Pobožni užasi

I ovako, trebalo bi, započeti svaku priču o romanu Prekrasne ruševine (Dereta, 2020), baš ovako.

Malo je pisaca u istoriji književnosti po čijim se tehnikama i oblicima pripovedanja određivao format velikog pisca.

Nije lako pronaći pisca čije delo ujedno čini i književno umetničko polje.

Esej koji je pokazao, u izvesnom smislu reči, drukčije raspoloženje za razumevanje književnosti jeste svakako Književnost iscrpljenosti Džona Barta, koji je objavljen u avgustovskom broju časopisa Atlantic Monthly 1967.

Ukoliko zanemarimo celinu ove kraće Bartove beleške i uzmemo samo jedan deo koji govori o novim oblicima pripovedanja (književna inovacija, termin koristi Najal Lusi) vidimo da oni „veoma moguće mogu ukazati na nešto upotrebljivo u stvaranju ili razumevanju autentičnih dela savremene umetnosti“.

Stijepovićev roman, Prekrasne ruševine, jeste autentično delo srpske književnosti, ili, kako je to jednom zapisao stari profa (ali, za neku drugu knjigu) – Zlatna knjiga srpske književnosti.

No, tekst o Ruševinama ne treba krenuti od kupola.

Dakle, krenimo prvo hodnicima (prstenovima) pakla.

Bit jedne priče jeste dijalog.

Ono što je karakteristično za ovog autora jeste da dijalog nije samo dijalog, već ima onu dinamičku funkciju narativnosti koja, pre svega, ima cilj da priđe sama sebi.

Ne govori se, dakle, o dijalogu kao nekakvom sredstvu za uspostavljanje komunikacije sa čitaocima nego o horizontu očekivanog spoznavanja sebe kroz simboličku moć književnosti – priče.

Manifestacija čoveka nikad nije samo spoljašnja već uvek unutrašnja, zato se nikad ne može govoriti o konačnom dijalogu, kao ni o konačnom upoznavanju samoga sebe.

Radnja romana je smeštena u jedan istorijski okvir, kao i Bartov esej, koji prezentuje Ameriku 1970-ih godina na poljima novih utopijskih sagledavanja sveta u sebi i oko sebe.

Doprinosi (nazovimo to sada tako) koji vrše određenu nadogranju u pripovedanju nikad nemaju veze sa žanrovima kojima pripadaju.

Tako da, besmisleno je tvrditi da je jedan roman izvršio takav uticaj na književnost samo zato što je inovativan ili drukčiji.

To je samo trenutnost koja brzo nestaje.

Na primer, Dostojevski nije veliki pisac iz razloga što je tada bio inovativan ili Stijepović što je sada inovativan na horizontu opšteg sagledavanja čoveka i književnosti.

Interesantna priča između kovača i zidara jeste u njihovim trajanjima tradicije.

Onog momenta kad je kovač pokušao da unapredi prirodu van-prirodnim elementima njegov zanat je nestao na mapi saznanja, dok se dan-danas zanat zidara prenosi posvećenima.

Tako je i u književnosti, bilo ko da pokušava da unapredi književnost vanumetničkim elementima može naići samo na trenutku aktuelnost, ali neće doći i do potpune spoznaje onog ko radi kroz/za književnost alatima koji su isključivo zadati pravom umetnošću i povereni umetniku.

U romanu Prekrasne ruševine ništa nije slučajno napisano i prepušteno interpretacijskim invencijama samog autora.

Dakle, u središtu priče romana imamo samo dijalog koji predstavlja samu radnju romana koja se, opet, može ogledati u deskriptivnim pasažima o pustinjama koje a priori čine jednu rđavu beskonačnost priče u dijalogu, i obratno.

Bahtin je nešto slično pisao o Dostojevskom, o tome kako bit čoveka nije u refleksiji spoljašnosti već unutrašnjeg osećanja sopstva, ističući radnju kroz dijalog i put ka sebi.

Čestitost puta ka sebi jeste dijalog. Hrišćanski radikalno!

Iskustvo romana ne mora nužno biti smešteno u kompozicijski okvir koji je dat, već se može čitati u drukčijim kontekstima istorije čovečanstva, od Egipta do ranog srednjeg veka i od prosvetiteljstva do pada hrišćanstva.

U bilo koji kontekst da postavimo priču Sava Stijepovića čitalac dobija isto iskustvo čitanja, što govori o veličanstvenim trenucima jedne književnosti i spremnosti da kao takva ponovo bude ono što jeste bila, jer Bog nikome nije dužan, nekmoli nama.

Jedan učenik svetog Serafima pronalazi epifanijsku semenku ljudskog začetka i govori o spopadanju pobožnog užasa, literarni likovi kod Stijepovića jesu ljudi koji su padom zadržali božju iskru izbavljenja i krenuli ka svom novom astralnom telu – krenuli su natrag, gde zaista pripadaju.

Na tom putu molitve, legende o sipcu i sipici, novim Hramovima, krugovima pakla, čistilištu i na koncu raja susrećemo utabani put celokupnog iskustva milostive karme, njegovi junaci neprestano tragaju za tišinom molitvene suze spokoja.

Oni su lutalice i menjaju mesto za mestom i kuću za kućom sve dok ne dođu u Grad i Kuću koji su večni, baš kao i dvanaestorica svetih – iz jevanđelja.

Njihove molitve nisu poznate tradiciji, ni prošlosti, ni budućnosti, one su čiste, ponekad bez reči, ali iskrene i čestite; kao iskričavost koja pleše pred njihovim bogom, bez dogme, jer „ne ratujemo mi protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju“, kako i počinje roman, rečima iz Poslanice svetog Pavla Efescima.

Kroz Dolinu prinčeva može se videti ishlapela boja indiga (poznata samo nekima i njima data) koja na indirektan način u Prekrasnim ruševinama pravi identične prelaze između dobra i zla, jer put kojim se Stijepovićevi junaci kreću jeste put radikalne nevinosti.

Kad u Hiljadu platoa uzdišu Delez i Gatari, i kažu „umorni smo od drveća, trebalo bi da prestanemo da verujemo u drveće, korenje i ridicule“, misle, pre svega, na misao kao odsustvo svakog razgranatog obrasca: oni traže da se, po rečima Brajana Masumija, konstruiše gladak prostor misli. Ili, zašto je otac Zosima napustio sestrinstvo u Arizoni i otišao u Meksiko?

Na sva ova pitanja odgovore treba tražiti u tekstu, u biti razumevanja sebe i dijalogu sa Ruševinama.

Ono što nema sumnje jeste, Savo Stijepović piše bolje nego što mi znamo da čitamo.