Mladen Arnautović: Bio sam svedok jeseni "Praškog proleća" 1

Ne znam ni gde, ni kako. Nema groba. Majka je bila u partizanima, čak i ja. Tome je prethodio jedan nesvakidašnji događaj.

***

Pripadnik četničkog odreda, izvesni Žugić, iznenada je jedne večeri banuo u kuću moje babe Darinke Terzić u Modriči kod koje sam se ja zatekao – bila je zima. Baba ga je poznavala od pre rata. Dok je pijuckao rakiju ona ga je iznenada upitala: – Je li, nesretniče, šta bi bilo kada bi se iznenada pojavila moja kćerka Draga. Žugić je ustao, ispio čašicu, i smješeći se rekao: Pazi da Nemci, kojih je puna čaršija, ne saznaju da su ti kćerka i sin u partizanima.

***

Nakon tog upozorenja, ja sam se našao u Majevičkom partizanskom odredu. Imam fotografiju iz partizana: petogodišnji dečak za vreme ofanzive sa komesarom odreda dr Edhemom Čamom – mart 1945. godine. Nakon rata Čamo je postao rektor Sarajevskog univerziteta a kasnije i predsednik Akademije nauka. On mi je dao tu sliku.

***

Ali, vratimo se sećanjima na moju babu Darinku. Nadživela je devetoro dece, muža, dva brata i dve sestre – koje su ubili ustaše. Četvoro dece je umrlo, dvoje se utopilo u reci Bosni, najmlađi sin Niko poginuo je pred kraj rata u borbi sa četnicima… Baba je dobila partizansku spomenicu… Moja majka i ujak Ratko su kasnije umrli. Baba se pretvorila u kamen, a kamen ne pušta suze. Ali, imala je dušu koju sam ja najviše osetio.

***

Pre smrti je pozvala ujake, sinove od braće, ležala je u krevetu i bez oklevanja rekla: Deco, ja vas večeras napuštam. Moja poslednja želja je – čuvajte mi mog unuka. Hoću da me sahranite bez popa. Bog možda postoji, ali se meni zamerio i nemam obaveze prema njemu. Bile su to poslednje babine reči. Cela varoš je bila na sahrani, bio je i pop Stevo, komšija. Svi su razumeli babin „ateizam“. Svi su znali za njenu tragičnu sudbinu. Imao sam tada nepunih četrnaest godina, a četiri godine ranije mi je majka umrla.

***

Zvuči nakon svega neobično, ali je moje rano detinjstvo ipak bilo bezbrižno. Iz dečačkih dana ostala su mi upečatljiva neka sećanja. Tako na primer višednevne protestne bakljade povodom tršćanske krize. „Trst je naš“, „Život damo – Trst ne damo“ – uzvikivali smo iz svega glasa, mada ne znajući tačno čiji je Trst i kome ga i kako ne damo. Konzerve su tada bile na velikoj ceni, jer kako ići na bakljadu goloruk, bez štapa sa konzervom i zapaljenom pilotinom.

***

Stric Ranko odveo me je nakon babine sahrane svojoj kući u Gračanicu gde sam završio malu maturu. Bio sam osrednji đak, najviše zbog matematike. Matematika me je mučila i u gimnaziji u Gradačcu, gde sam nastavio školovanje. Bio sam u đačkom domu, a maturu sam ipak položio odličnim uspehom jer matematike nije bilo. Pokrenuli smo i list „Riječ mladih“, čiji sam bio urednik.

***

U Sarajevo sam stigao pravo sa auto-puta „Bratstvo jedinstvo“ gde sam mesec dana proveo na deonici kod Vladičinog Hana. Upisao sam Pravni fakultet i nastavio saradnju sa „Oslobođenjem“, u to vreme jedinim dnevnim listom u BiH. Tada je novinarska karijera počinjala od pijace, crne hronike i gradskih vesti, potpisivanih samo inicijalima.

***

Tih dana pratio sam i izgradnju sarajevskog tramvaja. Pravo na puni potpis donio mi je tekst „Hamlet iza kulisa“. Pod tim naslovom objavio sam u novembru reportažu, uz fotografije tada već afirmisanog foto-reportera Miloša Đuraševića. „Priča o izgubljenim detinjstvima“ bio je moj drugi potpisani tekst.

