Veličina ove ne smo pesničke istine, štošta toga objašnjava i osvetljava. U mraku će izgubljena bitka biti vođena sve do pobede. Do nadomeštanja realnosti u nadrealnost, koja se dakako seli u sferu duha pa time i umetnosti, pesništva, mita ili do ideologije. Jednom usvojen kao kod, ovaj mehanizam nastavlja svoje dejstvo do krajnje instance u kome irealno zamenjuje realitet ili stvarnost. Naravno treba biti svestan da između realiteta i stvarnosti postoji bitna razlika – realitet je ono što objektivno postoji neovisno od naše svesti, a stvarnost jedan mali deo realiteta koji dopire do naše svesti. Dakle svest i besvest se postavljaju kao antipodi za sopstveno svetlo i sopstveni mrak. Iz svesti se rađa racionalni pogled na svet, iz mraka, koji je u osnovi carstvo čulnosti, onaj teško kontrolisani iracionalni poredak koji može biti proizveden u mit ili ideologiju.

Na istoj liniji promišljanja je i NJegoš, ,,tragični junak kosovske misli“ /Andrić/, kad kaže: ,,Miloš baca u nesvijest ljude, al u pjanstvo neko prećerano. Malo ljudstvo što si zaslijepilo“.

Ovaj mali pesničko-teorijski uvod bio je potreban kako bi se ukazalo na savremeni fenomen neprekidnog dejstva mitskog obrasca, u ovom slučaju Kosovskog mita, na aktuelnu stvarnost. Naime inicijativa da se Miloševiću podigne spomenik, koja prati onu o Đinđićevom spomeniku, vaskrsava jedan mitski stereotip koji ukazujući na herojstvo i stradalaštvo jednog mitskog lika, priziva onaj drugi oličen u izdaji, tako da se pesnički kontrast oličen u likovima, Knez Lazar-Vuk Branković, u aktuelnoj srpskoj političkoj stvarnosti reprodukuje u dvojstvo, Slobodan Milošević – Zoran Đinđić. Dakle, ,,Krst nositi nama je suđeno, Strašne borbe s svojim i s tuđinom.“ Da, nikad dovršena borba sa onim drugim delom sebe, onim mrakom u kojem se ,,bije izgubljena bitka“ sve do pobede. Ili kako već reče NJegoš: ,,Neka bude što biti ne može.“

Kakva će biti sudbina ove inicijative posebno je pitanje. Vidimo da do sada nije došlo ni do realizacije spomenika Zoranu Đinđiću, koji je gle, trebalo da stoji u blizini onog NJegoševog kod Filozofskog fakulteta. Ne postavlja li se ovim pitanje mesta eventualnog Miloševićevog spomenika – svakako da. I samo mesto nosi simboličku funkciju pa time nužno i značenje jednog ovakvog čina i ličnosti. Možda bi i za Miloševića bilo mesta na filozofskom platou.

Rečeno je, ,,istorija je učiteljica života“. Nije rečeno, istorija je nauka, ona to može biti ali i ne mora. Ionako je rečeno da je pišu pobednici. Istorija može biti i mit koji proizvodi istoriju, malo preambiciozno, ali samo tamo gde istorija nije nauka. Jer tamo gde je nauka, ona postaje predmet objektivnih činjenica i trebalo bi da ima jedno univerzalno značenje za sve a to često nije slučaj. Zato je učiteljica, daje lekcije za život i upućuje na izvesna ponašanja. I tu počinje onaj zanimljivi obrt kad istoričari, koji bi trebali ostati naučnici i kao takvi sekundarno izvlačiti neke za život preko potrebne istine, postaju ideolozi. Dakle iz sfere svetla, prelaze u zonu sumraka, bijući izgubljene istorijske bitke, mudroseri kao i generali nakon okončanih bitaka. Tako će nam ovi istoričari-ideolozi relativizovati genocide koji su počinjeni, jer Bože moj, genocid je samo holocaust, ili, ne postoje domaći izdajnici /četnici/, već se radi o dva narodnooslobodilačka pokreta sa različitih pozicija. Ako je tako, zašto bi postojao i fašizam i antifašistička borba? Pa i kad su spomenici u pitanju, ako može Đinđić zašto ne bi mogao i Milošević.

