Ne želimo više, ali ni manje 1Foto: JOVAN NJEGOVIC DRNDAK

Vojvodina je imala izuzetnu istorijsku priliku da o svom priključenju Srbiji dva puta odlučuje u istom veku, a Slavko Županski da bude učesnik oba.

O njegovoj ulozi u prvom priključenju (1918) zna se od skoro i za to mu se odaje počast.

O njegovim stavovima i zalaganju za autonomiju Vojvodine na drugom priključenju (1945) gotovo se ništa ne zna, ili se želi prećutati.

Slavko Županski rođen je u Melencima 1880, a umro je u Zrenjaninu 1959. Posle završene gimnazije u Novom Sadu studirao je prava u Budimpešti, diplomirao je i doktorirao 1907, potom je u Velikom Bečkereku započeo advokaturu.

Impozantne pojave, rečit, obrazovan, ubrzo je postao jedan od najistaknutijih ličnosti srpskog nacionalnog pokreta u srednjem Banatu. Izdavao je srpski list Bečkerečke novine.

U međuratnom periodu bio je predsednik Okružnog odbora Radikalne stranke. Bio je jedan od inicijatora za podizanje spomenika kralju Petru I Karađorđeviću, 1928. u Velikom Bečkereku.

Glavna istorijska zasluga dr Slavka Županskog i njegovo životno političko delo je osnivanje Srpskog narodnog odbora (1918), prvog u Vojvodini.

U revoluciji jesenjih ruža Mađarsko nacionalno veće i grof Karolji, u budimpeštanskoj noći 30/31. oktobra 1918, dolaze na vlast, sa liberalnim programom za spasavanje države: agrarna reforma, široka prava za nacionalne manjine…

Otpočinje stvaranje nacionalnih veća širom zemlje. Agilni čelnik Torontalske županije (današnji Banat), dr Agošton zakazuje 31. oktobra 1918. u Torontalskoj kasini skup prvaka i uglednika svih nacionalnosti, radi stvaranja zajedničkog Mađarskog veća.

Ali, Srbi sa dr Županskim bili su još agilniji.

„Srpsko Narodno veće u Velikom Bečkereku osnovano je 31. oktobra 1918… Tog dana sazvao sam (u zajedničkom dogovoru sa dr Andrijom Vasićem – prim. D. Jankov) u malu dvornicu Srpske pravoslavne crkvene opštine, devet lica… Otvorio sam konferenciju, izložio sam potrebu osnivanja i velike zadatke koje treba da rešimo. Nakon toga, jednoglasno je izrečeno osnivanje srpskog Narodnog veća u Velikom Bečkereku. Članovi veća postali su svi prisutni… To je bilo prvo srpsko Narodno veće koje je u užoj Vojvodini (bez Srema) osnovano, i osnovano je ranije no mađarsko Narodno veće. Mađari su sve činili da odustanemo od zasebnog srpskog narodnog veća i da i mi Srbi stupimo u zajedničko Narodno veće, koje su Mađari stvarali. Odbili smo ih i održali stvoreni čin. To je bilo naše prvo odmetanje od mađarskih vlasti, prvi naš revolucionarni akt…“, zabeležio je docnije Županski. (Mađarsko nacionalno veće osnovano je 3. novembra 1918, a činili su ga pored Mađara, Nemci i Jevreji, pozvani su i Rumuni – prim. D. Jankov).

„Prvenstveno nam je bilo stalo da Narodnom veću damo oružanu silu, egzekutivu… Srpsku narodnu gardu. Odmah sutra dan po osnivanju Narodnog veća, otpočeli smo upis u gardu. Na prvi poziv javio nam se velik broj naše omladine. Održao sam zbor u crkvenoj porti, izneli smo tada prvu srpsku zastavu u Petrovgradu pred zbor, zakleli smo omladinu na srpsku zastavu i svečano smo istakli zastavu na ulazna vrata srpske porte… Veštim načinom iskamdžio sam od dr Deaka, šefa policije, koji je nas Srbe neizmerno mrzeo… prvih 100 pušaka… za nekoliko dana bilo je već u gardi više od 400 oduševljenih mladih ljudi. Sve smo ih snabdeli dobrim oružjem, puškama i mitraljezima… Njihova je uloga bila značajna za održavanje reda i poretka u gradu…“, još je zabeležio Županski.

Na održavanju reda Srpska nacionalna garda delovala je uporedo i u sadejstvu sa Mađarskom nacionalnom gardom. Vojnici i dezerteri su se vraćali sa fronta, bilo je nemira i krađa. Međutim Srpska garda je otišla i korak dalje, preuzela je poštu i železničku stanicu.

Nakon Drugog svetskog rata, Županski je kao nekompromitovani član Radikalne stranke pristupio Narodnom frontu i učestvovao je na Skupštini izaslanika naroda Vojvodine, koja je 31. jula 1945. donela odluku o priključenju autonomne Vojvodine federalnoj Srbiji.

