Jelena Subotić: O svojim žrtvama je lakše govoriti nego o počiniocima 1Foto: Doug Rose me@dougbrose.com

Sećanje na Holokaust, udaljeno od stvarnih žrtava pa i samog Holokausta, sastavni je deo političke strategije postkomunističkih država koje svoj savremeni legitimitet zasnivaju na potpunom odbacivanju komunizma, i obnovi veze sa svojim pretkomunističkim, legendarnim, nacionalno čistim i, iznad svega, etničkim karakterom države…

Ovo je deo iz knjige politikološkinje Jelene Subotić Žuta zvezda, crvena zvezda. Sećanje na Holokaust posle komunizma, koju je ovih dana objavio beogradski Clio u prevodu sa engleskog jezika Ksenije Todorović, a koja se u originalu pojavila 2019 (Yellow Star, Red Star. Holocaust Remembrance after Communism, Cornell University Press) i već 2020. dobila dva priznanja: nagrade Džozef Rotšild za nacionalizam i etničke studije, i za najbolju knjigu Američke asocijacije za političke nauke, Sekcija za evropsku politiku i društvo.

Jelena Subotić profesorka je na Departmanu za političke nauke na Državnom univerzitetu Džordžije u Atlanti. Bavi se politikom sećanja, državnim identitetom i politikama na Zapadnom Balkanu. Isti američki izdavač objavio joj je 2009. knjigu Hijacked Justice: Dealing with the Past in the Balkans, koja se godinu dana kasnije pojavila i na srpskom – Otimanje pravde: Suočavanje s prošlošću na Balkanu u izdanju Beogradskog centra za ljudska prava, i u prevodu dr Vojina Dimitrijevića i Jovane Zorić. Povodom izlaska knjige Žuta zvezda, crvena zvezda na srpskom, Jelena Subotić će naredne nedelje doputovati u Beograd, kao gošća izdavača.

* Zašto Holokaust, i zašto sada? Zbog čega je to i dalje važno?

– Jedna od motivacija da napišem ovu knjigu bila je spoznaja da se, dok se ogromni zločini Holokausta zaboravljaju i dok mlađe generacije istorija 20. veka zanima sve manje, Holokaust instrumentalizuje na veoma banalne načine za današnje političke potrebe. Pravog, dubokog sećanja na Holokaust – na žrtve, na počinioce, na ogromnu prazninu koju je Holokaust ostavio u Evropi – ima sve manje. Umesto toga, na Holokaust se pozivaju razni političari i nacionalni lideri kad žele da koriste žrtve Holokausta i užase tog genocida da, zapravo, govore o patnjama svog naroda. Ta vrsta instrumentalizacije toliko je prisutna i očigledna, da sam želela da podsetim čitaoce na to šta je, uistinu, bio Holokaust, kako se odvijao, koja je bila uloga domaćih kolaboratora sa nacističkom Nemačkom… I zašto je instrumentalizacija Holokausta problematična i sa istorijskog, i sa moralnog gledišta. Holokaust je važan danas jer se razne političke grupe – od nacionalista i populista do antivaksera cinično i prljavo identifikuju sa žrtvama Holokausta. Da bismo razumeli zašto je to problematično moramo da se vratimo na istoriju i posledice Holokausta koje dosežu do danas.

* Otkuda ta retrogradna politika postkomunističkih država?

– Raspad komunizma od 1989. bio je veliki šok za sistem – za međunarodni sistem uopšte, ali i za individualne države koje su sada, odjednom, morale da se ponovo „pronađu“ i legitimišu posle 50 godina komunizma. Za neke države je to bilo lakše, za neke teže. Ali za sve postkomunističke zemlje problem je bio kako da se organizuje društvo, preko noći, na potpuno drugačiji način nego što je to bilo za vreme komunizma. Šta nam je sada nacionalni identitet kad ga je komunizam ugušio ili poterao pod tepih? Ko su nam sada nacionalni heroji? Kojih istorijskih događaja sada treba da se sećamo, a koje da zaboravimo? I ono što je najvažnije, kako da se najlakše i najbrže odreknemo sramnog bremena komunizma i organizujemo društvo na potpuno suprotan način? Upravo je ta želja – da se sve što je vezano za komunizam zaboravi, uništi, sahrani, dovela do tog dramatičnog preokreta gde su se dogma i ideologija komunizma zamenile dogmom i ideologijom etničkog nacionalizma. Nacionalizam i okrenutost isključivo ka sebi, svom narodu, svojim patnjama, svojim problemima, za koje su uvek krivi drugi narodi, „velike sile“, razni međunarodni zlotvori, izgleda naoko da je prirodnija od komunizma i ideologije „bratstva i jedinstva“. Ali nacionalizam je takođe samo to – ideologija, zasnovana na posebnim pretpostavkama, na specifičnom razumevanju nacije i društva, na rigidnoj hijerarhiji naših i drugih i – kao i komunizam – nacionalizam je ideologija sa političkim ciljem.

