Bio je to tekst o privatnom životu ovog novinara, ne recenzija profesora Dimića u kojoj struka daje mišljenje o istoriji pisanoj glasom.

Baš tog dana stiže vest iz Udruženja novinara da je knjiga „Glasom pisana istorija“ dobila „specijalnu nagradu“ za publicistiku za 2018. godinu. Žiriju Udruženja novinara nije smetalo što je Simić već jednom dobio tu nagradu za knjigu „Raskol u eteru“ 2006, pa eto nagradiše ga opet za ovu drugu knjigu.

Subota, 22. decembar

Na stogodišnjicu formiranja Jugoslavije, oglasio sam na FB profilu svog sajta, možda najbolju dokumentarnu emisiju koju sam snimio: „Jugoslavija kratak pregled, 1918 – 1991“. Govore: Kralj Aleksandar; Milan Stojadinović, Dragiša Cvetković, Proglas Kralja Petra II, 27. marta 1941; Patrijarh Gavrilo Dožić, Tito…… Nisam očekivao nikakvu polemiku. Bila je to samo vest. Ali ipak su stigli komentari. Čitam ih tek danas.

Recimo Slobodan Vukosavljević je napisao da je „prva Jugoslavija stvorena kao rimokatolička tvorevina Zapada i tamnica naroda, bez ljudskih sloboda. Druga Jugoslavija je stvorena kao zajednica svih ravnopravnih naroda, vlasnika sredstava za proizvodnju, vlasnika društvene imovine i vlasnika profita“. Ovaj posetilac FB zaključuje: „Smetala je na mapi kolonijalnog američkog sistema u koji su nas uveli Koštunica i Đinđić, vođe Pete kolone 2000 te, kojim je definitivno uništen socijalizam i sve vrednosti koje je on stvorio u Jugoslaviji i u Srbiji.“

Živana Mikić se uključuje u diskusiju: „Slobodane, jesi li ti Srbin breee…! Bravar fosil je satanizovao Srbiju i srbski narod, a njegov strateg Kardelj sa samoupravnim socijalizmom uništio radničku klasu, sa uravnilovkom i jednakošću, a mišljenje po direktivi Kominterne uništilo je kreativnost i logičko razmišljanje pa i danas nosimo posledice.“ Živana zaključuje:“Lažni maršal je najveće zlo koje je zadesilo Srbe!“

Posle ovih „bisera“ borbenih Srba, sa pažnjom čitam Slovenca Božidara Jezernika, knjigu „Jugoslavija, zemlja snova“. Prema Todoru Kuljiću , “ za autora prva Jugoslavija nije nasilna ni veštačka tvorevina, pisana je kao antiteza pamćenju Jugoslavije kao tamnice i kao iluzije. “

Moj omiljeni junak, Slovenac, ing. Kavčnik ,1988. takođe na godišnjicu stvaranja Kraljevine, rekao mi je u LJubljani: „…I najgora Jugoslavija bolja je nego nikakva Jugoslavija. Ako se Jugoslavija raspadne sada, mi se više nikad nećemo vratiti na 1918. godinu.“ Kavčnik je tada imao 90 godina.

Nedelja, 23. decembar

Radoznalost me odvodi na glavni ulaz „palate Srbija“ /nekadašnja zgrada SIV/a/, na adresu u kojoj se održava odlično medijski propraćena izložba „Dan vredan veka“ povodom 100 godina stvaranja prve jugoslovenske države.

Na ulazu službenik, breg od čoveka očima i pokretom glave, bez reči , pita posetioca gde je naumio. Pomalo zatečen ovim gestom,. pokušavam „svoj upad“ da opravdam.. Kažem: Izložba…. Onaj „breg“ promrsi: „Napolje..!“ Ispreči se ispred mene kao kada bi ste hteli neki težak komad nameštaja da izgurate iz sobe. Moje povlačenje prema „napolje“ ne traje dugo. Ozbiljna situacija. Pošao sam na izložbu koja me zanima, a ne da se kavžim. Sada napolju, mucam: „Znate, izložba, Jugoslavija, kraljevina, Srbi, Hrvati i Slovenci., 100 godina… Ispred ulaza policajac gleda scenu. „Breg“ pita policajca. Kakva izložba…? Policajac sa puškom, uljudan čovek, poučen iskustvom, uputi posetioca na sajt Muzeja Jugoslavije.

Iz telefona obešenog o pojasu čoveka č brega, dopire glas: „Pazi delegacija…“ Kad sam bio na pristojnoj udaljenosti od „objekta“ okrenuo sam se i video automobile iz kojih je zaista izlazila neka delegacija. Prema časovniku koji nosim, „moj dan vredan veka“, poseta izložbi i ova scena u palati „Srbija“, trajao je 30 sekundi.

Ponedeljak, 24. decembar

Nagomilale se slave, a danas je neka pauza. Samo rijaliti programi ne miruju. U toj pauzi čitam iz moje knjige šta o slavama kaže Živica Tucić, verski analitičar u tekstu „Srbi između pravoverja i krivoverja“.