Istu odluku je prihvatilo Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije na Trećem zasedanju, 10. avgusta 1945. Vojvodina je iz rata izašla sa sopstvenim organima vojne i civilne vlasti koji nisu bili podređeni organima vlasti Srbije već Jugoslavije.

Okosnica civilne vlasti bio je Glavni narodnooslobodilački odbor Vojvodine, osnovan 1943, a 1945. prerastao u Skupštinu APV.

Sledi skraćeni Zapisnik sa sednice Predsedništva GNOOV od 19. avgusta 1945, na kojoj je učestvovao i drug, dr Slavko Županski:

Drug Aćim Grulović: … smatra, da bi novoizabrani poverenici trebalo da stupe u vezu sa svojim resornim ministarstvima federalne Srbije, da ih upoznaju sa dosadašnjim radom odeljenja i podnesu im izveštaj;

Drug, dr Slavko Županski: Osvrćući se na predlog druga Grulovića, smatra da bi se trebalo više pozabaviti sa problemom odnosa Vojvodine sa Srbijom… smatra da bi zasad trebalo taj odnos ostati u onom obimu, u kojem je dosad bio, dok se zakonom ne odredi pravi odnos, dok se ne odredi šta znači autonomija Vojvodine… Mi ne želimo više, ali ni manje. Zato treba sačekati zakonsko regulisanju obima autonomije. Predlaže osnivanje jednog redakcionog odbora, koji bi imao za dužnost da prouči pitanje autonomije – stepena autonomije. Pri ovom proučavanju trebalo bi koristiti sve raspoložive izvore: Ustav Rusije, Švajcarske, Čehoslovačke i drugih saveznih država…“

Drug dr Milan Petrović: Slaže se sa predlogom druga dr Županskog, smatra da je redakcioni odbor potreban zato da nas ne bi zateklo nespremne konačno rešavanje pitanja naše autonomije. Ovaj odbor bi bio zadužen sa tim poslom, čime bismo postigli da blagovremeno zauzmemo svoj određeni stav po pitanju naše autonomije.

Drug Jovan Veselinov: Po ovom pitanju razgovarao je sa drugom dr Ivanom Ribarom… Postoji niz pitanja koja treba rešiti, ali koja zasad iz političkih razloga nije zgodno rešavati…“

Drug Aleksandar Šević: Svima je jasno da se pri rešavanju o autonomiji Vojvodine radi o poverenju, usled čega se ne treba bojati da ćemo bit zaskočeni. Promene koje je predložio drug Grulović jesu formalne prirode i one u glavnom znače to, da se u buduće ne treba raditi direktno preko saveznih ministarstava, već preko federalne Vlade Srbije. Smatra da ne bi trebalo sastavljati nikakav pismeni akt o autonomiji Vojvodine“.

Više nije bilo diskusije. Predlozi druga Županskog nisu usvojeni.

Ovaj dokument je značajan jer omogućava potpunije sagledavanje političke ličnosti i dela dr Slavka Županskog. Čovek koji je s toliko nacionalnog žara doprineo da Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena, 25. novembra 1918. donese odluku o priključenju Srbiji „koja… ujamčava slobodu, ravnopravnost i napredak…“ mogao je u godinama potom, da doživi sve suprotno tome: podređenost, neravnopravnost, zaostajanje. Poverovao je u nacionalnu, srpsku solidarnost.

U ponovljenoj istorijskoj prilici priključenja Vojvodine Srbiji 1945, Županski pokazuje jedan drugačiji pristup. Racionalan stav i zalaganje za autonomiju Vojvodine. Da Vojvodina pred sprovođenje priključenja Srbiji, prethodno i sama definiše i postavi svoj zahtev za autonomijom (obim i stepen autonomije), da ga odredi i utemelji po evropskim i svetskim rešenjima i merilima. Jovan Veselinov, čelnik vojvođanskih komunista tih ključnih dana govorio je: „… Srbija više nije ono što je bila… ranije su se Vojvođani s pravom žalili na odnos Beograda prema Vojvodini, koji ju je smatrao kravom muzarom… U Srbiji više ne vladaju hegemonisti…“ Te 1945. ponovljena je ista greška kao 1918. Dato je neograničeno poverenje, sada ne u srpsku već u komunističku solidarnost. I ovog puta smo potom dobili isto, podređenost i iskorišćavanje, što traje do danas.

Slavko Županski nikad se nije odrekao svog srpstva niti ga doveo u pitanje. Njegovo autonomaštvo samo je prirodan tok stvari, čoveka trezvenog i obrazovanog, i bez nagoveštaja bilo kakvog separatizma. Celovitije sagledavanje lika Slavka Županskog je od izvanrednog značaja zato što pokazuje da Srbin patriota, kvalitetan Srbin, može biti i autonomaš, i obrnuto. Stalno zapušavanje usta neprestanim imputiranjem secesionizma, dolazi od nečiste savesti i zlih namera – i na kraju nas na to i upućuje.

Autor je advokat u penziji iz Novog Sada

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.