***

Moj novinarski angažman u „Oslobođenju“ iznenada je prekinut sredinom sledeće, 1961. godine. Imenovan sam za glavnog urednika studentskog lista „Naši dani“. Neposredno pre toga izabran sam u CK Narodne omladine i Univerzitetski komitet SKJ. U redakciji su bili Mirza Idrizović, Petar LJubojev, Mirko Marjanović, Veljko Kojović, Ševko Međedović, Hajrudin Somun, Dunja Vidaković…

***

Tek nakon diplomiranja i odsluženog vojnog roka u Derventi i „Narodnom borcu“ – definitivno sam u „Oslobođenju“.

***

Nenadano sam učestvovao u još jednom medijskom poduhvatu. Najmlađi profesor Filozofskog fakulteta dr Kasim Prohić predložio je da razmotrimo mogućnost pokretanja revije mladih za društvena pitanja, kulturu i umetnost. Već u novembru pojavio se prvi broj časopisa „LICA“. Prvu redakciju činili su dr Kasim Prohić, Mladen Arnautović (odgovorni urednik), Hamza Bakšić, Emir Dragulj, Veljko Kojović, Hajrudin Somun, Slavko Šantić, Duško Trifunović, Stevan Tontić i Zoran Udovičić.

***

Na naslovnoj strani objavili smo stihove Duška Trifunovića „Sekretar opasnog komiteta“ kao i priloge Abdulaha Sidrana, Ranka Preradovića, Radoslava Bratića, Rajka Petrova Noga i stihove studenta medicine Radovana Karadžića. Grafički izraz časopisu je dao slikar Emir Dragulj.

***

Bio sam svedok jeseni „Praškog proleća“. U Bratislavu sami stigao 19. avgusta, dva dana pre ulaska invazionih trupa Varšavskog pakta. Pošao sam sa nalogom redakcije da izveštavam o atmosferi pred institucionalizaciju demokratskog procesa koja je trebalo da bude finalizovana na kongresu KPČ 9. septembra.

***

Igrom slučaja u glavni grad Slovačke stigao sam sa fudbalerima Crvene zvezde. Sekretarica našeg dopisništva u Beogradu Ankica Lepetić, znajući da sam simpatizer Zvezde, predložila mi je tu varijantu kao najkomforniju. Tako sam nekoliko dana pre nego što sam planirao stigao u Bratislavu.

***

„Prete Adamecom, plaše se DŽajića“, pod tim naslovom „Oslobođenje“ je objavilo moj izveštaj uoči utakmice. Očekivani duel je, međutim, izostao – i pretnje i strah su iznenada došli sa treće strane. Zvezdinu ekspediciju sam ispratio a zahvaljujući Miljaniću našao sam utočište u fudbalskom klubu Slovan.

***

Iz Bratislave sam ubrzo prešao u Prag, odakle sam svakodnevno slao izveštaje redakciji puna četiri meseca. Imao sam sreću da u Pragu upoznam dvojicu medijskih velikana – Jurija Gustinčiča i Ristu Bajalskog, i da se sa njima družim. Za izveštavanje iz Praga dobio sam prvu godišnju nagradu „Oslobođenja“.

***

„Oslobođenje“ sam iznenada napustio poslednjeg dana 1970. Prihvatio sam da na televiziji, zajedno sa Svetom Maslešom vodim novopokrenuti politički magazin „Otvoreni ekran“. Televizija, osećao sam, nije bila moj fah. Moju dilemu razrešio je Janez Kocijančič, predsednik SOJ, moj poznanik iz studentskih dana. Pozvao me je da Marka Lolića, kome je isticao mandat, zamenim na mestu direktora NIP „Mladost“. Tako sam početkom aprila 1971. prešao u Beograd.

***

List mi nije bio nepoznat. Čitao sam ga redovno tokom gimnazijskih i studentskih dana. Sećam se i danas vrsnih novinarskih imena Dušana Pešića, Gordana Mihića, Vaska Ivanovića, Slobodana Novakovića, Milana Vlajčića….

***

Kada sam došao u „Mladost“, nije bilo tako široke kadrovske strukture, ali su jezgro redakcije činili talentovani novinari – Milisav Savić, Radomir Brajković, Rade Cvetićanin, Sava Dautović, LJupka Milovanović, Petar Stanišić, Rade Radovanović, Zoran Sekulić… Za Dan mladosti smo štampali specijalna izdanja za sve posetioce i učesnike završne svečanosti na stadionu JNA. Realizovali smo i nekoliko kapitalnih izdanja u izdavačkoj delatnosti.

