Sada sam u prilici da priznam kako mi „specijalno priznanje“ Prijatelj lista „Danas“, uručeno na Dan lista, 9. juna.2003, nikako nije bilo jasno, pa ni time lako prihvatljivo. Izgledalo mi je počasno i otuđeno za nekoga ko je stalni saradnik novina, od samog njihovog početka. Pa onda čemu da prijatelj ozvaniči prijatelja, da imenuje i definiše prijateljstvo. Činilo mi se to nečim ljubiteljskim, nečim što pre naglašava uvažavanje sa neke instance ili distance, nego što potvrđuje iznutrašnju prirodu stvari. Ko sam ja „Danasu“ da bih dobila „specijalno priznanje“ u vidu kodifikacije prijateljstva. I šta je „Danas“ meni.

Badnje veče u Borbi ’94.

Redakcija „Borbe“, krajem l994., bila je puna svih onih koji su u znak solidarnosti uspeli da uđu. Takve se stvari uvek rade pred praznik, ili u vreme godišnjih odmora, onda kada se očekuje najmanje reakcije.

Stajali smo u jednoj velikoj ovalnoj prostoriji. Iz te prostorije izdvajala se urednička soba Gordane Logar, glavnog i odgovornog urednika „Borbe“.

Brčina, novog urednika su doveli, on je prošao pored svih prisutnih i ušao u Gordaninu sobu. Sede čovek.

Kako smo stajali, u dovratku masivnih drvenih vrata, baš lep prostor, stajao je čovek u teget kamilhar kaputu, preko ruke je držao beli šal, ne bih bila sigurna, ali mi se činilo da je od kašmira. Ubedljivo se razlikovao od svih nas prisutnih.

„A ko ste vi?“, upitala sam ga, budući da sam se našla u dovratku. Stajali smo već neko vreme, tako uz vrata.

„Ja vas znam,“ rekao je. „A ja sam Ivan Marković i došao sam da završim ovu stvar.“

Prolazeći, posle nekoliko trenutaka, Gordana Logar mu je rekla: „Došli ste u kamilharu, ali kao da ste ušli u čizmama“.

Bio je to budući portparol JUL-a, često smo ga imali prilike gledati na TV-u. Imao je, čini mi se, još neke funkcije, koje je zavredio „završavanjem stvari“.

To je onaj isti čovek koji će dan nakon kidnapovanja i ubistva Ivana Stambolića, na pitanje novinara šta zna o Ivanovom nestanku, odgovoriti da je pametnije da se o tome pita Ivanova žena Katarina Stambolić.

