati na tržišne snage, uključujući dalje otvaranje prema međunarodnoj trgovini i stranim investicijama, a ne na administrativno upravljanje, centralno planiranje, političko biranje pobednika i na državnu pomoć subjektima koji nisu ekonomski održivi“.

Ekonomisti moskovskog Univerziteta HSE objavili su u proleće 2021. da Rusija u naprednim tehnologijama zauzima visoku poziciju samo u izvozu nuklearnih tehnologija i naoružanja, a da je neprimetna u ostalim naprednim tehnologijama.

I Aleksej Kudrin je izričit: „Prosperitet ne postižemo našom konkurentnošću u naprednim tehnologijama već u proizvodnji nafte. Moramo proizvoditi nešto za svet.“

Da li onda nacionalni projekti mogu biti pokretač diversifikacije ekonomije Rusije?

Jevgenija Slepcova, analitičarka Oksford ekonomiksa, tvrdi da: „Nacionalni projekti nisu nikakav proboj za ruski model rasta. Rusija i dalje traži rast na pogrešnim mestima.“

Dok Rusija i dalje favorizuje blagostanje od nafte i gasa, arapske petrodržave tragaju za novim modelom prosperiteta koji stvara diversifikovana privreda i privatno preduzetništvo.

Neformalni lider tog reformskog pokreta je saudijski princ prestolonaslednik Mohamed bin Salman.

Njegove reforme zadiru ne samo u promenu patrimonijalne prirode države nego i u srž privrede.

Kao šef Saveta za ekonomska i razvojna pitanja započeo je program Vision 2030 čiji je cilj da se privreda preorijentiše od naftne zavisnosti ka novim tehnologijama i privatnom sektoru.

Usvojen je Nacionalni program transformacije, čiji su prioriteti povećanje efikasnosti, smanjenje javne potrošnje i državnih subvencija, povećanje privatnog sektora, privatizacija glavne javne imovine i stvaranje više od 450.000 radnih mesta u privatnom sektoru.

Javni investicioni fond (PIF) transformisan je u finansijera diversifikacije ekonomije.

Fond ulaže u kupovinu udela u kompanijama kao što su Uber (3,5 milijarde dolara), Tesla, Boing (713 miliona dolara), Volt Dizni (494 miliona), Meta (522 miliona), Starbaks, Fajzer, Sitigrup (522 miliona), Banka Amerika (487 miliona), Berkshire Hathaway, Meriot, Britiš Petroleum…

U oktobru prošle godine kupio je 80 odsto vlasništva fudbalskog kluba Njukasl za 300 miliona evra a u decembru je objavljeno da će preuzeti kontrolni paket akcija milanskog Intera za milijardu dolara.

VIZIJA 2030: Američka Komisija za hartije od vrednosti saopštila je da je PIF prošle godine kupio udele u 24 američke kompanije za 10 milijardi dolara.

Princ i državni investicioni fond kojim upravlja sve veće ambicije usmeravaju na domaći teren kako bi ekonomiju oslobodili zavisnosti od nafte.

Vodeći projekat te tranzicije je grad-regija Neom na obali Crvenog mora (33 puta veći od Njujorka).

Crveno more nije slučajno izabrano, to je jedna od najprometnijih trgovačkih ruta na svetu, kojom godišnje prolazi 10 odsto globalne trgovine.

Saudijci žele da novim čvorištem povežu Afriku, Aziju, Evropu i Ameriku.

Neom je zamišljen kao inovacioni i trgovinski grad nove generacije, a investitori računaju da će im donosti više od 500 milijardi dolara profita.

Krajem 2021. najavljeno je da će se na rubu Neoma graditi Oksagon, najveći plutajući grad na svetu, koji će činiti tehnološki i razvojni centri, istraživačke laboratorije, pametna luka i integrisano logističko čvorište.

