Kud plovi ovaj brod 1

Moram da priznam da je zatvor i zaprećena mi robija od deset godina, za mene bila krajnje delotvorna stvar i „šamarčina“ koja me probudila iz nadobudnosti i narastajuće narcisoidnosti da sam postao neko i nešto a suštinski sam bio „falus na biciklu“.

***

Moji prijatelji, Gaca, Banja, Kegla, Šopen, Miša Pacov, Bradoks, Sanja i svi ostali, bili su šokirani činjenicom da sam u suštini, ja jedan, „verovatno“ kriminalac a da oni jednostavno o tome nisu imali pojma. Možete tek zamisliti moje sestre, majku, suprugu i kćer. Sve čestitke za sopstvenu glupost.

***

Grčki zatvori su surovi. Oni su jedna velika rupa, gde su svi pacovi zajedno, sa svim miševima i gamadi, koja se tu dala zateći. Što si manji kriminalac, veća si jajara, a što si ozbiljniji mangup, bolji si čovek. To je pravilo koje sam odmah skontao, jer sam i u zatvorima imao više sreće nego pameti.

***

U čuvenom „Koridalosu“ su me prigrlili, a i njima sam pripao zbog govornog područja, naši, mnogo ozbiljni igrači. Pravilo je, da nije uputno pitati ko zbog čega robija, jer rekoh već da „radoznalost ubija mačku“.

***

Da, imao sam druga i prijatelja, u tom istom zatvoru, o kome ništa nisam znao, sem da ga se sećam kao klinca iz Zrenjanina, i to kao fudbalera na terenima u Karađorđevom parku. To je čovek koga sam potpuno iz mozga izbrisao, jer sam fudbal igrao protiv hiljadu ljudi. Nikada ga nisam pitao što je on tu u zatvoru. A ja sam svakoga ko je to hteo da čuje, obaveštavao o „razlozima svoje posete uzvišenoj gospodi“, u predgrađu Atine.

***

Kada nismo bili zaključani i u ćelijama, igrali smo mali fudbal protiv Albanaca i redovno ih „ubijali“ a posle toga smo Majk i ja igrali šah na donjem krevetu, u maloj i smrdljivoj zatvorskoj ćeliji. Vidim, niko me ne dira, iako glava leti za pogrešan pogled. Verujte mi i kunem se da ništa nisam znao, niti sam znao ko je Majk!

***

A Majk je, inače, jedan normalan čovek, dobar šahista i fudbaler, malo stariji od mene. NJemu klinci robijaši dolaze na ispovest da ih on očinski posavetuje kako se valjano treba ponašati i u životu, i u zatvoru. Majk i ja smo se svađali zbog onoga „taknuto-maknuto“ u šahu i jedan drugom smo govorili „P**** jedna, pipnžo si“! Tek sam nekoliko godina kasnije saznao, videvši na televiziji, da je, navodno, Mileta Miljanić Majk jedan od vođa klana „Amerika“.

***

Vidite, sa ove distance, možda je sve to istina i baš me „libo“. To je moj brat, koga nikada posle transporta u Beč nisam video, ali čovek za koga sam u stanju da i danas dam bubreg. Ne stidim se da to kažem, a svako neka odgovara pred Bogom i zakonom za ono što je uradio.

***

U vremenu tog mog kratkog robijanja, neprijatelji su orcali, likovali i goli, naočigled moga kuma, radosno skakali u Savu, na vikendicama kod Orašca. Pijane sudije, tužioci, advokati i njihovi žbirovi, koje sam javno prozivao za nepotizam i korupciju u šabačkom pravosuđu. Ništa me to nije iznenadilo, jer te neprijatelji nikada ne mogu iznenaditi.

***

Čoveka u sranju iznenadi podrška onih od kojih je to najmanje očekivao. U zatvoru shvatiš da imaš malo prijatelja i gomilu gmazova, koji bi, što pre, da operu ruke od tvoje biografije, pa se prosto iznenadiš ko sve želi da stane uz tebe. Neću imena da nabrajam, ali ima bar desetak ozbiljnih ljudi koji su stavili prst na čelo i rekli : „Aman, ljudi, čekajte!“.

***

Ispada da je taj moj životni događaj imao veliku ulogu u mom životu. Međutim, nije, bilo me je jedino sramota što se hapšenje dešavalo pred Hanom, onako malom, koja je mnogo plakala zato što joj tatu odvode nekuda sa lisicama na rukama i oružjem uperenim u njega.

