Roman Izbledele duše Mladena Jakovljevića, objavljen u izdanju Akademske knjige, sagledavanjem stvarnosti iz perspektive fantastičnog podseća u kolikoj meri odjeci prošlosti oblikuju sadašnji identitet, lični jednako koliko i kolektivni, kao i koliko su značajni za njegovo očuvanje.
Preplitanjem dve narativne linije, jedne o mladiću koji se obreo u zagrobnom svetu i druge o svešteniku u ovozemaljskoj stvarnosti, ova slojevita priča doseže izvan poznatog mesta i vremena u kojem se radnja dešava, prevazilazeći okvire podneblja zapadne Srbije 19. veka.
Duboko utemeljeno u narodnu tradiciju, običaje, izreke i leksiku, ovo slojevito delo sazdano na principima folklorne fantastike značaj tradicije i sećanja apostrofira svetom prošlosti i porukom da je najstrašnija osuda postojanja zaborav. Smisao postojanja poništen je zaboravom, rasplinjavanjem sećanja prethodnih pokoljenja, bez kojih nema sadašnjosti, ni budućnosti.
U predgovoru pod naslovom Svratiti u smrt Vladislava Gordić Petković primećuje da je ovaj roman “verovatno prvi srpski svevremeni i savremeni moralitet“ čiji se autor hvata “u koštac sa temom koja od Šekspirovog Hamleta do Sabirnog centra Dušana Kovačevića predstavlja piščev izazov i košmar: to je ars moriendi, veština umiranja, preseljenje duše na onaj svet i suočenje sa obredima prelaza, sa ritualima opraštanja”.
Prebacivanje tereta zaborava na one koji su otišli i pokušaji junaka da se tog tereta reše, ili bar da ga podele sa živima, priču sa nivoa donošenja spasa nesmirenim dušama od užasa praznine postepeno izdiže do vapaja za očuvanjem sećanja i identiteta, čiji je značajan činilac jezik.
Sučeljavanje prošlosti i sadašnjosti, sem izraženim prožimanjem običajnog, mitskog i arhetipskog, u romanu se postiže i uvođenjem dijalekatske leksike u standardni govor, čiji je međuodnos svojevrsni odraz prožimanja stvarnosnog i fantastičnog, ne samo opisivanjem mesta na razmeđi svetova, nego i preoblikovanjem elemenata običajne prakse autorovom maštom.
“Dijalekta kojim junaci ove priče govore nema”, navodi autor u uvodnoj reči, pojašnjavajući da on nije izmišljen, nego da junaci romana “govore mešavinom jezika koji se nekada govorio u jednom kraju, tog iz kojeg se vidi Gučevo, i onog koji je danas nama poznat”.
Mada je govor junaka blizak standardu, njegovim odabranim najspecifičnijim obeležjima dočarane su osobenosti jednog podneblja, kao i običaji i verovanja čitavog jednog kraja. Dragana Radovanović u pogovoru posvećenom jeziku zapaža da je “u romanu Izbledele duše sačuvan duh vremena u duhu jezika”.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
