Enciklopedija mrtvih suseda

Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Kosovo, odaberimo. I nastaje ta nova, specifična niskogradnja ubijene savesti, masovna grobnica poput Tomašice.

Nije kraj, masovna grobnica je kad ćute dvadeset godina i ne govore komšijama da su im žene i deca tamo pokopani. Grobnica ljudskosti onih koji su je se odrekli, kojima nije bila potrebna, još onda, poslednjeg dana maja 1992, kad su vlasti Republike Srpske u Prijedoru naredile Bošnjacima i Hrvatima da nose bele trake oko ruku.

Šta ćemo, nije rat gradonosni oblak, znalo se ko su žrtve, uniformisani Srbi partijsko-državne vojske ubijali su Muslimane/Bošnjake; ko nije ni metak ispalio ili platio, možda je i nevin.

Tomašica i mrtvi. Iz Omarske, Keraterma, Manjače. „Bosna nije bila Aušvic, ali se dogodio genocid“, kazaće te 1992. Eli Vizel, netom obišavši bosanske logore, čekajući da poleti avion koji će ga evakuisati iz Beograda. Iz blizine glavnog štaba operacije bosanskih Srba i raspadajuće, ali smrtonosne JNA.

Više od 60 masovnih grobnica pronađeno je u okolini Prijedora. U njima su bili i žitelji solitera smešteni u jedan roman.

Kad jedan grad postane bezgradan, znači da je ostao bez ljudi, onih po kojima se prepoznavao, što su činili naša detinjstva i mladosti, što smo ih znali sa trotoara i kaldrme, viđali kasnije i u dalekom svetu, razmenivši samo usputni pozdrav, kao da smo pre koji minut izašli iz istog haustora (to je bio neki urbani šmek). Onih čije smo avanture prepričavali, sve dok se nismo dokotrljali do svojih, ipak unekoliko običnih, dovoljnih tek da se domognu jednokratnog prava pominjanja u zajedničkom kafeu.

Kad prođeš takvim gradom – a Prijedoru je, posle svih zlikovaca koji su ga obezgradili, romanopisac podario ovu literarnu iznudicu – osećaš se, valjda, kao da se vraćaš sa zgarišta, na kojem se još dime krhotine uspomena.

Ni muka nije za svakoga, treba to nositi, kao da nam Darko Cvijetić ispisuje uputstvo za upotrebu svog romana (Schindlerov lift, Buybook, Sarajevo 2019), da bi nam na kraju (bez brige, ne gubite ništa) isporučio vlastitu maštariju (izmišljaj), u kojoj se lift marke Schindler spušta u Hamdijinu baštu, „da se s bašte penje u nebo“. Pa malo realizma: „I zločinci se ratni jedini vratili i sreću one koje su mlatili po logorima, koji dođu ljeti, na godišnje odmore u prošle živote“.

Nema u knjizi suvišne faktografije, čak ni broja žrtava (u Prijedoru su od 1992. do 1995. ubijena 102 deteta i 3.176 odraslih lica), ali ima zločina. Nestajanja ljudi koji su preko džehennema (arap. pakao) Omarske završili u najvećoj masovnoj grobnici Tomašica, ili su njihovi posmrtni ostaci pronalaženi diljem BiH.

A sve je počelo idilično, davne 1975, kad su u crveni soliter (konkurentski je, naravno, bio plavi) uselili prvi stanari, docnije odrednice iz svojevrsne, kišovski rečeno i zapisano, enciklopedije mrtvih, tog Cvijetićevog priručnika za običan život sa tragičnim završetkom. Iz zbirke beležaka o ljudima koji ne smeju biti zaboravljeni.

Zato što su bili obični i zato što su morali da prežive.

