Izgubljena privilegija besmrtnosti

Palingenia longicauda i lokalnu legendu o cvetanju Tise ili tiskim vodenim cvetovima Ephemeroptra, vekovima suženim na vodene lokalitete oko Arače, Bisernog ostrva i Novog Bečeja – savremena zbivanja vezana su za Novi Sad – roman Julijana Tamaša Tiski cvet prikazuje kroz Pripovedača, kome je Gospod namenio da bude svevid i pamti svaki trenutak i pojedinost svih delova istorije, po hrišćanskim načelima asinus aureola i unio mistica. To je Gospodova nagrada Pripovedaču što je imao hrabrosti da javno voli i svima prizna da nevoljen voli Dona Negru, poslednji pojavni oblik boginje Ištar koja je ta zmija što je ukrala i pojela travu života i smisla ljudskog postojanja. Tako Gospod dozvoli Pripovedaču da pamti i događaje vezane za život hora sa posebnim potrebama hendikepirane dece i njihovih majki, poznatog kao „Petlići“. U tom horu glavnu reč vode, oboje promiskuitetni i biseksualni, dirigent Dimitrije Dima Ergelašev i jedna od njegovih već decenijama stalnih tajnih ljubavnica Dona Negra.

U ime dobra, koristeći obilne donacije države i crkve, osnivajući brojne nevladine humanitarne organizacije, uspevaju da manji deo novca utroše namenski a veći privatizuju, gradeći kuće, socijalne fabrike u kojima rade hendikepirani, grade salaše sa ergelama konja za potrebe psihološke terapije, a profitom pritom upravljaju kao humanitarni osnivači. U toj gramzivosti stižu, perući novac, i do raskošnih dvoraca i elitnih restorana.

Zanimljivost romana čine vekovne istorije predaka Dime i Done, kojima je u predistoriji Gospod namenio da budu polubožanstva, smatrajući to posebnom privilegijom jer ljudi vekovima teže besmrtnosti a bogovi zavide ljudima na strastima. Ukoliko se budu pridržavali njegovih načela i nauma unesenog u stvaranje sveta i čovečanstva, biće besmrtni. U protivnom Gospod će im oduzeti privilegovane moći i svesti ih na smrtne ljude.

Dona Negru začela je boginja ljubavi Ištar, a Dimu Ergelaševa sin rođen od Enkidua i prve žene s kojom je u stepi saznao radosti ženske ljubavi. Vladajući Tiskim cvetom, koji joj je Gospod poverio kao jednu od privilegija još od vremena svoje miljenice Ištar, Dona bi kasnije vekovima umirala i ponovo vaskrsavala sa dozom romske sklonosti ka ljubavi prema muškarcima i ženama, posebno naočitim i sve mlađim kako bi starila, živeći paralelne živote u zavičaju kao i po svetu, od Altajske princeze Brisejide do carice Katarine, Marije Terezije, Lu Samome, pojavljujući se poslednjih decenija svog života kao Vera Nevera, Lota Šimunović, Krihta Hristić…

Dima Ergelašev pamti da je potomak konjušara grofa Gedeona Rohoncija, vanbračnog sina grofovog, koji će imati dvoje dece, jedno zdravo i jedno sa epilepsijom i cerebralnom paralizom. Iz sažaljenja grof će zdravog sina poslati u seminariju i manastir. Pravoslavni sveštenik, vratiće se u zavičaj i postati čuveni pevač, ne samo na liturgijama, nego i po kafanama, sklon svemu, bliže ljudima nego Bogu. Obljubivši kumu, za opomenu Gospod mu povremeno oduzima glas i on od malena nauči sina Dimitrija crkvenom pojanju, a kao trajnu kaznu odredi Gospod da se u svakoj drugoj generaciji Ergelaševima rađa po jedno hendikepirano dete. Ogorčen, Dima produži da poje u crkvi, horovima, ali najviše i najradije po kafanama i RTV. Time prekrši zavet kojim mu prvog pretka uslovi Gospod i oduzme mu besmrtnost. Postavi i pitanje moralnom hipokrizijom stečenog bogatstva. Dima završi tamo gde su mu preci i počeli, prvo kao zatvorenici Arače, Rohoncijovi čuvari stoke i konjušari. Završi kao konjušar na Zasavici.

Za njim ostaše brojne ljubavnice koje ubrzo sebi nađoše zamenu i utehu. Ostaše i brojna vanbračna deca. Jednom je i deda i otac. Umirući, pojaviće se kao jedan od Tiskih cvetova.

Donu Negru, razočaran stalnim kršenjem njegovih uslova za privilegiju besmrtnosti, menjajući ljubavnike kao stare košulje, pozva Gospod i saopšti joj da joj oduzima dušu, sposobnost da voli i da bude voljena, a telo joj osudi na starenje i potpunu samoću bez obzira na stalna kretanja u javnim društvima i institucijama. Dona ne mogaše više ni da doživi telesnu katarzu. Ne verujući da je dobri Gospod to učinio njoj, svojoj miljenici, pokušavala je da u stan prima studente, zavodi mlade lezbijke, finansijske moćnike, daje se starcima u kolicima, tamburašima i svircima, svakome ko je tražio njeno telo, kupuje najnovije seksualne mašine, vodi ljubav sa kerovima i ponijima na ergeli salaša Dime Ergelaševa, uz uzrečicu „samo bez obaveza“. Pristade da je kao članicu Sibirske polarne akademije jedno vreme zamrznu i nakon izvesnog vremena odmrznu.

Sve beše uzalud. Ne dočeka devedeset šestu o čemu je sanjala. Umire potpuno sama, slepa i gluva, i ne ču više ni prve ni poslednje petlove i ne vide poslednjeg najmlađeg ljubavnika koji joj je uzalud slao ljubavna pisma. Niti je mogla da ih pročita, niti da ih čuje dok su joj pisma unuci čitali. Pre toga ode da proveri reč Gospodnju da li su Tiski cvetovi u stvari duše njenih odbačenih bivših ljubavnika. Uzalud je puštala u Tisu liciderska srca i palila sveće. Tiski cvet se više nije pojavljivao ni na ovom poslednjem suženom lokalitetu.

Gospod je digao ruke od čistote vodenih tokova i ljudskih duša. Insekti od tada više ne postaju cvetovi, niti se cvetovi mogu pretvoriti u insekte. Kolibriji i leptiri samo su semenje iz Nojeve barke. Duše više nisu večne, ne traže nakon smrti druga tela koja nastanjuju. Svest nastaje iz materije i nestaje nakon promene energetskog oblika materije. Za utehu Gospod će čoveku ostaviti pale bespolne anđele i jeretike među piscima, umetnicima i naučnicima da mu, ne poričući ga, postavljaju pitanja o graničnim ljudskim situacija i umom nerazjašnjenim čudima.

Autor je književnik, dopisni član VANU