Problem sa ovom inicijativom za spomenik Miloševiću proizilazi iz činjenice da je to deo ove novopisane istorije koju pišu gubitnici. Gubitnici realnih istorijskih bitaka. Ali sve se da nivelisati, izjednačiti, relativizovati i predizajnirati. Tako i istorija, tako i ideologija jer se sve može upotrebiti u funkciji aktuelnih političkih potreba i interesa. Da, to je ona velika istina postmoderne epohe koja govori o simulacijama i simulakrumima, o dekonstrukciji i rekonstrukciji, o kraju istorije i postistini, o postideološkom i postkapitalističkom dobu. Zato nije više tako bolno izjednačiti četnike i partizane, zato gubitnici postaju pobednici, zato fašizam zamenjuje antifašizam, i zato NJegoš može mirno da stoji i pored Đinđića i pored Miloševića i pored Draže Mihailovića i pored LJotića ili Nedića. Istoriji je moguće prići iz različitih uglova i vrlo je različito iščitavati jer ništa nema samo jedno značenje.

Ali ipak, spomenici i biste jednih se uklanjaju, brišu se njihova imena sa naziva ulica, škola ili gradova. Znači ipak nije baš svejedno. I tu počinje onaj poziv za dekodiranjem ovih postupaka. A on govori da se radi o sistematskom zatiranju jednog sećanja na sistem koji je nosio jasan vrednosni znak koji je pravio razliku između dobra i zla, između svetlosti i mraka, laži i istine, jednostavno označen terminom – antifašizam, čijeg značenja kao da tek sada ponovo postajemo svesni. Kroz termin tranzicije iz socijalizma u kapitalizam, provukoše se se svi mogući preobražaji i ko zna šta nas još sve čeka. Naravno, na kraju puta, čeka nas bolno suočenje sa sopstvenom istinom, sa sopstvenim mrakom gde smo dobili sve izgubljene bitke i gde pobedonosni i ponosni gledamo u sopstvenu stvarnost. Jednostavno, tako uvek mora biti. Tada će se možda neki prisetiti NJegoševog vapaja: ,,Pustite me da viđu nebesa, Koja ste mi sobom zastupili. “ Ali nažalost, ne mogu se videti pa sve mlado i obrazovano hrli u druge zemlje gde će moći malo videti nebeskog plavetnila.

Dakle, ako sve rečeno ukazuje na mrak u kojem ili sanjamo neki ružni san ili bijemo svoje izgubljene bitke i ako ćemo u ovom snu poređati sve moguće statue istorijskih likova jedne pored drugih /već viđeno u slučaju Makedonije/, krajnje bi bilo vreme da se probudimo ili na ko zna koji način rasteramo taj mrak koji nam prekriva pogled na svetlost nebesa.

A kada jednom vidimo svetlost, videćemo ako smo za to još sposobni toliko spomenika koje su naši ,,velikaši proklete im duše“, ostavili za sobom, sebi u znak sećanja i u amanet.

Što se Slobodana Miloševića tiće, ne treba ići daleko, dovoljno je preskočiti ,,ladnu vodu“ Drinu i u Srebrenici pogledati monumentalni spomen-park sa osam hiljada nadgrobnih spomenika nedužno ubijenih iz tzv. zaštićene zone UN. Takav spomenik su sebi podigli samo retki. Takav spomenik zasenjuje maštu i nadahnjuje izvesne istoričare-ideologe Miloševićeve ličnosti i dela koji na tradiciji Kosovskog zaveta, nimalo slučajno, vape za spomenikom u Beogradu kako bi se onaj spomenik Zoranu Đinđiću, dopunio adekvatnim prilogom, i kako bi svakom srpskom građaninu bilo jasno ko je ko i ko je šta i gde je kome mesto. Samo uz Miloševićevu svetu figure, Đinđić bi bio ono u šta se treba proizvesti, izdajica sopstvenog naroda, Vuk Branković koji izdade Cara Lazara na Kosovu zbog koga ponovo izgubismo bitku ali dobismo rat. Onaj nebeski.