Ostajte tamo ili se vratite ovde

Svoj jednogodišnji boravak u NJujorku, Maja Lalević Piščević pretočila je u svojevrsni dnevnik koji je najpre podelila sa čitaocima Nedeljnika, da bi od tih kolumni sačinila knjigu pod nazivom Tamo je ovde (Laguna, 2019). “Kako si, kako ti je na poslu? Dobro i dobro. Ili sedi da ti pričam“, u ovom kratkom dijalogu iz Majine knjige kao da je sažet gotovo svaki današnji razgovor, pogotovo kad se vodi iz čiste kurtoazije, pa se na pitanje odgovara što kraće jer se zna da onaj ko je pitanje postavio zapravo nije ni zainteresovan da čuje pravi, a kamoli opširniji odgovor.

Na sličan bi se način mogla ukratko objasniti i Majina njujorška godina: kako je bilo – dobro… ili da vam ipak ispričam… Ona je ipak rešila da čitaoca detaljnije uputi u svoje njujorške dane, tokom kojih možda i nije sve bilo tako dobro, ali se ona uvek trudila da iz svakog novog iskustva izvuče najbolje, makar to bila samo pouka bez nekog jačeg efekta. Može li se živeti i tamo i ovde, može li čovek imati dva doma, može li oba grada doživeti kao svoju kuću uprkos geografskoj i kulturološkoj udaljenosti – to su samo neka pitanja kojima odiše svaka priča u knjizi bez obzira na glavnu temu ili događaj koji u datom tekstu zauzima centralno mesto.

Ako bi, pored same autorke i grada NJujorka kao celine, još nešto moglo biti shvaćeno kao glavni lik knjige ili kao njen lajtmotiv, to su sigurno oni stanovnici NJujorka na koje se često ne obraća pažnja, ali koji zapravo čine sastavni deo te metropole i ne mogu se zaobići: konkretno beskućnici kojima su neretko posvećene priče u celini.

Pažnja koju autorka posvećuje beskućnicima sigurno nije slučajna, jer ako se oni terminološki označavaju kao homeless, onda je svakom ko je daleko od svoje kuće dominantno osećanje homesick – zanimljivo je, međutim, da za ovaj engleski izraz ne postoji adekvatan srpski prevod u jednoj reči, što je pomalo paradoksalno, jer takvo osećanje jeste karakteristično upravo za mnoge američke legalne i ilegalne doseljenike kojima je maternji srpski ili neki od srodnih jezika.

Ovde je bilo reči o Maji Lalević Piščević kao autorki knjige o NJujorku, mada će je se mnogi verovatno lakše setiti kao Senke iz filma Nacionalna klasa ili kao ćerke Predraga Lalevića, ličnog lekara Josipa Broza Tita. Jednom prilikom, maršalovi saradnici su upozorili dr Lalevića da nakon svakog putovanja sa Titom treba da pročita NIN – zbog toga da bi znao, na osnovu tamošnjih (dakle, zvaničnih) tekstova o Titovom putovanju, koje događaje sme da ispriča svojim prijateljima.

Ako neko bude, kroz mnogo godina, upitao Maju kako joj je bilo u NJujorku i koje bi događaje izdvojila, ona će, umesto kratkog odgovora, moći da preporuči naslov Tamo je ovde. U ovom slučaju nikako zbog cenzure, već zato što ga vredi pročitati.