***

Svačiji život ima uspone i padove i svi mi prolazimo kroz „Scile i Haribde“ a da često toga nismo svesni. Kao, postajemo pametniji kada omatorimo i kada na sopstvenoj koži, ugledamo staračke pege i ožiljke na koje u mladosti nismo obraćali pažnju. Posle svih životnih „gušenja“ u prvih trideset, i svih lomova, kao, stavio sam tačku i krenuo od nule.

***

Neuspesi na emotivnom planu, bili su plod moga, nekog nejasnog traganja za osobom sa kojom ću život deliti. Sa ko zna kojom po redu devojkom sam raskinuo vezu, ona koja mi se sviđala najviše otišla je u „beli svet“ da profesionalno igra košarku, jer joj nisam bio nikakva opcija. I u takvom emotivnom rastrojstvu, desila mi se priča, nešto poput života Flojda iz „Nacionalne klase“.

***

Oženio sam se sa kćerkom čuvenih šabačkih doktora, koji su me u startu prezirali zbog reputacije koju sam imao, ubeđeni da ja nisam parija za njihovu kćer mezimicu. To je posebna priča i nije za ove redove, ali je važna zbog toga što sam tada postigao svoj najveći uspeh u životu – 1993. mi se rodila ćerka Hana, tatin ponos i dan-danas.

***

U Radio Šapcu sam se zadržao do 1995. godine. Bavio sam se kulturom i imao sreću da me pozovu da radim na tek osnovanoj gradskoj televiziji, na kojoj sam odmah dobio autorsku emisiju. Zahvaljujući mojim porodičnim vezama u emisiju su mi dolazili najeminentniji umetnici… Od LJube Tadića, Steve Žigona, Duška Kovačevića, Vide Ognjenović, Žilnika… da ne nabrajam dalje.

***

I opet politika! Vlastodršci su me ucenili da moram da radim samo za njih, i da ne smem da „serem politički“ po drugim radio-stanicama. Hteli su po svaku cenu da postanem njihov. Ja nisam hteo, pa sam se našao na ulici. Bez prebijene pare, sa malim detetom i početkom bračne agonije.

***

Opozicija je, na sreću, narastala i krenuli su mitinzi po Srbiji. Odmah su me pozvali da vodim proteste u Šapcu. Tu sam se osećao kao riba u vodi jer sa konačno mogao da govorim ono što mislim, a i da vidim da ima ko to i da čuje jer mnogi misle kao i ja.

***

Tih godina se u mom životu pojavio i Dušan Petrović, igrom slučaja, iako mu je rođena tetka bila moja prva komšinica. Gle koincidencije jer, podstanarski sam se uselio u zgradu u kojoj je on stanovao i tek postao otac malog Andrije. Mladi roditelji, komšije u prijateljskom ćaskanju, shvataju da su iz potpuno iste priče, političke i kulturno-estetske.

***

Danas smo jedan drugome više od braće a da se nikada nismo mešali jedan drugome u posao, niti sam ja, zbog tog prijateljstva, poželeo da budem član njegove partije. Nikada ga nisam nazvao, kada je kasnije bio ministar u dva mandata, niti je on ikada meni rekao „napiši to ili ovo“.

***

Znali smo da se posvađamo, ali to su bile „porodične svađe“, koje će takve i ostati. Iz tih mitingovanja, Dušan se politički probijao i kroz njih sticao sve veću reputaciju, a ja sam dobio poziv da budem dopisnik Agencije „Beta“ iz Šapca i Mačve, u kojima se odvijao sve turbulentniji politički život.

***

Godine 1996. i 97. pamtim po protestima, šetnjama i podizanju uličnih buna u Loznici, Bogatiću, Vladimircima… Nekoliko „ludaka“, galamilo je po regionu, protiv Slobodana Miloševića i njegove kleptokratske bratije. Uz Dušana, bili su tu i Dragan Karalazić (kasnije dopisnik Dojče velea), Živko Topalović, Milorad Vuletić Crni i mnogi drugi.

***

Kroz tu i takvu uličnu borbu, zavoleo nas je Đinđić i često dolazio u Šabac. Jednom prilikom me je pozvao da dođem u Beograd i govorim pred masom od 100 hiljada ljudi! Taj se poziv ne odbija pa su mi noge drhtale na „đinđomobilu“, ispred Filozofskog fakulteta. Govorio sam u dva navrata, u razmaku od par meseci, ne sećam se šta sam tačno pričao ali se sećam lepote i osećanja pripadnosti normalnim ljudima koji žele da živimo kao sav normalan svet.