Međutim, budući da je bilo jasno da je tituliranje nastalo iz poštovanja i potrebe da se priredi nešto lepo nekome ko je inače uvek tu, nisam htela da Grujici Spasoviću priređujem još jedan „nervni slom“, kako je već umeo da naziva naše česte i burne prepirke oko pojedinačnih, a i sistemskih „otvaranja“ prema svim glasovima. „To je demokratija“, umeo je da kaže i to je bio početak onoga što sam znala da sledi, a to je izjava „Zar i ti hoćeš da me grdiš, nije mi dosta što mi je pola Beograda za vratom, nego si i ti navalila“. Valjda je tako nastala titula „Prijatelj Danasa“. Kako je samo umeo da bude koruptivan, da odigra jadnika kome se sve strovalilo na glavu. Nije me to zaustavljalo sve do rečenice „Dobro, dobro. Nisi valjda ljuta na mene.“ Jesam, ali šta sa time da uradim. Možda je do diplome došlo i kao potpisivanje pakta o nenapadanju, kao čin isključivanja bilo kakvog neprijateljstva.
Ali, taj pakt je jednom davno već bio sklopljen i njegove odrednice nisu se mogle bitno menjati zato što je nastao u vremenu i u okolnostima kada smo svi bili zajedno.
Pokušavajući da shvatim šta to treba da uradim na poziv Zdravka Hubera da se tekstom pridružim desetogodišnjici „Danasa“, bolje tako nego nekako „prijateljski“ drukčije, shvatam da tražeći mesto govora, treba da odem pravo u podrum u ludoj nadi da ću naći to što tražim, a znam da imam, samo ne znam gde su, gde su „Naše Borbe“, od prvog do poslednjeg dana, i svih onih dana kada je, paralelno sa „Našom Borbom“, počeo da izlazi i „Danas“ juna devedeset i sedme. To je sve bilo posle. Posle skovanog pakta na Badnje veče, 24. decembra 1994., kada su „Borbu“ pritegle snage novoga reda i poretka, novog preuzimanja vlasništva nad duhom i telom, slovima i prostorijama, ljudima i mašinama, te ko je do određenog vremena ušao u zgradu i redakciju sa sadašnjeg Trga Nikole Pašića, taj je ušao, a posle je portir, uz one koji su mu stajali iza leđa, a niko nikad ne zna ko su dok nije kasno, odgovarao da se gore više ne može ući. Ko je ušao – ušao je. Imala sam sreću da uđem, i ostanem.
Kamo lepe sreće da smo mi izbacili njih, a ne oni nas.
Da Brčin nije uveden.
U podrumu se treba probiti kroz zaostavštine, kroz knjige i spise ne samo domaće čeljadi već i prijatelja koji su odlazili svih ovih godina, a nisu mogli sve da ih ponesu – tužne knjige i tužne ploče. Ima tu više biblioteka nego što će ih iko pregledati, i više knjiga nego što će potomci biti u stanju da pročitaju. Tamo gde potomaka ima. Tamo gde su adrese poznate, ili žive.
Neki naslovi se ponavljaju, što ukazuje na uzajamnu bliskost prijatelja. Namah se setih sobe Koče Popovića u Arhivu grada Beograda. Tamo se na policama nalazi određeni broj istih autora, Trocki, Bakunjin ili Svetozar Marković, recimo.
Kada se već čovek nađe u podrumu, onda protiče mnogo vremena u više nego ugodnom mirisu stare hartije i biografija.Eto nečeg dragocenijeg od novca, stare hartije. Šta tu sve nije pohranjeno u vremenima raznih intervencija i svakolikog nasilja. Ima tu mnogo toga što se danas nalazi na disketama. Ali to nikako nije isto što i složeni brojevi još jedne tvorevine u pokušaju uspostavljanja istine, promene i solidarnosti sa drugima.
Šta sve nije osnivano protiv rata, od Civilnog pokreta otpora, Antiratnog centra, Građanskog saveza, Beogradskog kruga, Centra za kulturnu dekontaminaciju…
Evo „Demokratije“ iz vremena protesta 96/97. Šta je ovo? „Građanin“. Pet brojeva „Evropljanina“.
Vidim na površini sanduka Koraksovu karikaturu. Milošević ljušti pendrek kao bananu, treći janur l997. „Naša Borba“, idem malo unazad. Novogodišnji broj. Mira Marković se smeši iza prozora preko koga se Milošević nagnuo i krade glasačke listiće iz Deda Mrazove vreće.
Uvodni tekst – „Srbija, godine nulte“. Podnaslov – „Mitska, ksenofobična, palanačka Srbija, topi se iz dana u dan. Odlučna, mlada, nasmejana Srbija, nije se uplašila staračke, podaničke bratije i njihovog vođe“. Branko Baletić, o nužnosti da se bude mudar, hrabar i strpljiv.
Posle ću vam izbrojati šta sve piše u broju „Naše Borbe, na današnji, nedeljni dan, godine l997.
Veoma sam ponosna nad ovim posedom, svašta danas pojedini ljudi imaju i čega su se sve nakupili dugih godina ratovanja, za šta se sve nisu izborili „patriotizmom“, svojim činjenjem i nečinjenjem „u ime naroda“, svojim „konstruktivnim“ i „pozitivnim“ delanjem, šta sve nisu podigli na zgarištima, kakve sve ulice nisu probili, e da bi ih krstili ni manje, ni više nego imenima Vaska Pope i Stojana Čelića. Kroz prozor svoje sobe, brižljivo preinačene u atelje, Dušan Otašević može svakog jutra da pogleda u betonski novi Vukovar kršten imenom svoga prijatelja i prethodnika i da nastavi da radi. Nije čudo što je jedno od njegovih remekdela upravo „Amnezijator“.