* Zašto te zemlje misle da ih ovaj novi identitet čini punovažnije evropskim?

– Ono što je delilo Evropu na dva dela za vreme Hladnog rata je upravo bio komunizam. Mnoge zemlje u Istočnom bloku, naročito zemlje centralne Evrope kao što su Poljska, Čehoslovačka ili Baltičke zemlje – kao i neki delovi bivše Jugoslavije, naročito Slovenija i Hrvatska – nikad se nisu identifikovale sa Istočnom Evropom, ni kulturno, ni politički, ni istorijski, ni religiozno. Posle pada komunizma, te zemlje su jedva dočekale da se otrgnu od negativnog bremena Istočne Evrope i pripoje se kulturnom miljeu Zapada, gde misle da pripadaju. Bilo šta vezano za nasleđe komunizma moralo je odmah da ode, jer je komunizam to što je te države držalo iza „zavese“. Biti evropska zemlja, posle 1989, značilo je biti ne samo nekomunistička zemlja, nego zapravo biti suštinski antikomunistička zemlja, gde se nasleđe komunizma aktivno uništava, a time jača veza sa Zapadnom Evropom. Ovom procesu značajno je doprinela i Zapadna Evropa, jer je identitet Zapada, za vreme Hladnog rata, zasnovan u velikoj meri na ideji „borbe protiv komunizma“. Iz perspektive Zapadne Evrope, postkomunističke zemlje mogu da postanu Evropljani samo ako pobede komunizam. Naravno, proces evropske integracije se ispostavio mnogo težim i problematičnijim nego što je to izgledalo 1989. Put ka Evropi je postao mnogo duži, krivine sve veće – rešiti se komunizma bila je samo prva prepreka.

Treba, međutim, isključiti Rusiju iz ove generalizacije, jer je u Rusiji i dalje izuzetno aktivan komunistički narativ i o Drugom svetskom ratu, i o ulozi Crvene armije u pobedi nad fašističkom Nemačkom. Put Rusije posle 1991. bio je znatno drugačiji od drugih istočnoevropskih zemalja koje je privukao magnet Zapadne Evrope.

* Govorite o tipu pamćenja Holokausta koji bi se mogao nazvati „prisvajanje pamćenja“. Ako sam dobro razumela, to nije negiranje genocida nad Jevrejima, ali jeste – poput izokrenute rukavice, vrsta poistovećivanja žrtava Holokausta sa patnjama drugog naroda iz prošlosti. Nije li, ipak, to cinično?

– Naravno da je cinično. Političke i društvene grupe koje prisvajaju pamćenje na Holokaust i sebe zovu „novim Jevrejima“ to rade ne zato što su im istorijske patnje Jevreja naročito bliske ili važne. Potpuno suprotno, oni to rade jer je Holokaust postao simbol najvećeg zločina u 20. veku, a te grupe žele da podignu svoje sopstvene žrtve ili današnje društvene probleme na nivo Holokausta. Danas je mnogo teže potpuno negirati da se dogodio Holokaust – naravno tog negiranja postoji, ali je ono ipak, zasad, na društvenoj margini. Ono što je mnogo lakše je tvrditi da je ono što se nama dešava, isto, ako ne i gore, od onoga što se desilo Jevrejima za vreme Holokausta. Tako da nacionalisti u Ukrajini tvrde da je velika glad u Ukrajini za vreme Staljina (Holodomor, 1932-33) bila isto kao i Holokaust, u Srbiji da je genocid NDH bio isto kao i Holokaust, u Hrvatskoj da su masakri u Blajburgu isto kao i Holokaust, u Poljskoj da je njihovo stradanje od Nemaca za vreme rata isto kao i Holokaust, u Litvaniji da je sovjetska okupacija baltičkih zemalja isto kao i Holokaust, a sve češće širom Evrope, i istočne i zapadne – da je sovjetski Gulag isto što i Aušvic.