***

Tada nisam video ni znao da nas je politika Slobodana Miloševića dovela dotle da nas ceo svet zamrzi, odnosno, da svi mi nosimo hipoteku krivice za užase koje su, tamo neki, u naše ime učinili. Sva sreća, desio se i 5. oktobar, koji sam dočekao kao novinar Radija Slobodna Evropa u Pragu, sa nadom da će se konačno i u mojoj zemlji sve brzo promeniti.

***

Avaj, svim mojim nadanjima i stremljenjima došao je kraj u martu 2003. godine! Nema svrhe da analiziram vreme od ubistva Zorana Đinđića do današnjih dana, jer evo, već sedam godina živimo u dobu identičnom devedesetim, sa Slobinim đacima jedva presvučenim u neka druga odela, ali sa neskrivenom gebelsovskom metodologijom.

***

Sami smo krivi, lustracije nije bilo. Nismo umeli da sačuvamo ono što smo stekli i sopstvena glupost, bahatost i nezajažljivost vratila nas je 20 godina unazad. Opet smo na početku, opet na ulicama, opet se borimo za demokratske promene i principe, za koje smo se jednom već izborili, pa ih svojom krivicom izgubili.

***

Mladost je, naravno, lepa i dobra i zbog entuzijazma koji ide uz nju. Dok si mlad, bezrezervno i naivno veruješ u bolje sutra, te da ćeš promeniti mnogo toga, hvatajući se ukoštac sa raznim nepravdama. Imaš snage, volje i moći da se boriš, mitinguješ i ni sa čim ne kalkulišeš. Umalo mi jedan od tih uličnih protesta 90-ih godina nije promenio život, odnosno vratio na kolosek, o kojem sam kao klinac maštao, a nije mi se dalo.

***

Na jednom mitingu protiv Slobe, u Šapcu, pojavio se Želimir Žilnik i nonšalantno me pitao da igram nekog polukriminalca u njegovom igranom filmu, koji tek treba da snima. Reče : „Velika je uloga, ti mi trebaš a i malo si lud“. I tako se ja nađoh sa maestrom, jednim od najvećih svetskih filmskih reditelja, berlinskim pobednikom, na setovima snimanja u Novom Sadu i Budimpešti.

***

Oko mene poznati glumci, čuveni kamerman Miša Milošević, rasveta, ton majstori i ponovo iskorak u san. Snimali smo film „Kud plovi ovaj brod“, koji će krajem 90. pokupiti sve glavne nagrade na festivalima širom regiona. Čak smo i mi glumci, dobili nagradu, onako zajedničku, kao najbolja glumačka ekipa.

***

Film je bio proglašen za film godine, ali, nažalost, nije bio jugoslovenski kandidat za Oskara. Radile su razne kuhinje, isplivao je rivalitet i netrpeljivost između Avala filma i Neoplante, pa je za Oskara nominovan film „Belo odelo“ Lazara Ristovskog. Ništa nisu uradili, a možda bi svetsko ime Žilnik obezbedilo nominaciju za najbolji strani film.

***

San je ljudska potreba, ali i neka vrsta zadovoljstva i lepo je kada bezbrižno i zadovoljno spavaš, kao ja te 2004. u autobusu za Grčku. Probudili su me grubo uniformisani policajci sa, u glavu mi uperenim cevima, i izveli me iz autobusa naočigled svih putnika, moje tadašnje supruge i moje kćerke.

***

Zaista sam prvo pomislio da je u pitanju „skrivena kamera“. Tek kada je jedan besni policajac, zbog moje nonšalancije, hteo da mi zavali šamar, shvatio sam da nije zajebancija. Uhapsili su me Grci, po Interpolovoj poternici, uz optužbu da sam u Austriji pokrao oko 50 automobila, skidajući ih sa osiguranja, pa dovozio i preprodavao u Srbiji i Bosni!

***

Umesto na moru i Olimpijadi, našao sam se u solunskom zatvoru Javata, u istom trenutku kada je i čuveni Bagzi iz Zemunskog klana bio tamo. Sa lisicama na rukama, sproveden sam do zatvora i bačen u ćeliju sa ubicama i narkomanima, Afrikancima, Albancima i Grcima.

***

Nisam bio opterećen krivicom, jer je nisam imao, ali sam se čudio svom životu i apsurdu u kom se nalazim. Niti imam vozačku dozvolu, niti sam ikada u životu seo za volan, niti se uopšte razumem u kola! Ali, jebi ga, tu si gde si, pa pošto imaš vremena – razmišljaj.

***

Skapiram da sam posle jednih batina od radikala, krajem 90-ih, hteo da napustim zemlju i da emigriram u Austriju, u kojoj mi je živeo prijatelj, moj sponzor iz vremena grupe „Hanibal i Lav“. Odem kod njega u Beč da sredim papire i ostanem tamo, kako bi se sklonio od pretnji koje sam svakodnevno dobijao.