„Oksagon će biti katalizator ekonomskog rasta i raznolikosti u kraljevstvu, dodatno ispunjavajući naše ambicije u okviru Vizije 2030“, izjavio je princ.

Drugi veliki projekat je podsticanje i osnaživanje Saudijaca za preduzetništvo.

Zbog toga je osnovan poseban fond za podršku malim i srednjim preduzećima u koji je država stavila 1,1 milijardu dolara.

I GCC države imaju fondove (SFV) u kojima je sakupljeno više od dva biliona dolara za razvoj industrija mimo naftnog sektora.

Inače, ugljovodonici čine više od 90 odsto ukupnog izvoza Kuvajta i Katara, više od 80 odsto izvoza Saudijske Arabije i Omana i više od 50 odsto izvoza UAE i Bahreina.

Cilj tih država je povećanje nenaftnog izvoza, izbegavanje poslova i projekata koji zahtevaju stalnu podršku vlade i državne subvencije.

I zato se trude da što više zainteresuju svoje građane da sami stvaraju bogatstvo i utiču na ekonomsku diversifikaciju.

U tome prednjače UAE, u čijem BDP nafta učestvuje s 30 odsto, i Bahrein s 18 odsto (koji je skoro iscrpeo rezerve nafte).

Problem je, međutim, slaba konkurentnost tih privrede jer im nedostaju strane direktne investicije (samo 1,1 odsto BDP) i mnogo bolje poslovno okruženje.

Jedna od ideja je stvaranje slobodnih zona a turizam postaje obećavajuća industrija u Omanu, Saudijskoj Arabiji i UAE dok se Katar pozicionira kao centar kulture i sporta.

Jačanje privatnog preduzetništva ne ide lako u društvima koja pristaju na model razvoja koji vodi država.

Privatni sektor u GCC državama još je prilično regulisan i opterećen ukorenjenim sistemom klijentelizma.

Razvoj privatnog sektora do skoro je predvodio Bahrein, ubrzo ga je zamenio Dubaji, a onda su liderstvo preuzeli UAE, pružajući izuzetno povoljno okruženje za poslovanje i preduzetništvo.

UAE imaju 45 slobodnih zona koje dozvoljavaju 100 odsto stranog vlasništva u kompanijama.

Novac zarađen od prodaje nafte UAE koriste za ulaganja u profitabilne projekte u svetu (agro i IT industrije), ali i u jačanje domaćeg tehnološkog preduzetništva (500 kompanija za napredne i inovativne tehnologije i dnevno zapošljavanje 100 IT stručnjaka).

Poseban fokus u GCC državama je na stvaranju tehnoloških i inovacionih centara.

Bahrein ima Međunarodni investicioni park, Katar – Naučno-tehnološki park a Saudijska Arabija – Naučni park Princa Abdulaha.

Sve zalivske države uvele su obrazovne reforme kako bi bolje uskladile veštine diplomaca s potrebama tržišta.

I zalivske petrodržave i Rusija suočavaju se s ukorenjenim rentijerstvom kao preprekom ekonomskoj diversifikaciji.

Na taj problem ukazuju bivši direktor Bruking centra u Dohi Nader Kabani i saradnica Centra Nejla Ben Mimun: „Napori usmereni ka ekonomskoj diversifikaciji moraju uzeti u obzir legitimno ponašanje traženja rente. U pripremama za budućnost bez nafte, države GCC moraće da smanje javne usluge, beneficije i radna mesta u državnom sektoru i da ograniče mogućnosti za traženje rente u privatnom sektoru. Traženja rente je deo vladajućeg društvenog ugovora i verovatno će se nastaviti, ali se može ublažiti i ograničiti na specifične ekonomske sektore i aktivnosti. Vlade tih država moraće da iskreno razgovaraju s građanima oko finansijskih ograničenja u budućnosti a zatim ponovo utvrde parametre novog društvenog ugovora koji se smatra pravičnim.“

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.