Pokušavam da zamislim šta sve ima u nekim drugim podrumima, dubrovačkim, recimo, u portunu sličnog mirisa.
Ko je sve i u kom času trčao stepenicama gore-dole, koliki i kakvi koferi su padali preko ljudi i ljudi preko kofera, šta je sve izletalo kada su se, na brzinu spakovani koferi, otvarali.
Pa dobro, mislim, ovo što je ispred mene još niko nije razvlačio po ulici, mada sam mislila, u određenim svima nama dobro poznatim trenucima, da je bolje sve to sam upaliti, pre nego što dođu. To kako su oni dolazili, a što se lepo dalo i golim okom videti, to raspoznavanje predstojećeg jeste razlog zasnivanja mesta govora iz koga bi se čitala stvarnost, na tim mestima počiva i prijateljstvo, pa i pakt sa „Danasom“, nastalim izgonom iz „Borbe“, eksproprijacijom i uzurpacijom u ime nove države, te svakojakaog lomljenja „Naše Borbe“. Jednog od najznačajnijih poraza borbe za slobodnu reč i slobodan svet.
Finale se igra danas, između ostalog i sa lepljenjem plakata ulice Heroja Ratka Mladića, preko imena Bulevara Avnoja i Bulevara Zorana Đinđića.
Institucionalizovano, legalizovano nasilje dobija svoju „umetničku formu“, ono napreduje kroz kidnapovanu slobodu izraza i preuzimanje tumačenja ljudskih prava e, da bismo opet i iznova razmislili o tom „kulturnom fenomenu“.
Trebalo je da toliko toga „starog“ bude srušeno, i toliko toga „lepšeg“ i „novog“ uspostavljeno, da bi varvarizam bio moguć. On je, pak, rastao hranjenjem. Uspostavljao se serijama brahijalnih činova koji su incidente pretvarali u pravilo. Inaugurisanje sile kao načina uredovanja u zajednici, ide sve dotle dok između političkih elita ne stoje samo mediji preko kojih se razgovara. Kamo obećane institucije? Kontrolisani haos proglašava se mogućom osnovom legalističkog delanja. Po poslovniku. Po zakonu. Po poslovniku.
A sada evo nekoliko citata iz „Naše Borbe“, subota/nedelja, 24. i 25. maj l997.
Sa temom „Sto dana posle građanskog protesta“.
„Neće se dozvoliti obnavljanje rata na tlu bivše SFRJ“. Podnaslov: „Medlin Olbrajt najavila da će se neposredno američko prisustvo u Bosni protegnuti na jedan dugačak, čak veoma dugačak, budući period, iako postoji odluka o bezuslovnom povlačenju trupa l. jula sledeće godine. Srbija i Hrvatska ponovo apostrofirane kao potpaljivači balkanskog rata. Zahtev od rukovodstva Republike Srpske da se Karadžić i Mladić izruče međunarodnoj pravdi.“
A evo šta kaže Majkl Grejem, tadašnji predsedavajući Evropske komisije u SRJ: „Beograd ne razmišlja o uslovima za ulazak u Evropu“.
U tekstu „Uspon na porazu“ Milanke Šaponje-Hadžić, citira se Slobodan Inić. Na tu „socijalnu prašinu“ Šešelj računa i njoj se obraća, pa je zbog toga nedavno i rekao da ne brine za svoju političku budučnost „dok je u Srbiji ovoliko političkih budala“
I gle čuda, u istom tekstu stoji da bi Vili Brant, da ga ima, „pripadao nekoj drugoj Srbiji, čija je snaga u ovom času tolika da joj preti SUDBINA VAJMARSKE REPUBLIKE (podvukla B.P). Kako tada, tako i sada, nezaobilazna asocijacija. Bez svake šale.
U anketi povodom „Sto dana građanskog protesta“, Jelena Šantić, balerina, piše: „Osećam se prevarenom. Sigurno je da posle protesta lakše dišemo, jer smo se sami svojom solidarnošću izborili za tu pobedu. Ipak, imam jako mnogo primedaba i osećam se prevarenom. Lideri koalicije „Zajedno“ najmanje vode računa o nama koji smo stranački neopredeljeni i koji činimo apsolutnu većinu biračkog tela. Stalno se bavimo nekim marginalnim pitanjima, kao što je promena imena ulica i time se zamagljuju hitne stvari.“
„Tek sam, recimo, negde oko osam uveče na BK Telekomu počeo da pratim politički duel između Gorana Vesića (DS) i Aleksandra Vučića (SRS)…“
Čitala bih ja novine danima, to je zaista neviđena zabava koju je veoma teško racionalizovati, ali izašavši na svetlost dana, i u dilemi kako da ovaj tekst privedem kraju, po principu deus ex machina stvorila mi se u rukama knjiga Branka Baletića.
„Gde je Bale?“, pitam donosioca. „Otišao je, žurio se, i samo je rekao da vam ovo predam“
Izdavač Nova knjiga, edicija Retrovizor. Autor: Branko Baletić. Naslov: „Idu dani“.
Na omotu knjige piše: „Ono što moram da shvatim, jeste kolika je beznačajnost onoga što radim, a koliko mi je beskrajno važno to što radim. Saznanje da umem da složim riječ, (kao i svakom diletantu) ulilo mi je energiju, pa sam se raspisao, no, na sreću čitalaca, neke sam tekstove izgubio. Pred vama su prilozi objavljeni uglavnom u Beogradskom nedeljniku „Vreme“, ali i u drugim listovima („Borba“, „Danas“, „Nin“, „Vijesti“…).
Jedan njezin kritičar je rekao da su datumi objavljivanja jedina vrednost ovih napisa (period od l991. do ovih dana).“
I posveta – „Borka, izgledalo je da ćemo se izvući.“