Neuništiva nezlobivost

Ova zemlja i njen narod, donedavno, su retko uspevali da stignu do međunarodnih vesti i tako su ostali stvar u sebi, kako bi to rekao Kant.

Verovatno se, pre svega, time može objasniti sadašnje slabo poznavanje srodne nam i objektivno vredne pune pažnje beloruske književnosti, aforistike posebno.

Beloruski aforističari kao da imaju urođenu sposobnost da prihvate stvari u njihovoj dvosmislenosti, promenljivosti i pokretljivosti, da ih slobodno tumače, da ih zamenjuju i povezuju prema umetničkoj logici.

NJihov humor je amalgam bezbrižnog smeha i mudrog razumevanja čoveka, protesta izazvanog društvenim i ličnim porocima i težnje za njihovim humorističnim prevazilaženjem i satiričnim oblikovanjem.

To je umetnički smeh koji ne potiskuje, već pobeđuje ružnoću i vulgarnost i deluje kao moralna sila.

Moralno uzdignuta ličnost umetnika balansira bes i smeh, mržnju i bol, štiti ga od slepila, od narušavanja umetničkih i etičkih mera.

Smeh je prigušen i suptilan (Ne ostavljajte za sutra ono što možete da odložite danas, Igor Subotin), to je smeh koji razotkriva, ali i prašta (Kad žena rodi, ne kritikujte njene grehe dok je bila devica, Georgij Marčuk).

Ako bismo pokušali da najsažetije predstavimo tematsko-motivsku sadržinu beloruske aforistike, očitovanu u Antologiji Belo na crno (Srpska reč, 2022), morali bismo izdvojiti, pre svega, interesovanje zastupljenih autora za egzistencijalna, determinišuća pitanja i smisao bitisanja, kao što su: čovek (Kad se životinja probudi u čoveku, sve životinje počinju da drhte, Anatolij Apanasevič), život (Za Boga je podjednako važan život i slona i bubice, Anatolij Besperstih), zdravlje (Najbolji lek za bilo koju bolest je – zdravlje, Mihail Miranovič), razum (Pametan je onaj ko razume zašto je budala uvek u pravu, Anatolij Andrejev), istina (Ništa tako ne prlja ljude, kao čista istina, Jurij Zarožni), dobro (Trudi se da činiš dobro, a loše će neko činiti i bez tebe, Nadežda Parčuk), zlo (Čovek bez sećanja sposoban je samo da čini zlo, ništa drugo do zlo, Svetlana Aleksijevič), hrabrost (Hrabrost je talenat, marljivošću je ne možete dostići, Vasilj Bikov), sloboda (Slobodan čovek je rob zakona, rob morala, rob savesti, rob časti…, Vladimir Lipski), ljubav (Kad čovek nema ljubavi, njemu je teško, i s njim je teško, Georgij Marčuk)…

U većini, dakle, reč je o moralističkim, didaktičkim i refleksivnim porukama.

Kod beloruskih autora najkraće književne forme malo je interesovanja za političke teme.

Retko se mogu pronaći aforizmi o strankama, izborima, parlamentu, ministrima, medijskom monopolu, demonstracijama, protestima… Zašto je tako, možda, objašnjenje pruža bloger Mark Bernštajn koji tvrdi: „Ako nema politike, nema ni političke satire“.

„Ako se sve u politici svodi na pitanje na koju nogu je toga dana ustao Aleksandar Lukašenko, onda će se i sva politička satira svesti na anegdote o njemu“, smatra Bernštajn.

Antologija beloruskog aforizma Belo na crno sadrži izbor aforističarskog stvaralaštva beloruskih književnika, mislilaca, filozofa, koji su živeli i stvarali u dugom vremenskog periodu, od prelaza iz 16. u 17. vek (Lav Sapiega 1557-1633), do najmlađeg autora Jevgenija Bagašova, rođenog 1989.

Među njima su i klasici i utemeljivači nove beloruske književnosti: Janko Kupala (1882-1942), Jakub Kolas (1882-1956), Maksim Bogdanovič (1891-1917), Kondrat Krapiva (1896-1991), Vladimir Karatkevič (1930-1984), kao i svetski poznata književnica i novinarka Svetlana Aleksijevič (1948), dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2015. Antologija beloruskog aforizma na srpskom jeziku nije prevod postojeće antologije, već sadrži izbor iz stvaralaštva beloruskih autora, objavljenog u njihovim knjigama, zbornicima, novinama, časopisima i internet portalima.

U beloruskoj aforistici neprekidno se provlači jedna nit – neuništive nezlobivosti, koja ovaploćuje nadu u dobronamernost čoveka i čovečanstva, nadu da će, na kraju, ljubav i dobro izvojevati pobedu nad ljudskom pohlepom i zlom. Mnogi autori koriste samo pozitivan humor (S veselim čovekom tužno je samo rastati se, Jurij Zarožni) i izbegavaju šale koje mogu biti uvredljive (Ne morate da me podsećate na moje godine, one me podsećaju na sebe, Boris Kovalerčik).

Naravno, postoje i aforizmi koji se služe ironijom (Kralj je uvek spreman na primirje, kad ostane bez topova, lovaca, konja i pešaka, Mihail Derevjanko) i sarkazmom (Narod nije budala, ali često ga takvim prave, Georgij Marčuk), ali i takve okrutne šale, takođe, imaju svoju svrhu – često služe kao korektivni mehanizam kada je ozbiljna kritika, ili neefikasna, ili nepoželjna.