U poslednje vreme počeli smo da viđamo i tvrdnje raznih antivakserskih grupa da su kampanje za vakcinaciju protiv kovida – isto kao i Holokaust, sve sa žutim zvezdama ušivenim u kapute. Sve ove različite tvrdnje počivaju od istog stanovišta – da je ono što se nama desilo najgore i najtragičnije, i to ćemo dokazati tako što ćemo se uporediti sa jevrejskim žrtvama Holokausta, o kojima ceo svet zna, pa će sada ceo svet saznati i o nama.

* Zašto Istočna Evropa, u težnji da se odrekne komunističke prošlosti, poistovećuje zločine komunizma sa zločinima fašista?

– Proces delegitimisanja komunističkog nasleđa bio je glavni politički projekat istočnoevropskih država posle pada komunizma iz razloga o kojima smo već govorili. Ove države su posle 1989. postale ne samo postkomunističke, već i aktivno antikomunističke. Ne postoji brži način da se delegitimiše komunizam nego da se poistoveti sa fašizmom, ideologijom koju svi mrze i koja je svima jasna. Zbog toga su ove zemlje počele da gaje istorijski narativ po kome su komunizam i fašizam dva lica istog zla, i čiji su zločini podjednako brojni i brutalni. Ta verzija istorije 20. veka potpuno je institucionalizovana po raznim istorijskim muzejima širom istočne Evrope. Naročito je to očigledno u Kući terora u Budimpešti, gde je čitava postavka napravljena da bi se direktno poredile strahote komunizma i fašizma, gde strahote komunizma izgledaju gore, traju duže, i dovele su do mnogo većeg stradanja mađarskog naroda nego što je to uradio fašizam. Naravno, ovakav istorijski narativ vrlo je povoljan za sadašnje nacionalističke potrebe Mađarske, jer predstavlja i komunizam i fašizam kao neke strane sile koje su uništile Mađarsku. Time se zgodno izbegava suočavanje sa neprijatnom istinom da je Mađarska bila na strani fašizma za vreme Drugog svetskog rata, i da su mađarski žandarmi bili direktno uključeni u sistematsko istrebljenje velike mađarske jevrejske populacije. Lakše je, naravno, govoriti o svojim žrtvama, a ne o svojim počiniocima.

* Ako se tim opasnim resantimanom manifestuje ontološka (ne)sigurnost jedne nacije, onda ta nacija pokazuje svu svoju nezrelost i smišljeno zamenjuje teze, krijući svoja zlodela iz prošlosti?

– Naravno, ta strategija je vrlo povoljna, jer što se više pokazujemo kao žrtve, teže nas je optužiti za zlodela. Upravo to je ideja koju srpski nacionalisti u Srbiji i Republici Srpskoj uvek koriste kada negiraju da se dogodio genocid u Srebrenici, jer „mi Srbi smo žrtve genocida – mi nismo počinioci, mi nismo genocidni narod“. Pretpostavka ovde je, naravno, da za razliku od Srba, drugi narodi jesu genocidni – obično ta čast u srpskoj nacionalnoj misli pripadne Hrvatima.

* U Poljskoj je 2018. vlada donela zakon kojim se zabranjuje da se nemački nacistički logori u okupiranoj Poljskoj – Aušvic, Treblinka i veliki broj drugih nazivaju „poljski logori smrti“. Time se, u stvari, zabranjuje bilo kakva aluzija da su Poljaci počinili zločin nad Jevrejima za vreme Holokausta. Istorija se, ipak, zakonom ne može izbrisati?

– Poljska je oduvek imala vrlo sporan odnos prema Holokaustu iz očiglednih razloga. Poljska je zemlja gde je živeo najveći broj Jevreja pre Drugog svetskog rata (tri miliona). Poređenja radi, u Nemačkoj je tada živelo oko pola miliona Jevreja. U Kraljevini Jugoslaviji, svega oko 68.000. Poljska je, takođe, zemlja na čijoj je teritoriji za vreme nemačke okupacije ubijen najveći broj žrtava Holokausta. Samo u logorima smrti na teritoriji današnje Poljske (Aušvic, Majdanek, Sobibor, Belzec, Treblinka i Helmno) ubijeno je oko 2,7 miliona Jevreja od ukupno šest miliona ubijenih u Holokaustu. Dakle, Poljska je centralna geografska lokacija Holokausta. Činjenica je, naravno, da su te zločine počinili Nemci i da je Poljska bila pod okupacijom, bez samostalne vlade i mogućnosti nekog većeg organizovanog otpora. Međutim, takođe je činjenica da je antisemitizam u Poljskoj bio u velikom porastu pred početak Drugog svetskog rata i da su mnogi Poljaci direktno optuživali svoje jevrejske susede da su komunisti, da su prosovjetski nastrojeni, i da su „unutrašnji neprijatelji“. Kad je Nemačka okupirala Poljsku, već postojeći antisemitizam je prekipeo, i došlo je do velikog broja antijevrejskih napada, koje su počinili Poljaci. Najpoznatiji od ovih pogroma dogodio se u gradu Jedvabne, gde su lokalni Poljaci (bez prisustva Nemaca) odvukli 340 svojih jevrejskih suseda u štalu i spalili ih žive. Međutim, nasilje nad Jevrejima nastavilo se i posle rata. U gradu Kilce, na primer, u julu 1946. lokalni Poljaci su ubili 42 Jevreja koji su živeli u skloništu. Jedva su preživeli Holokaust da bi ih, godinu dana kasnije, ubili njihovi susedi.

