Ćevapčići na Dostojevskom

Iz knjige u knjigu smenjuju se različiti svetovi (kao što su se kod Pikasa smenjivale faze), prepliću se stilovi, iz besprekornog se realizma uskače u košmare, iz haosa se naglo ukoračuje u red, mirni tokovi se, nenadano, poput vodopada stropoštavaju u ambise i ništa kod Sorokina nije stabilno osim moći da jezikom barata onako kako mu se prohte, ili, što je isto, onako kako mu jezik nalaže.

Zbog sveopšte nestabilnosti koju proizvodi, Sorokin se obično svrstava u postmoderne pisce, što više zvuči kao upozorenje nego odrednica. Počeo je da objavljuje još sedamdesetih godina prošloga veka u Sovjetskom Savezu (rođen 1955. u blizini Moskve), ali poetika – ako se tu uopšte može govoriti o poetici – koja ga je, u žestokoj konkurenciji, načinila samosvojnim i prepoznatljivim piscem, pripada, zapravo, postsovjetskom periodu i to pre svega haotičnoj Jeljcinovoj eri koju su, valja primetiti, mafijaši i pisci iskoristili najbolje što se može. Zamah koji je Sorokin stekao u tom, verovatno najslobodnijem periodu u istoriji Rusije (a sloboda je, da ne bude zabune, stvar zahtevna i opasna), ponajpre halucinantnim i moćnim romanom Plavo salo – zbog koga završava na sudu pod otužbom za pornografiju, a bogobojažljivi svet javno spaljuje knjigu – ne popušta do danas.

Manaragu, futuristički roman, objavljuje 2017. godine, a zahvaljujući agilnosti „Geopoetike“ i posvećenosti prevoditeljke Mirjane Grbić, čitamo ga jedva godinu dana pošto je objavljen na ruskom.

Odmah valja reći da je svaki pokušaj da se objasni o čemu je u romanu reč – beznadežan poduhvat: od same radnje sumanutije može da zvuči samo prepričavanje. U postapokaliptičnom svetu, štampane knjige, ili ono što je od njih preostalo, postaju istinska dragocenost. Kako to već biva sa deficitarnom robom u smutnim vremenima, razvija se dobro organizovano crno tržište knjiga, kradu se primerci iz muzeja i privatnih biblioteka, a neki od naročito traženih naslova vrede čitavo bogatstvo. Za sada je sve u redu i ta vrsta negativne utopije, poput Bredberijevog Farenhajta, recimo, potpuno je svarljiva, knjiškim bi moljcima mogla čak i nadu da ulije, jedino što kod Sorokina knjige ne služe onome čemu su, inače, služile vekovima – čitanju, naime – nego potpaljivanju roštilja. Čemu? Potpaljivanju roštilja. Zašto? Eh, u tome i jeste stvar: Sorokin će čitaocu da prepusti odgovor, a tom okolnošću, da knjige, naime, služe za potpalu roštilja, barata prirodno, kao, recimo, činjenicom da će mleko, ako ga ne sklonimo s ringle, da iskipi. Kako je potrebna zavidna veština i bogato iskustvo da bi se vatra na knjizi potpalila i održala – jer papir gori brzo, kratko i silovito – na naročitoj su ceni majstori-kuvari koji, bogatim i razmaženim klijentima širom sveta, spravljaju jela na vatri Kafkinog Procesa, Bulgakovljevog Majstora i Margarite, ili, na primer, Čehovljeve Stepe („haringa na Čehovljevoj Stepi“, ili „stek na Mobi Diku“… zvuči sorokinovski suludo, što i jeste, ali to je samo početak).

Manaraga je ispovest takvog jednog kuvara. Kako je, pak, reč o opasnom i ilegalnom zanatu, atmosfera je napeta, policija je uvek u blizini, klijenti su živopisni i ima ih svakakvih, računajući i nadnaravna bića. Kako su u igri ogromne svote novca svaki se korak kuvara pomno prati, a izdaja ili pronevera svirepo kažnjavaju. Koliko god sve delovalo iščašeno i neprepričljivo, Sorokin priču plete majstorski i već posle nekoliko stranica – taman dok se čitalac pribere od početnog šoka – usisava nas takvom silinom da se knjiga više ne ispušta iz ruke.

Radnju koja se dešava, otprilike, na čitavom svetu, na potezu od Tokija, preko Moskve, do Pariza, između Lisabona, Barselone, nordijskih zemalja, Rumunije, dalekog ruskog istoka i NJujorka – promakne tu po koji Albanac, Srbin, Bugarin, Rumun – s vremena na vreme prekidaju naizgled nefunkcionalne epizode čije poreklo valja potražiti kako u Sorokinovoj dobro kontrolisanoj jezičkoj neobuzdanosti, tako i u neizdrživoj potrebi da dekonstruiše svaki autoritarni diskurs (eto malo postmodernog šmeka): epizoda u kojoj gorostasni Lav Tolstoj dolazi u neko rusko selo kako bi dobre i nevine ruske seljake poučio vrlini, a podučava ih, između ostalog, i tako što priča poučnu priču o maloj napuštenoj stenici – čime Sorokin stvara trostruki pripovedački obruč, priča priče u pričama kao da se igra babuškama – ta epizoda sa džinom Lavom Tolstojem naprosto je urnebesna, briljantna, u svojoj nefunkcionalnosti savršeno opravdana. (Ako kod Čehova pištolj koji se pojavi u prvom činu mora da opali u trećem, što je slika savršene funkcionalnosti, kod Sorokina neprestano pršti na sve strane iz svih oružja i oruđa, a da to ne smeta uopšte. Naprotiv.) Ili đavolski erotična epizoda-rečenica o seksu čudovišta i bića koje je možda žena a možda i muškarac, taj samoironijski jezički blesak izveden sa neponovljivom elegancijom, sjedinjuje u sebi latinoamerički fantazmagorični realizam i brutalni sorokinovski izraz. Gomile skrivenih referenci, igre sa spiskovima pisaca i njihovih dela, brzi, gotovo usputni vrednosni sudovi, vazda živa ironija, ni u jednom trenutku ne prelaze u učenu pretencioznost, ali zato bez prestanka nude nova igrališta i nova pravila igre.

Kako, dakle, čitati Sorokina? Može se, naravno, ovaj tekst razumeti kao nekakva parabola, kao mračno, ali ne i beznadežno proročanstvo, kao metafora, sumračna slika budućnosti. Može se razumeti i kao prerušena priča o sadašnjosti, o pustinji realnog u kojem budalaštine i gluposti, psihijatrijski slučajevi i nehospitalizovani manijaci, mafijaši i ubice odnose prevagu nad razboritošću i knjigama. Čini se, međutim, da je najbolje čitati ga i razumeti doslovno. Ono što piše shvatiti baš tako, kao činjenice – malo neobične, ali ipak činjenice – i bez samoograničenja uživati u Sorokinovom jeziku, lucidnosti, humoru, a značenja će, pod uticajem i silinom pripovedačkog majstorstva, pre ili kasnije da se iskristališu sama.