„Pojedince obično interesuje koliko i kako da poste, kada i kako da se pričeste. Neko im odgovara i nameće manastirski, monaški režim života. Mi ne živimo u manastiru već u svetu, ko želi monaški i podvižnički da živi, neka ide u manastir. Ne može se biti vernik i ići kod vračara i gatara, verovati u magije, crvene konce, bacanje čini, izvor problema videti u nekome ko vas je zamađijao. Kod dela vernika, pogotovo mlađih je prisutan izolacionizam, netolerancija prema drugovernima, antiekumenizam, fanatizam, neka vrsta talibanizma. Gotovo je postalo nepristojno imati odnose sa drugovernima. Pogledajte neke pravoslavne srpske internet diskusione sajtove. To pišu mladi srpski pravoslavci, oni znaju bolje od patrijarha i svih episkopa šta je pravoslavno. Sve druge bi predali ognju i maču….“

Utorak, 25. decembar

Danas je katolički Božić. Podsećam se Mađara Šanji Kelemena.. Ne mogu a da ne navedem pismo koje, istine radi, nema veze sa Božićem. Snimio sam dokumentarni film o njemu u Budimu 1992 „Gde je zemlja Šanji Kelemena“. Šanji mi je ispričao da je jedne večeri sedeo u noćnom baru kada mu je prišao neki čovek i pitao: „Da li ste vi iz Jugoslavije? Kažem jesam. Da li vas možda interesuje upaljač za atomsku bombu?“ Nije bio vic. Ja sam posle pitao neke ljude. Rusi su te upaljače rasprodavali. A u Mađarskoj ste mogli da nabavite što god vam je trebalo.. Kažem, da. Interesuje me… “

Nikad se više nismo videli, ali 20 godina kasnije stiže Šanjijevo elektronsko pismo koje ću pamtiti dok sam živ: „Danas sam od svog sina Nenada koji živi u Kikindi i takođe od jednog prijatelja koji radi u Španiji dobio e-mail sa linkom za dokumentarni film Gde je zemlja Šanji Kelemena, koji ste postavili na svoj sajt. Verovatno vas interesuje šta se sve sa mnom izdešavalo posle snimanja filma…. „Sa svojom sadašnjom suprugom (koja je takođe Jugoslovenka) rešili smo da živimo u Ćileu… U Čileu smo već sedma godina i ovde nam se rodio naš sin Andreas, 100 odsto Čileanac… Da li smo srećni? Jesmo, pošto gledamo kako naš sin raste srećan i ponosan što je Chileanac…, dok mojoj ženi i meni ostaju sećanja na jednu divnu zemlju čije pasoše (važeće) još uvek posedujemo: YUGOSLAVIU. Puno pozdrava iz Chilea i možda se ponovo negde u svetu sretnemo.“

Sreda, 26. decembar

Student iz Zagreba Marino Boban mi piše.

„Poštovani gospodine Simić. Student sam druge godine diplomskog studija povijest i molio bih vas za pomoć. Još kao srednjoškolac pročitao sam Štajnerovu knjigu 7000 dana u Sibiru. Do danas sam je pročitao najmanje četiri puta. Za temu svog diplomskog rada odabrao sam naslov: Velike čistke u Sovjetskom Savezu – slučaj jugoslavenskih komunista. Na samome početku potrage za izvorima, literaturom i ljudima koje bih mogao intervjuirati, naišao sam na vašu stranicu Audio i foto arhiv. Malo je reći da sam bio oduševljen kada sam naišao na isječke vašeg intervjua sa Štajnerom i tonske zapise. Ovim putem bih vas zamolio, ukoliko je moguće da mi pošaljete čitavu snimku intervjua. Isto tako zamolio bih dozvolu za korištenje intervjua u mome radu. Lijep pozdrav Marino Boban“

Četvrtak, 27. decembar

Na kraju tekuće godine postavljam nesvakidašnje pitanje lektoru Vladi. Kojim su jezikom govorili srpski i hrvatski seljaci u 15. ili 16. veku? Da li su se međusobno razumevali, kad su se sretali u ratovima ili na pijacama.

Na hrvatskom sajtu Zbornica /2018./, piše da … prije same rasprave valja načiniti na mreži rasprave popis dokaza; razvrstati se u skupine s onima koji imaju slično mišljenje; dokazivati ga drugoj skupini…

Razumljivo za ovu vrstu elektronske preporuke o dijalogu, zavađeni narodi u građanskom ratu 1941. do 1945, buduće republikanske Jugoslavije, nisu mogli znati.

Da li su se potomci onih seljaka iz 15. i 16. veka dobro razumeli, gađajući se rečima u Drugom svetskom ratu, ili u ratovima devedesetih, u to nema sumnje. I jedni i drugi su se psovali i pretili na zajedničkom jeziku.

I gde smo sada? I dalje, ispred dve stvarnosti. „Svađamo se i mrzimo i volimo na zajedničkom jeziku. Nema više Jugoslavije, a jezička koplja padaju bez pravila i jasnog cilja po teritoriji čitave bivše zemlje. Dve zaoštrene stvarnosti zovu se ćirilica i latinica u ime kojih se ljubi i ubija“ – kaže profesor Ranko Bugarski.

U sledeću godinu ulazimo takođe sa dve stvarnosti koje nas prate od vremena kada je Otomansko carstvo otišlo sa Balkana ili još ranije, kad smo došli na Balkan. Šta mislite da li će nam za sve domaće nevolje biti krivi Amerikanci, Hrvati, Englezi, Crnogorci, Francuzi, Bošnjaci, Albanci…? Ili će se neko od kreatora domaće politike setiti da pogleda i u svoje dvorište?! Želim vam srećnu novu, bar tri dana, bez politike.

Autor je novinar, urednik sajta Arhiv Simić i pisac knjige „Glasom pisana istorija“