O Bogu, O muzici, O Ljubavi

Dakla, to jeste knjiga najpre za čitaoce koji su, koliko je to moguće, bliski životnoj filozofiji i iskustvenim stavovima drskog filozofa i književnika Emila Siorana. Za čitaoce koji kroz život hodaju sigurno, nimalo zbunjeni, uplašeni, rečju – buntovnički.

Takvi čitaoci, i sami nosioci kritičkog mišljenja, sa velikim uživanjem čitaju Sioranove opaske kao što je ova: „Dve su stvari kojima se ne može odoleti. Bahova muzika i lamentacija služečandi u tihim predvečerjima.

Dok ne čuješ muziku i ne okusiš muziku samoće, mistika će ti biti strana. Harmonija sfera banalna samo za ludake i filozofe; za mistike je sve. A kad prostor postane zvezdani a zvezde sveće na uzglavlju suza, umire se u zvucima anđeoskih flauta.

I posle samo ovog opažanja da se primetiti da Sioran, filozof, ludak bez ludila, jednostavno nije želeo da njegove knjige budu bogatije vedrinom – ma šta to značilo – a da je opet, sve vreme pišući, računao da i čitalačka napetost itekako može da bude prijatna.

Računao je i na to da jesmo dorasli takvoj napetosti, svakako ne svi. Otuda njegove knjige i ne mogu da budu zanimljive, štono kažu, širem spektru konzumenata. Uostalom, stiče se vrlo brzo jasan utisak.

Sioran, sve vreme pišući, prkosi religioznom učenju, filozofiji, svemu životnom. Pritom, vešto balansira u tom svom prkosu i sve vreme žestoko, uverljivo, sa malo reči govori mnogo a to, naravno, manje obdareni nisu kadri da prate. I koliko je samo Sioran bio istrajan u klesanju svojih filozofskih misli, još istrajniji u njihovo transportovanje u krupniju celinu, bar za toliko trebalo bi i mi čitaoci da budemo istrajni u čitanju ne bi li pronašli ono pravo misaono blago koje se krije duboko i u ovoj knjizi.

Sioran, i kada piše o Bogu, Muzici i LJubavi, zna dobrano da nas čitalački potrese.

Ne zameramo mu. Jer, i sami dobro osećamo da živimo u svetu sve grubljeg nerazumevanja.

A gde započinje naša čitalačka mučnina? Tamo gde se i sami zatičemo u Sioranovim psihološkim senčenjima ljudskog karaktera i prepoznajemo u sopstvenoj iznuđenoj psihološkoj celovitosti, ako možemo i tako da kažemo. I to naše raskrinkavanje ne prihvatamo kao ono Sioranovo zlonamerno već kao Sioranovo dobronamerno.

Tačno tako! Sioran, bez Tebe sam lud, a s Tobom još luđi!