Sve ovo je teško i veliko istorijsko breme sa kojim se Poljska nikad nije direktno suočila – ni za vreme komunizma, niti posle. U ovom kontekstu treba razumeti poljski zakon o Holokaustu koji pokušava da spreči naučna istraživanja, medijske prikaze, i uopšte bilo kakvo spominjanje toga da nisu samo Nemci ubijali poljske Jevreje – među počiniocima su i hiljade Poljaka koji su ili direktno ubili Jevreje, ili su ih prijavili Nemcima, pa im pokrali imovinu i stanove u kojima njihove porodice žive do danas. Suočiti se sa takvim zločinima je teže – ali mnogo neophodnije – nego doneti zakon koji tera na ćutnju.

* Ne može se izbrisati i da je u Srbiji od početka nemačke okupacije do 10. maja 1942. ubijeno blizu 6.300 Jevreja iz Zemunskog logora. Taj logor do danas nije postao memorijal već je, kako kažete, ružno „mesto nesećanja“. Kako tumačiti to dugogodišnje prolongiranje do skorašnjih dana, kad su na Starom sajmištu čak i kafana, i sedište SNS?

– Holokaust nad srpskim Jevrejima nikad nije bio naročito važan momenat sećanja u srpskom nacionalnom pamćenju. Uvek je mnogo važnije bilo setiti se sopstvenog stradanja nego stradanja grupe ljudi kojih više nema, i na koje niko ne obraća pažnju. Uložiti u memorijalizaciju logora na Starom sajmištu znači uložiti u sećanje na stradanja drugih (prvenstveno Jevreja, koji su svi ubijeni u kamionu dušegupki i Roma, koji su većinom umrli od gladi i hladnoće, a neki i pušteni), i to nikad nije bio prioritet. Zbog toga sad vidimo da je deo planova za memorijalizaciju Sajmišta opet mešanje jevrejskih i srpskih žrtava i predstavljanje lokacije Sajmišta kao deo NDH genocida nad Srbima, što je potpuno istorijski neosnovano. Naime, Zemun – gde je lokacija Starog sajmišta – jeste bio na teritoriji NDH, ali je odmah po okupaciji 1941. nemački okupacioni režim zatražio od ustaškog da koristi tu lokaciju kao logor za Jevreje. Od tog trenutka nemački okupacioni režim je bio u potpunoj kontroli nad Sajmištem, i NDH se u to nije mešala.

* Ni Hrvatska se, iako članica EU, nije suočila sa svojim zločinima u meri u kojoj se to od nje očekivalo. Zašto EU nerado zauzima kritički stav prema revizionizmu Holokausta?

– Uloga EU u ovom procesu je vrlo problematična. Ona je stvorena na ideji liberalne demokratije i zajedničkog tržišta, ali je politička struktura Unije takva da nije sasvim jasno šta se desi kad se države članice ne ponašaju na način koji je „evropska ideja“ zamislila. Unija nikad nije napravila jasan proces za kažnjavanje, sankcionisanje, ili izbacivanje članica. Jednom kad država uđe u EU, onda može da se ponaša na bilo koji način, bez ikakvih posledica. Posledice postoje samo za kandidate, ali ne i za članice. To se vidi od ekonomske krize sa Grčkom, do sadašnjih problema sa suštinski anti-demokratskim državama članicama, kao što su Mađarska i Poljska. Prosto se čini da kreatori EU nisu nikad mogli da zamisle da bi neka članica mogla da se pretvori u antievropsku i antidemokratsku zemlju, i za takvu situaciju ne postoji nikakvo strukturno rešenje. To je katastrofalni propust i ideje i realizacije EU i procesa proširenja Unije, i sada Evropa živi sa tim posledicama.