Oda književnosti, samoj

Ako znate da je Milan R. Simić vrsni aforističar, jedini koji je bio u zatvoru zbog svojih aforizama tokom 1990-ih, da je veliki posvećenik književnosti, da mu se prvi roman zvao Poricanje stvarnosti, a da zbornik radova o njegovom književnom delu nosi naslov Slava čitanju, onda tu „nešto nije u redu“ i uzmete knjigu da čitate sa velikim izazovom da će u njoj, kao i u aforizmu, svaka reč biti vredna.

Ovaj Vitez poziva, uz ovu nagradu je laureat i nagrada Stevan Sremac, Milutin Uskoković, Milan Bogdanović i Radoje Domanović.

Simić za moto svog novog romana stavlja citat Sretena Ugričića „Nije ispričano zato što je istina, nego je istina zato što je ispričano“ i time, u stilu i Jovice Aćina, podseća čitaoca da je sve imaginacija, i da su često izmaštani svetovi mnogo realniji od ovih naših.

Jer, „sve na svetu tek je radi toga da bude element jedne knjige“.

I sam Simić u romanu, koji nepogrešivo može da se doživi kao jedna velika oda književnosti, piše: „Pisac na stvarnim činjenicama gradi svoju fikciju, magijsku realnost. Ili, kako bi to veliki Andrić rekao, umetnost priče nastaje onda kad ‘činjenice počinju da lebde’. A što se istorije tiče, budite oprezni. Pripovedač ne zida svoju građevinu na istoriji. On može samo od nje da uzme neki podatak i da na ‘klizavom’ terenu učvrsti bar jedan od potpornih stubova. Stvaralac mora biti uzdržan prema istorijskom arhivu jer zna da je tamo mnogo krivotvorstva i lažnih dokaza. Mnogo je krvi i minskih polja na njenim prostorima. Pisac nipošto ne ispituje istoriju nacija i naroda, već samo na osnovu njene građe pravi neku svoju varijantu. On očovečuje povest jer, što reče onaj poznati pisac, da nije književnosti ‘kako bi se drugačije razlikovala smrt životinja na klanici od smrti jednog deteta'“.

Piščevo poigravanje i njegov unutrašnji dijalog, na kraju izgovoren naglas, sa književnim likovima iz romana čini takvu dinamiku teksta da je vaša mašta, takođe, uključena u proces na jedan zaista nesvakidašnji način.

Karakteri likova dati su nam na tacni. Pisac ih čak i naziva po osobinama, zanimanjima… Pisac SF priča, Direktorka, Pesnik, Veliki Ironičar, Apotekar, Šahista, Gospođica lepih crta lica…

A to da se upravo, između ostalih, i Svetislav Basara, koji je i sam od Desanke Maksimović, Andrića i drugih stvarao književne likove, našao u ovoj knjizi kao književni lik, sasvim je zasluženo.

Postmodernistički.

Od maestralno napisane priče o književnoj večeri na kojoj se Basara ne pojavljuje, pa do realnog Basarinog citata uzetog za moto jednog od poslednjih poglavlja Takvo je vreme: fikcija je stvarnija od stvarnosti, sve bi zaista moglo biti realno, piščeva mašta svakako.

Već odmah na početku nam jedna Simićeva metafora, da čim skrenemo pogled sa književnosti gledamo u vlažni propali zid, nagoveštava roman pun književnosti.

Citati velikih svetskih pisaca, intelektualaca kao što su Emil Sioran, ali i priča o nekoliko susreta sa Hermanom Heseom gde se pojavljuju i Franc Kafka, Dino Bucati, Isak Baševis Singer, Luiđi Pirandelo, još jedna su potvrda da Milan R. Simić ne samo da voli da čita, da uređuje časopis, da piše, već mora i da izmašta, da književnosti još nešto doda.

Ono što odiše od prvih do poslednjih stranica ovog romana je onaj uzvišeni utisak da čitate roman koji ni u najmanju ruku ne potcenjuje svoj čitaoca.

Zaista uzvišeno i retko. Možete se setiti i da, na primer, Mihajlo Pantić često izjavljuje da mu se čini da „doručkuje, ruča i večera književnost“. Milan R. Simić je diše.

I kada odložite pročitanu knjigu Ništa vredno pomena na policu vaše biblioteke, osećaćete se kao da ste odložili nešto vredno.

Sećate se, Aleksandar Tišma je u svojim Dnevnicima pisao da su mu knjige u njegovoj biblioteci, iza leđa, dok sedi i piše, predstavljale tvrđavu i osećao se zaštićen. Knjiga Milana R. Simića svakako može biti jedna cigla u vašoj tvrđavi biblioteci sa kojom vaša tvrđava predstavlja itakekvu zaštitu od besmisla.

Ako to nije vredno pomena, onda ništa nije vredno pomena.