Početkom treće dekade 20. veka zapisana je, odnosno objavljena, rečenica, „Ja držim svoj mali život sav potrešen i uplašen u rukama, čudeći mu se, kao što drži crni evnuh prsten sultanije u rukama dok se ona kupa. On je u mojim rukama, a nije moj. I sve što je oko mene moje i nije moje“.
Ukoliko zanemarimo celinu iz koje prosijava ova rečenica, bar do poslednjih udisaja ovih redova, i postavimo je tako da prethodi romanu Fetiš Nulo Tomislava Longinovića (Dereta, 2020) možemo doći do dva termina iz samog naslova ove kraće beleške.
Ne treba biti previše pametan i videti na šta se odnose termini, ali, isto tako, treba ostaviti prostora za nove interpretacije i tumačenja koja, kao i početak romana Tomislava Longinovića, glase i počinju: To ide otprilike ovako.
Bajkoviti susreti i prilike kad sebe zatičemo, bar preko puta, s nekom knjigom neretko donose i neke čudnovate osećaje s onom dozom fine mistike, baš kao i početak romana.
Znači li to da, autor, može napisati i odvesti čitaoca gde želi u tekstu – i kroz tekst?
Ili je reč o nečemu skroz nepoznatom, a u teoriji književnosti ipak ima terminčić koji se vešto skriva u znaku simboličke duhovitosti.
Donekle je verovatno i poznato šta se sve zbivalo kad je Platon pisao o besmrtnosti duše u poslednjem delu Države; s jedne strane on, dok sa druge podsmeh i kikot (sad se s namerom preteruje) filosofa iz vrta ili epikurejaca.
Kako bi se sada izbegla kritika kastracije mlečnog puta jednog nulooa možda nije rđavo poslužiti se malom književnom zamkom čije tragove pronalazimo još kod Cicerona – a to je san, ili, evo još jednog termina – san kao alibi u književnom delu.
Naime, kad je Ciceron pisao šestu knjigu svoje De Re Publica koristio je san kao otklon od kritike tadašnjih mislilaca, tj. misli se na završni deo knjige pod nazivom Scipionov san koji je poznat iz Markobijevih komentara, za koga se veruje da je bio jedan od poslednjih paganskih autora rimske književnosti.
O iracionalističkim određenjima i racionalističkim otuđenjima čoveka, od Cicerona do vizantijskog monaha Maksima Planuda (Somnium Scipionis preveo na grčki jezik, negde u 14. veku n.e) i od Kjerkegora i Ničea do Merloa Pontija, pronalazimo različita tumačenja i drukčije (mada, često i iste) polazna tačke kad je horizont ispitivanja čovekovo telo ili ono što se označava kao telo.
U romanu Fetiš Nulo imamo dva slučaja koji su po svojoj prirodi petrifikovani, odnosno, dve ideje iz kojih proističe priča ostaju nepromenjene, dok se narativni tokovi u sistemu izmeštanja postupkom montaže katalogiziraju jedan za drugim.
Prvi slučaj govori o centralno-dominantnom objektu koji se naziva – telo, a drugi o čoveku koji je, u odnosu na svoje telo, metek.
Dakle, ova grčka reč ima za cilj da približi i pojam, i priču.
Nije nužno biti u telu ukoliko za predstavu tela imamo ljudski život onakav kakav prepoznajemo, bez obzira što bismo tako izbegli čovečansku obavezu iseljavajući sebe iz sebe.
I gde je telo ako nije u telu?
I gde je duša kad telo nije tamo gde mislimo da jeste?
Longinović ne piše samo o jednoj mogućnosti raspadanja tela već na više nivoa razlaže komade smisla na manje funkcije gde se postavlja pitanje: šta nakon toga i kuda?
Roman čija je radnja smeštena u jednom danu postavlja niz pitanja koja su u prethodnim redovima naznačena i s namerom ostavljena takva.
Kad je Ciceron pisao Somnium Scipionis bilo je to uoči pada Kartagine, kad čitamo Fetiš Nulo to je nekoliko decenija nakon pada new statea, čije se istorijske okolnosti mogu povezati i sa padom čoveka u onom obliku državne uređenosti jednog dela Balkana.
Iako se u književnosti može sve povezati i dovesti u vezu ovde nije cilj da se to učini, već da se potseti na ideju pada, dok je ova druga, nama bliža zemlja, samo u ideji bila moguća i održiva kao takva.
Isto tako, čuvena rečenica rimskog senatora Cenzora Ceterum censeo Carthaginam delendam esse / Uostalom, smatram da Kartagina treba da bude razorena, poznanica je za istoriju čovečanstva, dok identitet Cenzora bliske prošlosti ostaje u izmaglici pred novim tehničkim oruđem istorije.
Negde pred kraj sna o romanu Fetiš Nulo, taman toliko blizu da se otkrije gde ide telo kad doživi transformaciju, kako to uvek biva u takvim ciceronskim snovima, dolazi ono gde čovek postaje svestan sebe i sveta oko sebe, dakle, opet izmeštanje.
Izgleda da je dobro što se Ciceronov spavač probudio jer bi ispričao priču romana do kraja, a možda i ono što svakako ne bi trebalo reći ljudima u ovim oblicima spoznaje sebe.
Možda treba zaslužiti priču za sebe, dobiti je tek nakon spasenja.
Nije li, uostalom, svako spasenje – božje – samo jedna transformacija?
Nebitno je da li za takvu privilegiju treba skinuti Isusa sa krsta i voditi ljubav sa njim (i ovde neka autor ostane nepoznat, jer nije lak put do spasenja), ili nabiti Radisava na kolac, ili kao kod Tomislava Longinovića… to se već mora pročitati u romanu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
