Crnjanski, onaj drugi

Od trenutka njegove smrti ustrojili smo čitav registar jedinica o delu i životu, toliko da možemo biti sigurni da smo deo duga spram javnog značaja pisca već odužili. Da li smo ga, međutim, razumeli?

Ustrojiti dokumentaciju, popisati biografiju, ispratiti životni tok, znači, zapravo, samo (!) biti na magistralnom putu informacija, tamo gde sliv izvire i ponire, iako je i to poduhvat sam po sebi.

No, pravilno tumačiti i ispravno zaključivati zahteva, ipak, da se bude u drugoj koži, sa one strane ličnosti, i da se ono podrazumevano isključi, kao i ono što je još uvek nedomišljeno, sredstvima književne psihologije. Iskoristiti dokument, ali čitati dušu, eto, to je pravo.

Slobodan Vladušić imao je u Omami (Laguna, 2021) sve potrebne kvalifikacije da piše o Crnjanskom na nivou kriminalističke beletre, detektivskog tipa, u kojoj bi spoljni omot fabule, konkretno vreme i konkretan prostor, bili realna kategorija, dok bi materija što ih ispunjava u potpunosti prihvatila fantastično obeležje.

Krenuo je pisac još mnogo pre, dok nije o njoj ni razmišljao, da piše ovu knjigu: razmišljao je o Megalopolisima u Crnjanskovim romanima, predavao je o njima na fakultetu, trošeći reči i na intervjue i polemike.

I to je bilo sasvim dovoljno da se razume jedna bibliografija. Ali, još uvek, nije mogao da nađe čoveka u njoj.

Od presudnog značaja za ovaj roman je što je Crnjanski stavljen u poziciju sporednog lika.

Samo je njegovom saradniku, junaku sa Kajmakčalana, vojnom savetniku, Milošu Veruloviću, data mogućnost da u pravom smislu pripoveda radnju.

Interesantna je i njegova i sudbina grada u kojem se sa Crnjanskim zadesio.

Berlin je te 1928. prestonica (sve)mogućnosti.

Na ulicama se oseća spoj zvanične demokratije i najavljenog fašizma, koji presecaju kabarei bluda i razvrata, a u kojima se traži neka naoko nerazumljiva sloboda. Neumitni kraj oslobađa potisnute demone.

Nesumnjivo, i jedan i drugi, i Verulović i Crnjanski, drže u sebi bar njih nekoliko. Tako pravdamo mogućnost da se razumeju. I tako podrazumevamo eventualnu saradnju Vladušićevih junaka.

Kad jednog dana na vrata poslanstva kraljevine SHS zakuca vest o nestalom radniku, počeće jedan od najuzbudljivih srpskih romana sa istorijskom temom. Smenjivaće se scene o likovima koji su u prethodnom Vladušićevom romanu bili tek zadata skica.

Otvoriće se i razotkriti prozaičan podzemni svet u kojem, prirodno, dominiraju kurve i kriminalci. Još jedna misteriozna pojava, Maks de Grot, postaće slučaj za ispitivanje.

Njegova će ličnost predstavljati presek umetničke i psihičke klime nove Evrope.

Ne odustajući od istraživačkog žanra, u kojem pratnju intelektualnom i kritičkom sudu pravi i po koja misterija, Vladušić će iz rečenice u rečenicu dokazivati da nikad ne smemo biti sigurni da je na površini sve jasno. Kako objasniti Verulovićevu polnu bolest i Grotovu opsesiju?

Šta je prednost, dakle, u tome što je na pripovedačkoj matrici Crnjanski sporedan lik? Kao prvo, ne doživljava se kao legenda. U momentu priče on je još uvek živ čovek, odlučan ali još u potpunosti neshvaćen, s nagoveštajem književne slave, ali bez jasne potpore i podrške. Mnogo bolje vidimo njegove slabosti, premišljanja, nedoumice: lakše se poistovećujemo.

Njegovo delo odlazi u pozadinu, i ne opterećuje se vrednovanjem, već se shvata kao odraz unutrašnje borbe i konflikta u čoveku. Dijalog u kojem upoznajemo Crnjanskovu kritičku narav sazdan je na osnovu studiranja njegovih eseja ali ni u jednom trenutku ne postaje naknadna interpretacija, već logični, prirodno izveden sažetak naravi velikog pisca.

Crnjanski na nivou Omame prestaje biti samo pisac i na trenutak deluje kao čovek našeg vremena.