***

Rekao mi je: „Otvorićemo firmu ti i ja, ti ćeš biti direktor a ja ću kao tvoj pomoćnik da vodim sve poslove, tako je najlakše. Daj mi samo pasoš, potpiši ova dokumenta i ništa se ne sekiraj.“ Sve sam uradio kako mi je rekao, uredno mu ostavio dokumenta, potpisane papire i vratio se u Šabac, čekajući da mi javi kada ću moći da prijavim boravak i preselim se u Beč.

***

Ali, kako se sve dešavalo u par meseci pre konačnog pada Miloševića, već posle 5. oktobra 99. Beč mi više nije bio interesantan, pa sam na sve gotovo i zaboravio. Ali, drugi nisu!

***

Uhapsili su me jer je na dokumentaciji osnovane firme bio moj potpis, a firma čiji sam bio direktor na papiru, radila je po Austriji šta je htela i krala na angro. Od telefona do automobila, zadesio se i neki kombi. Nisam imao pojma da me traži pola Evrope, pa su me Grci držali u zatvoru tri meseca seljakajući me u kavezu od Soluna do Atine.

***

Nisu se žurili da me prebace u Austriju, gde bih dokazao svoju nevinost, pa sam u iščekivanju da do toga dođe, sa raznim likovima, igrao šah u ćeliji. Pobeda je nosila kutiju cigareta, a kako sam dobar u šahu, baš sam se napušio.

***

Konačno me, sa lisicama na rukama i uz pratnju Interpola, prebace u Beč. A tamo sve drugačije u odnosu na grčke zatvore. Moji prijatelji i branioci uspevaju sve da raščivijaju i svima biva jasno šta se desilo. U Beču sam imao ne samo dobar tretman u zatvoru nego i podršku naše ambasade i ambasadora Mihajla Kovača, koji me i lično posećivao u zatvoru.

***

Ono što je najvažnije, dokazano je da nemam bilo kakve veze sa pomenutom krađom automobila, da se nikada nisam pojavio u osiguravajućim kućama, niti da sam uzimao bilo kakve automobile na revers. Sve i da sam hteo, nisam mogao jer nikada nisam ni imao vozačku dozvolu.

***

Naivnost i odsustvo svake sumnje bili su moja jedina krivica – a to se plaća u životu. Naučio sam tu lekciju, premda ni danas nisam nešto mnogo pametniji. I dalje sam naivan i verujem da će nadolazećem fašizmu u Srbiji doći konačan kraj! I da, košarkašica koju sam pominjao prestala je da igra košarku po svetu i vratila se u Šabac. Konačno je moja i Božija!O sagovorniku

Hanibal Kovač je rođen u Zrenjaninu 1962. godine. U mladosti se aktivno bavio sportom i rokenrolom. Kao DJ je radio po celoj Evropi. U novinarstvo ulazi slučajno, sarađujući u NON-u, da bi se potom oprobao u radiju i televiziji. Prvi je dopisnik agencije Beta iz Šapca, odakle prelazi u Radio Slobodna Evropa u kom se zadržao čitavu deceniju. Autor je više stotina TV emisija i intervjua. Pisao je za najvažnije nedeljnike i dnevne listove u zemlji. Danas je kolumnista i autor emisije na TV Šabac. Živi i radi u Šapcu.

San je ljudska potreba i lepo je kada bezbrižno i zadovoljno spavaš, kao ja te 2004. u autobusu za Grčku. Probudili su me grubo uniformisani policajci sa, u glavu mi uperenim cevima, i izveli me iz autobusa na očigled svih putnika, moje tadašnje supruge i moje kćerke. Zaista sam prvo pomislio da je u pitanju „skrivena kamera“. Tek kada je jedan besni policajac, zbog moje nonšalancije, hteo da mi zavali šamar, shvatio sam da nije zajebancija. Uhapsili su me Grci, po Interpolovoj poternici, uz optužbu da sam u Austriji pokrao oko 50 automobila, skidajući ih sa osiguranja, pa dovozio i preprodavao u Srbiji i Bosni! Umesto na moru i Olimpijadi, našao sam se u solunskom zatvoru Javata, bačen u ćeliju sa ubicama i narkomanima, Afrikancima, Albancima i Grcima.

Sami smo krivi, lustracije nije bilo. Nismo umeli da sačuvamo ono što smo stekli i sopstvena glupost, bahatost i nezajažljivost vratila nas je 20 godina unazad.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.