Hoće li SAD napasti Iran?

Vilijem Montgomeri Događaji koji definišu američko – iranske odnose jesu učešće Sjedinjenih Država u rušenju iranske vlade 1953, okupacija američke ambasade u Teheranu, koju su izvršili militantni studenti uz podršku vlade, i držanje američkih diplomata kao talaca duže od godinu dana. Sadašnje iransko rukovodstvo formirano je u godinama progona šahovog režima koji je uživao podršku Sjedinjenih Država. Iransko rukovodstvo se seća, takođe, i američke podrške Iraku tokom rata protiv Irana, u kojem je poginulo na stotine hiljada ljudi. Na drugoj strani, Sjedinjene Države vide iranski režim kao glavnog zaštitnika i generatora terorizma, protagonistu ekstremnog antisemitizma i žestokog nerprijatelja nasilnih i nepredvidljivih tendencija.
U govoru o stanju nacije u januaru 2002. (nakon terorističkih napada od 11. septembra 2001), predsednik Buš je posebno pomenuo Iran kao jednog od članova zloglasne „osovine zla“ koja ima za cilj da ugrozi mir u svetu. Nastojeći da se dočepaju oružja za masovno uništavanje, ovi režimi predstavljaju ozbiljnu i sve veću opasnost… Sjedinjene Američke Države neće dozvoliti da nas ugrožavaju najopasniji režimi na svetu najrazornijim svetskim oružjem“. To je ostala američka politika do dana današnjeg.
Osnovni problem je taj što je stepen mržnje, sumnjičavosti i straha koje administracije obeju zemalja gaje jedna prema drugoj tako veliki da nema prostora za pragmatizam ili umerenost. To tera obe zemlje da nastave ciklus kontraproduktivnih ponašanja jedne prema drugoj, koji traje više od tri decenije.
Realnost je (ali i ironija) da je odluka Bušove administracije da napadne Irak i uništi režim Sadama Huiseina imala neželjene posledice u vidu pomoći Iranu da se izdigne do pozicije dominacije i snage u regionu, koji nikad nije imao u moderna vremena. Od zemlje koja je bila glavni regionalni rival i pretnja iranskoj nacionalnoj bezbednosti, Irak je pretvoren u zemlju koja nema sposobnost da projektuje vojnu moć i gde Iran može da ostvari značajan uticaj. U isto vreme, cena koju Sjedinjene Države plaćaju za invaziju toliko je velika da je njihova moć da preduzmu vojne akcije protiv ostalih članova „osovine zla“ značajno umanjena. To se poklapa sa sve većom nestašicom nafte i gasa, što zemljama poput Rusije, Venecuele i Irana obezbeđuje daleko veću moć i uticaj na svetsku ekonomiju nego što su ih ikad pre imale.
Iran je veoma brzo iskoristio geopolitičke posledice. Shvativši da je pretnja vojnom akcijom značajno smanjena, Iran je agresivno pojačao aktivnosti u razvoju i nuklearnog naoružanja i raketnih sistema koji teba da nose to oružje do ciljeva, ne samo na Bliskom istroku. Iran je, takođe, iskoristio situaciju u Iraku da bi stekao prednost. Iran nije zapostavio svoju podršku tamošnjoj šiitskoj manjini, ali je u isto vreme zaključio da je u njegovom interesu da drži Sjedinjene Država vezane za Irak, da iscrpe svoje vojne resurse, a takođe i volju da preduzmu slične vojne akcije negde drugde.
U međuvremenu, iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad stalno je koristio najzapaljiviji jezik da dovede u pitanje pravo Izraela da postoji, osporavao postojanje holokausta i rutinski denuncirao „Velikog satanu“. To je samo ojačalo američki stav da je neprihvatljiv pristup Irana nuklearnom naoružanju.
Gotovo je nemoguće zamisliti da Sjedinjene Države uđu u rat sa Iranom. Katastrofa u Iraku nastavlja da usisava naša sredstva i okupira praktično celokupnu vojnu sposobnost Sjedinjenih Država na terenu. Obližnji rat u Avganistanu ulazi u kritičnu fazu i NATO se suočava sa ozbiljnim izazovima da ostvari postavljene vojne zadatke. Neuspeh NATO misije u Avganistanu može da ima ozbiljne posledice za region i za NATO. Jako (i sve veće) antiratno raspoloženje u Sjedinjenim Državama garantuje snažnu kongresnu i javnu opoziciju bilo kakvom geografskom proširenju vojnih aktivnosti.
