Fotografsko pamćenje ulica

O Beču nalazimo podosta literature te vrste, beleženje ulica senzibilizovanih šetača, no nedostajala je i domaća varijanta.

Pored Zorana Ž. Paunovića, čija se knjiga Oko podneva (Balkanski književni glasnik, Beograd 2020) pojavila nedavno, i Bojan Savić Ostojić se u svojoj prozi Punkt bavi šetnjama, na drugačiji način svakako, ali oba autora pristupaju ulicama prisno, i kreću se njima kao po velikoj sadržajnoj sobi.

Od neproznih autora sa urbanim pejzažom kao prirodnim okruženjem, vredan je spominjanja i mladi Dejan Kanazir sa svojom zbirkom Ništa se ne događa utorkom uveče.

A, i Intimni vodič kroz Dorćol i okolinu, potpisnice ovih redova, nastao je sa sličnim pobudama, na blizak ili odgovarajući način, u pokušaju da se ulice uvaže kao razvnopravni sagovornici i najraskošniji dekor za boravak.

Možda je upravo zato Paunovićeva knjiga toliko izazovna: to fotografsko pamćenje ulica, taj tako živ tekst, izostanak konteksta i neprestano praćenje događaja bez uzročno-posledičnog sleda.

Oko podneva je uspela, gusta priča o jednom kraju, pre svega Dorćolu, za razliku od proze Bojana Savića Ostojića, koji uglavnom tematizuje Vračar, i čitalac se uprkos svim tim informacijama koje autor pruža ne gubi među stranicama, već putuje, tečno putuje i šeta.

Na koricama Paunovićeve knjige nalazi se, umesto recenzije, pesma-utisak o ovom rukopisu Hane Gadomski, koja je i sama autorka u istoj ediciji, gde se pojavila i Paunovićeva knjiga. Ova recenzija završava se stihovima Tačno vreme, tačno vreme, tačno vreme, intenciozno ponovljenim, što odgovara i utisku o grozničavoj, poetskoj funkciji označavanja vremena u ovom šetnjopis.

Paunović daruje čitaocu detaljan izveštaj dorćolskih ulica, sa tačnom adresom i vremenom, sa dramskim nabojem dijaloga, opisa, detalja, (“U ponedeljak, 28. maja 2018, u 10.05 sagao sam se da podignem olovku sa poda i gadno ukočio po bogzna koji put.

Nakon šest dana injekcija diklofena, deksazona i ohb12 i mirovanja došlo je vreme za obuvanje patika za skitanje i lagane šetnje po kraju”), dopunjeno fotografijama i po kojim grafitom.

Kao što sno na početku rekli, Paunović, Savić Ostojić i Kanazir su tri potpuno različita mikrouniverzuma urbaniteta, ali zajednička im je jaka spona sa svakidašnjicom, sa senkom melanholije, vrlo diskretnom i nepretencioznom, atmosferičnošću koja toliko nedostaje većini dela čiji glavni fokus su ogoljeni mental i idejnost, može se to i tako nazvati.

Paunović uverava čitaoca da je seizmografski zapis Dorćola vrlo trusan, intenzivan i prelivajući, a neki odlomci mogu se pročitati u onlajn časopisu Balkanski književni glasnik, u poslednjem broju. I u karantinu. Pored ovakvih knjiga, ulice su naše!