Iz priče u priču…

Reč je o romanu Rukopis nađen u Saragosi, koji je nedavno objavio beogradski Službeni glasnik u prevodu Aleksandre Mančić sa francuskog jezika.

Knjigu je prvi put objavila Prosveta, u prevodu Slobodana Petkovića i sa pogovorom Stojana Subotina (1964), a SKZ 1988, ovog puta u prevodu Stojana Subotina i sa njegovim predgovorom. Izdanja se razlikuju u verziji jer je Potocki rukopis, pisan izvorno na francuskom i po sveskama, slao na više adresa. Sveske su i prepisivane, bile su rasute, van celine.

Tek 2002, univerzitetski profesori i stručnjaci za literaturu 18. veka, Fransoa Rose i Dominik Trijer, istražujući po državnim i privatnim arhivima, došli su do materijala koji je nedvosmisleno potvrdio da je Potocki napisao dve autentične, i značajno različite verzije Rukopisa. Prva je nedovršena i vezana za 1804, dok je njenom potpunom preradom nastala druga, datovana u 1810. godinu.

Dotadašnji prevodi u svetu, pa i naša prethodna dva, bazirali su se na preuređenju svezaka koje je 1847. priredio Edvard Hojecki, stvorivši od njih jednu knjigu koju je preveo sa francuskog na poljski. Prevod Aleksandre Mančić rađen je prema autografu koji su nepobitno utvrdili Rose i Trijer; dva romana Jana Potockog (1761-1815) konačno su u autentičnoj verziji pred našim čitaocima, u dve knjige – Rukopis nađen u Saragosi (1804), i Rukopis nađen u Saragosi (1810).

Prevoditeljka je učinila i dodatni ogromni napor ispisujući niz napomena, uz iscrpni pogovor, kako bi čitaocu približila delo i uzbudljiv život pisca, što je sve zajedno uistinu prevodilački poduhvat.

Okosnica oba romana je ista: poljski oficir francuske vojske koji je tokom Napoleonovih ratova učestvovao u opsadi Saragose, u šetnji nailazi na pustu kuću u kojoj pronalazi sveske nekakvog rukopisa. I pored slabog znanja španskog, shvata da je štivo zabavno i uzima sveske, ali mu ih zaplenjuju španski vojnici koji će ga, prilikom povlačenja francuske vojske, zarobiti.

Oni će sveske predati svom kapetanu koji će shvatiti da se u rukopisu nalaze kazivanja njegovog davnog rođaka, i ispuniće molbu zarobljenika da mu ga prevodi sa španskog na francuski, a ovaj će prevod zapisivati. I tu počinje pripovest Rukopisa.

NJena radnja odvija se u vreme vlasti Filipa Petog, 1739: glavni junak je kapetan Alfons van Vorden koji u Madridu treba da preuzme komandu nad elitnom, valonskom gardom. Da bi brže stigao, on kreće najkraćim ali najopasnijim putem, slabo naseljenom i divljom Sijera Morenom o kojoj kolaju priče da je utočište razbojnicima, krijumčarima i ubicama, a kojom hode još pokoji pravednici kao Vorden.

I ne samo oni. Po Crnoj planini muvaju se svakojake aveti, đavoli i sablasti, koji se pretvaraju u ljude da bi nestajali i opet se pojavljivali u kolopletu gde se stvarnost pretvara u fikciju, fikcija se preoblači u stvarnost, vreme gubi svoj značaj da bi ponovo zaronilo u odrednice 18. veka, podsetilo na istinite ličnosti toga doba i ponovo se vratilo u maštu.

Prvi Rukopis podeljen je u pet (nedovršenih) dekamerona (autograf iz 1804), dok je drugi iz 1810. zaokružen u šest dekamerona: nepunih pedeset, odnosno šezdeset dana, i u svakom potpuno nova priča likova i likova koji sreću Alfonsa van Vordena i priključuju mu se na njegovom putovanju za Madrid.

Oni su živopisni da živopisnijih nema, od sestara Emine i Zibedeje sa kojima Vorden provodi strastvenu noć, preko đavolom opsednutog Paćeka i ciganskog vođe Pandesovne, do kabaliste i njegove sestre Rebeke, geometra Velaskesa, don Roka Buskerosa… I onoga koji će svojom pričom obeležiti prvi roman, a biti izbačen iz drugog – Jevrejina lutalice.

Već iz ovih brojnih imena može se naslutiti lavirintska konstrukcija omamljujućeg dela Potockog. Doba u kojem je živeo ovaj erudita i veliki poznavalac mnogih nauka bilo je vreme odjeka humanizma i renesanse, ideja prosvetiteljstva i razuma, ali i romantizma, mistike, egzotike, tajnih društava i viteških redova od kojih je jedan i malteški, kojem je kratko vreme Potocki pripadao.

Samo taj deo iz biografije ovog nadasve zanimljivog Poljaka sugeriše da je dosta od toga sigurno uneo u svoja dela. U njima odzvanja eho sa brojnih putovanja Potockog po celome svetu, njegovog ogromnog iskustva i znanja pokupljenih sa Zapada i sa Istoka, a posebno uticaja literature koju je izuzetno poznavao.

Dekameroni o kojima Potocki piše u Rukopisu (1804, 1810) u sebi sadrže bezmalo stotinu pripovesti koje se šire po sistemu iz priče u priču u priču u priču, ali se savršeno uklapaju iako jedan od junaka što ih sam pripoveda, a sluša ih i od drugih kaže da ne zna više ni ko priča ni ko sluša.

Sva ta kazivanja srastaju u ponorima istorije i vremena, ljudskih sudbina koje imaju prizvuk legende ili bajke, neverice i verovanja, istine i laži. Te priče izranjaju jedna iz druge poput onih čuvenih ruskih lutaka babuški, samo što im se, reklo bi se, nema kraja. Ali kraja, ipak ima, i on se otkriva u 61. danu u kojem se, kako Potocki kaže, okončava celo delo, babuške se vraćaju svaka u svoju kućicu, i priča utiče u stvarnost. Ipak, da li?

Rukopis nađen u Saragosi u sebi je skupio sve najlepše tajne pripovedanja, od 1001 noći i Dekamerona, do Kenterberijskih priča i Don Kihota…

On je i pikarski i viteški roman, obešenjački i moralistički, i stvarna i apokrifna istorija, i filozofija i empirija, i nauka i iluzija, i raskalašna erotika i čednost, blud i devičanstvo, taština i smernost, višebožje i monoteizam, smeh i tuga, hrabrost i strah.

NJegove stranice iz 1804. pršte od smeha; iz 1810. su se uozbiljile. Razgovori na svima vode se o istoriji civilizacije, o korenima i razvoju religije, o etici i estetici, o idealima i oportunosti, a u dobrom delu su začinjeni ezoterijom. I kad se sve ovo u Rukopisu poveže, dobija se lucidna rasprava kroz koju nas vodi Ahasver, pored Vordena glavni junak romana iz 1804.

Taj Jevrejin lutalica, osuđen da večno hoda jer je na Putu suza do Golgote odbio pomoć Hristu, Potockom je poslužio da sebe, i nas upita nismo li svi Ahasveri, je li život smrt ili je smrt san, da li greh iskajavamo ili smo mi greh, da li je ljubav neispunjena želja a patnja neželjena postojanost? Odgovor može dati samo Jevrejin Lutalica. Ali on je, voljom pisca, nestao iz drugog Rukopisa. Ako ga neko ikada sretne, neka ga upita.