Okovana lepota

Kako lepotu, uopšte, definisati? Iz koje perspektive krenuti?

Dati prednost fizičkom, a odbaciti plodove duha; iskapiti čašu nadarenog uma, a zapustiti se, otromiti; ploviti vodama ataraksije, dok nas ne poklopi neka od muka ovoga sveta: mir je skupa igračka oko koje se otimaju (ili samo glume) mnogi moćnici ovoga sveta.

Zato je možda najbolje sve obuhvatiti, pa i više od toga: rastegnuti se u potpunom domenu svoga dara i ne ograničavajući se na konstrukciju zakopati u tekstu, premda istina ne postoji u jednini, već u pluralitetu, u višeizrazu, udvostručenog pogleda, i slobodi artikulacije.

Nakon plodnih godina literarnog rada, aktuelni dobitnik nagrade Meša Selimović pravi izbor iz objavljenih priča, dodajući im još poneki pikantni istorijski detalj, stvarajući, time, nadasve, ličnu antologiju tema i pojava koje su ga kroz romansijerski put oblikovale: i kao umetnika i kao građanina.

Dorađujući ih u maniru književnosti 20. veka, u skladu s kojim se stari rukopisi iznova konfigurišu (Miodrag Bulatović, Mirko Kovač, Vladan Matijević, itd), on se vraća na zbirke Tragači, Mediterani i Beograđanke, od kojih ga je druga odredila kao autora sa katalonskim ehom i ritmom Barselone, a poslednja kao umetnika koji ume da oseti atmosferu novog vremena.

Sve za lepotu (Dereta, 2021) treba da posluži kao podsetnik za poetiku Igora Marojevića, ali i kao putokaz za one teme u kojima se pisac najbolje snalazi.

Narativi su u svetlu dva snažna stanja: života i smrti.

Kad se živi, to je po pravilu mukotrpno isceljivanje grehova, nadohvat slamke spasa, koja, opet po nekom razumnom objašnjenju, nigde ne raste, za šta autor ima opravdanje kako u intuitivnoj imaginaciji što malo duguje profanom saznanju (a više nadahnuću), tako i autobiografiji, koja podrazumeva spoj odabranog poziva i neočekivane promene, a sve po nalogu materijalnih okolnosti.

Marojević nikad nije imao problem da se divi malim ljudima, i da od njihovih problema stvara univerzalna načela.

Ostatak dokazanih (pozitivnih ili negativnih veličina) u svojim romanima pravdao je ciljem da i njih spusti u trnje plebsa.

Život običnog naroda u srži je preživljavanja.

Valjda je lepota i u tome da se ostane živ!

Potraga za uzbuđenjem u jednoličnom životu, navikama obasut, u sivoj, neregistrovanoj dimenziji, gde i intimni pokreti brzo zasite, kao da neminovno vodi u jednu od nosećih priča, kako i po likovima koji je kroje (tu smo i samog autora prepoznali), tako i po ideji koja je u ovim rečima: „dakle, sve za čoveka, plus otuđenje: spoj glumljenog humanizma, vajne dobrote i lažnog elitizma, zar ne, baš prema zahtevima današnje kulturne matrice“.

Njima radi preciznosti treba dodati i devizu koja glasi: „sve za lepotu, život je kratak“ uz koju bi se valjano objasnilo da lepotu pored pravilnog čitanja Bernarhardovog Gubitnika (Perast) mogu predstavljati i silikoni, kao originalan privid naše požude.

Ali zato se, bar, umire na velika zvona.

Ne treba imati na umu sam trenutak smrti što ne traje duže od trena u oku, već značaj imena koje napušta istorijsku pozornicu.

Iako je Lorkino pesništvo u dovoljnoj meri poznato našem jezičkom podneblju (uticaje valja tražiti u avangardnim strujama naše poezije), ličnost pesnika i dalje može opstati isključivo kao simbol levice koja u Španskom građanskom ratu brani odstupnice liberalnog osećanja, uprkos Hemingvejevim namerama da pokaže i tamniju stranu priče.

Ante Pavelić, kao poglavar monstruozne zločinačke tvorevine, uvek će biti čovek koji je pokušao, na nesreću srpskog naroda, da u krvi reši rasne nesporazume.

Valter Benjamin kao građanin-individualist, kao filozof u nevremenu, odlazi sa ove zemlje u misteriji epohe koja indukuje različita tumačenja.

Dovoljno im je što dele vreme ideoloških lomova, razlaza i deoba, jer u takvim istorijskim ciklusima pobednika nikad nema.

Varljiva je starost starog poglavnika: Pavelić je provodi u neprekidnom žalu za nekadašnjom slavom, za publicitetom, i javnošću, za koju misli da ga je ako ne volela, ono bar poštovala.

Ni smrti preostale dvojice nisu u potpunosti tragične: Marojević koji u Lorki vidi eventualnog prethodnika (politička neutralnost i liberalni princip dovoljni su kvalifikativi) ne dozvoljava mu da zalud nestane, premda poezija živi u umu, čak i kad telo izgori.

Ciklus Smrti poznatih koji se premijerno objavljuje, na tragu je najnagrađivanijeg Marojevićevog romana, Ostaci sveta.

Njemu je pridodata još jedna epizoda Španskog rata, u Lorkinom liku, koji slobodu izbora plaća metkom u leđa.

Poglavlje o Jasenovcu nasleđuje povest o otkriću Pavelića u Buenos Airesu, akciji i lovu na njegovu ličnost. S toga, ako prva priča svedoči o tome da je čovek veći i od večnosti, onda bi druga trebalo da nam poruči da čovek ma koliko hteo da bude večan, ipak je samo jedna trošna materija, što se poslužuje na ovalu nemilosrdne Istorije.