A nisu preživeli, ubile su ih komšije; kao da nešto uistinu nije funkcionisalo u toj građevini koju je, poput knjigovezačkog lepka, spajao lift marke Schindler. Kao da je bio istinsko i simbolično mesto zločina, baš zato što je bio mesto povezivanja. I tu će nam Cvijetić podmetnuti funkcionalnu izmišljotinu, od milošte nazvanu fikcijom: „Kiša po Prijedoru pada mrtva. Dugo se na to sumnjalo, i da najviše mrtva pada po soliteru, čak je i zagrebačka Arena pred rat pisala da sa Crvenim soliterom u Prijedoru nešto nije u redu. ‘Vertikalno selo’, ‘gromobranjeni grobovnik’, ikarovski visok, s liftovima kao Minotaurima u stepeničkom labirintu“.

Kakva posveta Majstoru.

Tu, u Crveni soliter mrtve kiše, Cvijetić smešta svoje mrtvace iz enciklopedije, precizno i maštovito im ispisujući biografije, deleći uloge u nekom manje ili više upečatljivom delu komedije, tragedije, skeča. Bili su tako živi.

Čeda Lažov, pre svih, razvedeni pijanac, hroničar kvartovskih zbivanja i hvalisavi prijatelj poznatih, sa nezaobilaznim epizodama u Valteru, heroj koji spasava pun autobus putnika kojem su pukle gume. Imao je Čeda žvaku, znao je da se pretvara u Zagora, Čika, u Batu Živojinovića, saborca Mladena Stojanovića sa Kozare.

A onda Adžin monolog, spisak stanara iz mraka pripovedačeva sećanja. Enciklopedijske odrednice defiluju Cvijetićevim romanom, ulaze i izlaze u mizanscenu minijatura: „Slušaj, buraz, Šime je bio na trećem, Tica na sedmom, Čapljo na desetom, buraz, Čvarak na jedanaestom, LJubiša i Muta na dvanaestom i Vesna i Dražena Zgonjanin, stara im se Olga zvala, mislim, buraz…“ Pa B strana, imena i sudbine, Saša Vukić, Mića Milivojević, Mića Komljenović, Igor Gorinšek, Travančići, Reuf i sinovi Elvis i Edo, Seka na trećem, DŽeniska Jasmina, Buco i Bracko Savanović, Sonja, lepa glumica koja je izgorela kod Koke gitariste… Meho, predsjednik zgrade, Mehin sin, profesor kemije Šicer, ubijen u Omarskoj, Vencelji, Slovenci sa prvog, profesori Crnčević i Borić, jedan bio u logoru, drugi vršio proračune za minobacače…

Dugokosi Šime, zapravo se zvao Mišo, bio je levo krilo Crvenog; bežao od vojske, folirao, lagao, ali su ga ipak mobilisali. Ubijen kod Drvara, nisu njemu i njegovima javili za povlačenje. Razmenjen u dogovoru mrtvi za mrtve. „Osušeni skeleti u poluraspadnutim uniformama. Otac ga, Dule, išao prepoznati. Vratio se polulud i za pola godine utonuo u sebe, od tuge, i umro“.

I lift, rekosmo li, marke Schindler, prezimena koje povezujemo sa spasenjem Jevreja, iz filma Stivena Spilberga. A spasenja za nosioce belih traka nije bilo. Postaće, simbolično, i giljotina, koja će odvojiti glavu od trupa devojčice koja se igrala u njemu kada je došla dugo očekivana struja.

Bizarna smrt. A smislene smrti nije bilo. Nisu se mnogi vratili, a hteli su da žive, i Caka Poštar, i Pjaja Sarajlić i Vili Horvat, di-džejevi, Mića Milivojević, Tomo Horvatić, Igor Gorinšek i ostala raja što je slušala Doorse i Morrison Hotel na vrhu crvenog solitera.

Sve je to, video i doživeo, dezerter u pokušaju, Mišo, nije se ustezao da kaže: „Vi, komšije, vi ljudi, ma, vi ste obične pičke… pa rođene ste komšije pobili, debilčine komunističke!“

Šindlerov lift, zabeležena imena i sudbine, sećanje na vreme u kojem se stvarno izgovarala sintagma rođene komšije. Pa su te komšije završavale u masovnim grobnicama. Neke su druge komšije imale puške, tenkove.

I rovokopače.