***

U leto 1975. napustio sam „Mladost“ i prešao u Tanjug na novinarski posao. Na takvu moju odluku uticali su Pero Ivačić, tadašnji direktor, i Bora Lalić, jedan od najistaknutijih novinara agencije. Tanjug sam, naravno, vrlo dobro poznavao. Ključni prodor i afirmaciju Tanjugu je doneo pul nesvrstanih zemalja čiji je promotor bio Pera Ivačić. U Tanjugu sam ostao tri decenije, do kraja radnog veka.

***

Krajem novembra 75, pošto sam izabran na konkursu, što je bilo neprikosnoveno pravilo Agencije, našao sam se u Havani, kao prvi stalni dopisnik nakon decenije i po. Početkom marta 1976. pratio sam Titove posete Meksiku, Panami i Venecueli. Bilo je to novo novinarsko iskustvo. Na Kubi sam, sa godinom dana pauze, proveo sedam godina. Često sam putovao u Panamu, na Jamajku, Nikaragvu, Gvajanu…

***

Kada sam krajem marta 1983. dobio poruku od redakcije da se hitno prebacim u Nikaragvu, nisam znao šta me tamo čeka. Poruka je bila: Stanje se zaoštrava. Ima ozbiljnih znakova da se borbe na granici sa Hondurasom razbuktavaju. U Managvu sam stigao pravo na konferenciju za štampu u hotelu „Interkontinental“, a pre nego što smo krenuli na front morali smo da potpišemo izjave da „u zonu ratnih operacija putujemo na vlastiti rizik“. Tih dana Politika i drugi mediji objavili su nekoliko mojih izveštaja.

***

U Managvi sam se ponovo našao početkom juna – ovoga puta u diplomatskoj misiji. Dnevnik „El Nuevo diario“ objavio je vest: „U našu zemlju stigli su izvršni sekretar Predsedništva CK SKJ Vlado Janžić i Mladen Arnautović, novinar agencije Tanjug. Oni će se tokom petodnevnog boravka susresti sa funkcionerima MIPa i drugih ministarstava.“

***

Za vreme višegodišnjeg boravka na Kubi imao sam priliku da se susrećem sa kubanskim liderom Fidelom Kastrom na prijemima, putovanjima po ostrvu i drugim povodima. Međutim, poziv za intervju stigao je tek četiri godine nakon mog odlaska iz Havane, novembra 1987.

***

Razgovor je počeo tačno u ponoć. U kabinetu smo samo Kastro, Dušan Daković, dopisnik iz Havane, i ja – tada glavni urednik Tanjuga. Taj skoro četvoročasovni intervju, kako se ispostavilo, bio je i jedini koji je dobio neki medij na prostoru tadašnje Jugoslavije. Kompletan intervju objavljen je u mojoj knjizi „Kuba – crveni vulkan Kariba“.

***

Dok je SFRJ bila moćna, moćan je bio i Tanjug, rekao je jednom prilikom sociolog Nebojša Popov. Kada sam u oktobru 1984. godine, nakon konkursa, preuzeo dužnost glavnog urednika, bio sam svestan tog izazova. Kolektiv od preko 1.000 zaposlenih, od kojih 300 novinara i 130 prevodilaca na više svetskih jezika.

***

Novinari su bili raspoređeni u 15 redakcija, od kojih osam u republikama i pokrajinama. Agencija je uspešno funkcionisala sve do čuvene Osme sednice CK SK Srbije, koja je rezultirala unutarpartijskim okršajima, a zatim i pismom javnosti Draže Markovića, člana srpskog i federalnog partijskog vrha, koji je osudio „nacionalizam, populizam i dogmatizam“ Slobodana Miloševića. To pismo Marković je uputio „Borbi“, „Komunistu“ i Tanjugu, koji ga je jedini objavio. Odluku je doneo uređivački kolegijum.

***

Sa Miloševićem sam tokom tih godina imao više susreta. Većina je završavala sa blagim prekorom a ponekad i dužim razgovorom. Neposredno pred moj reizbor 1988. Milošević me je u pauzi sednice Predsedništva CK SKJ pozvao da prošetamo holom Palate federacije.