Ostavljajući po strani dosad razmatrano, posledice vojne akcije protiv Irana jesu zastrašujuće. Iran bi mogao da angažuje i podstakne terorističke aktivnosti širom regiona i van njega. Tu su i žestoke posledice za svetsko snabdevanje naftom. Iran bi mogao značajno da poveća podršku šiitskim elementima u Iraku i da ih ohrabri da destabilizuju zemlju, čak i više nego što je sada slučaj. Konačno, Iran je daleko od toga da bude lak vojni protivnik i svaka akcija koja sadašnju vladu ostavlja na vlasti biće najverovatnije kontraproduktivna. To znači da nijedna vojna akcija koja ne obuhvata značajnu kopnenu operaciju neće biti efikasna. Teško je zamisliti bilo kakav rat koji neće biti okončan scenarijem gde Irak u poređenju sa tim deluje kao minoran problem.
Sve je to uvidela Bejkerova studijska grupa, a mnogi drugi stručnjaci i savetnici već duže vremena pozivaju administraciju da započne dijalog sa Iranom sa ciljem da se smanje tenzije i pronađe uzajamno razumevanje. Ali, administracija tvrdoglavo odbija da napravi takav korak. U svom odbijanju ona, u stvari, ne želi da se suoči sa činjenicom ojačane MOĆI i uticaja Irana.
Međunarodni mediji iznova „bruje“ o mogućoj vojnoj akciji protiv Irana. Takva buka je potpaljena koordiniranom medijskom kampanjom američke administracije kad upire prstom na umešanost Irana u obuku i opremanje šiitskih pobunjenika u Iraku, uključujući i sofisticirane „improvizovane eksplozivne naprave“ (IEDS), koje su upotrebljavane u nekim od najsmrtonosnijih bombaških napada na koalicione snage. Drugi znak je agresivna kampanja američke vojske da zarobi i podvrgne ispitivanjima Irance u Iraku koji imaju diplomatski imunitet ili ih je tamo pozvala iračka vlada. Postoje i stalne spekulacije u medijima da Amerika ima značajne obaveštajne elemente u samom Iranu.
Iran je još više zapalio situaciju svojim prkošenjem svim obećanjima Zapada da će biti nagrađen ukoliko obustavi svoj nuklearni program. Štaviše, Iran je nedavno održao vojne manevre, gde su ratni brodovi slati u iračke teritorijalne vode i u blizinu iračkih naftnih terminala, kao i posebno važnih pomorskih linija za prevoz nafte u Hormuskom moreuzu. Iranska armija je, takođe, isprobala novonabavljene rakete da bi demonstrirala svoju vojnu moć. Američki vojni komandant u regionu nazvao je to „jasnom provokacijom“.
Stiče se utisak da su preterivanja o vojnoj aktivnosti smišljen korak Sjedinjenih Država dizajniran da a) podstakne Iran da odustane od svoje agresivne politke; b) da natera Evropljane i ostale da podrže agresivnije diplomatske napore, uključujući i sankcije protiv Irana kako bi sprečili američku vojnu akciju; c) da ubedi ostale muslimansko-arapske vlade da budu aktivnije u suprotstavljanju iranskom uticaju.
Bila bi, međutim, greška jednostavno odbaciti ili opovrgnuti ozbiljnost i potencijalne opasnosti sadašnje situacije. Pre svega, Iran je stalno pokazivao da je njegov odgovor na agresivnu retoriku bio još agresivniji. Drugo, pojačane iranske direktne ili indirektne vojne aktivnosti u Iraku i oko njega – i američki odgovori – znatno povećavaju šanse za određenu vrstu nasilne konfrontacije koja može u početku biti mala, ali bi brzo mogla da eskalira. Treće, nisu samo Sjedinjene Države zabrinute zbog iranskog nuklearnog programa. To brine i Izrael i unilateralna vojna akcija ne može se isključiti, posebno IMAJUĆI u vidu nastavljenu retoriku iranskog predsednika. Konačno, ne treba nikad potcenti ulogu nepredvidljivih incidenata. Podsetimo se atentata na austrijskog prestolonaslednika Ferdinada, koji je ubrzao Prvi svetski rat. Imajući u vidu stepen neprijateljstva između Sjedinjenih Država i Irana, bilo koji veći incident (poput terorističkog napada na Sjedinjene Države koji bi nekako bio povezan sa Iranom) mogao bi da ima najozbljnije posledice.