****

Slušaj, rekao mi je Bogdan Trifunović da postoje primedbe oko tvog odnosa prema Srbiji. Rekao sam mu da i ja imam određene primedbe ali da to ne treba da utiče na davanje saglasnosti. Tako da znaš, neće biti veta – rekao mi je Milošević.

***

Poslednji moj susret sa Miloševićem bio je nakon 14. Kongresa SKJ u januaru 1990. na kome su sukobi oko državnog sistema označili uvod u raspad Jugoslavije. Tada je već uveliko vođena bitka za Tanjug. Pritisci su dolazili sa svih strana, od Slovenije i Hrvatske do Federacije.

***

Srbiji je posao bio olakšan – imala je agenciju u svom ataru i stoga je napravljen plan da se Tanjug osvoji iznutra. Epilog su objavili mnogi evropski mediji, ali je suštinu najbolje objasnio švajcarski dnevnik „Noje cirer cajtung“ 14. decembra 1991.

***

„Glavni urednik jugoslovenske novinske agencije Mladen Arnautović podneo je ostavku jer je poslednjih nedelja od delova redakcije obasut oštrim napadima zbog toga što se „premalo angažovao za srpsku stvar“ u građanskom ratu. U isto vreme inicijatori poziva za referendum insistiraju da „zdrave snage“ preuzmu agenciju „jer Tanjug ne može biti neopredeljen“.

***

Na čelu Tanjuga smenjivali su se , počevši od 1992, provereni „jurišnici“. Svi koji nisu pripadali „zdravim snagama“ skrajnuti su na sporedna radna mesta. Ja sam, na primer, jedno vreme uređivao bilten za fabričku štampu. Tanjug se raspadao, odvajale su se republike, a grupe mlađih novinara formirali su dve privatne agencije Betu i Fonet.

***

Petooktobarske demokratske promene 2000. vratile su Tanjug prepoznatljivom izvornom stilu rada. Novinari su na zboru izabrali privremeni kolegijum u kome sam bio i ja. Inače, samo do 2004. godine kroz agenciju su prošla četiri direktora. Ja sam u jednom trenutku imenovan za zamenika direktora. Otišao sam u penziju početkom 2005.

***

Jedno staro pravilo glasi: jednom novinar – uvek novinar. Te strasti nisam pokušavao da se oslobodim i nakon odlaska u penziju. Nastavio sam da pišem analize zbivanja na političkoj sceni Srbije. Tako sam u Danasu objavio 35 priloga od kojih se nekoliko pojavilo na naprednjačkoj izložbi u galeriji „Progresa“ pod nazivom „Necenzurisane laži“.

***

Što se tiče aktuelne situacije u Srbiji, najžalosnije je što je aktuelna vlast uspela da među građane unese podelu na patriote i izdajnike – što će, nema sumnje, imati dalekosežne posledice. Samim tim predsednik se već odavno distancirao od jednog dela građana.

***

S druge strane, sve svoje istomišljenike i saradnike, kada upadnu u afere, abolira pre nego što se oglase pravosudni organi. Mediji su, svakako, posebna tema jer su ih vlast i predsednik lično stavili pod svoju kontrolu. Neki od njih pretvaraju srpsku političku scenu u svojevrstan rijaliti. Živimo u državi u kojoj nema ustavom proklamovane podele vlasti.

***

U svom životnom veku promenio sam sedam država: Kraljevinu Jugoslaviju, Demokratsku Federativnu Jugoslaviju, FNRJ, SFRJ, SRJ, Zajednicu SCG, i, sedma je Srbija. Isuviše za jedan ljudski vek.

O sagovorniku

Mladen Arnautović je rođen 1940. u Gnionici kod Modriče. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Sarajevu, a radni vek je proveo u novinarstvu. Bio je urednik nedeljnika Naši dani i Oslobođenja, direktor NIP Mladost, glavni i odgovorni urednik Tanjuga od 1984. do 1991, kada je podneo ostavku. U Havani je kao dopisnik Tanjuga proveo sedam godina. Tokom novinarske karijere imao je intervjue sa Titom, Kastrom, Torihosom, Honekerom, Husakom, Jaruzelskim… Autor je knjige „Kuba, crveni vulkan Kariba“. Sa suprugom Nadom živi u Beogradu.