Preobražaji jednog mita

Ime Adama – ‘adam u Starom zavetu i drugim zapadno-semitskim jezicima najpre će, kao apelativni odnosno kolektivni singular, biti upotrebljavan u značenju čovek/čovečanstvo. Etimologija nije jednoznačno rasvetljena. Ime Eva – awwah (LXX: – život u Post. 3,20, ali Eva u Post. 4,1) oznaka je za ženu prvog čoveka. Eva (awwah) trebalo bi da označava majku svega živoga.

Flašov esej dotiče se pitanja porekla čovečanstva, stvaranja Eve i pripoveda o raju i prvobitnom grehu. Autor ističe Evu u prvi red i pokazuje moć muškog pogleda na ženu. Knjiga razmatra Evu i Adama kao temu zapadne umetnosti, vere i mišljenje. Kurt Flaš, po osnovnoj vokaciji istoričar srednjevekovne filozofije, u putušestvujuščem maniru pripoveda o Evi i Adamu na Bernvardovom portalu u Hildeshajmu, na fasadi Notr Dama u Parizu, Adamovom portalu u Bambergu, u Brancacci kapeli u Firenci ili u Sikstinskoj kapeli u Vatikanu. U prvom delu on prezentuje slike pripovesti o Evi i Adamu. U drugom delu je reč o evropskoj misli i ovom motivu čija je provenijencija jednoznačno orijentalna i izlaže doktrinarnu konstrukciju o raju, prvobitnom grehu i spasenju.

Bosije (Jacques-Bunigne Bossuet), učeni francuski biskup, počinje svoju Raspravu o univerzalnoj istoriji, pisanu za sina francuskog kralja, rečenicom: „Najrania epoha nudi jedan veliki spektakl: Bog je stvorio svojom Rečju nebo i zemlju i čoveka po svome obrazu – 4004. pre Hrista“. Tada se još verovalo u kongruentnost Biblije i istorijskog računanje vremena. Osamdeset godina docnije Volter će u svom Filozofskom rečniku stvaranje Adama i nastanak prvorodnog greha nazvati začuđujućom idejom. Sto godina docnije Čarls Darvin će u svojoj knjizi Poreklo vrsta, priču o stvaranju sveta svrstati u carstvo bajki. Ipak je slikovitost priče o nastanku raja i praroditeljima i drvetu saznanja odolela svim programima demitilogizacije i živi i danas u našem sećanju kroz jezičku slikovitost. I sa čuđenjem se danas može konstatovati da je u nekim severnoameričkim državama teorija evolucije Čarlsa Darvina zabranjena i da se biblijsko Postanje smatra zvaničnim školskim programom.

Kurt Flaš koji je u pitanjima patrističke i srednjevekovne egzegeze, teologije i filozofije verziran kao retko ko, sada je priredio svojim čitaocima retko zadovoljstvo time što pripoveda, u jednoj tankoj knjižici sa ironičnom suficijencijom – kao postmoderni Volter – od kurioznih tumačenja Postanja do teških doktrinarnih teza učitelja crkve. Drevno orijentalno narativno jezgro ove priče u Knjizi Postanja dopušta sve – kako priključenje judejsko-hrišćanskom predanju, tako i divergirajućim intencijama monaha i reformatora. U Flašovoj fasetama bogatoj i koloritnoj istoriji argumenata, kontraverzi i alegorizacija, koji igraju ulogu od Blaženog Avgustina do Lutera i posle Reformacije, uperen je prosvetiteljski trn i na prikriven način nekakav resantiman.

Ex costa viri: Eva je nastala iz čovečjeg rebra – isticala je crkvena istorija više od hiljadu godina i trebalo ju je bukvalno razumeti. Znači li to da je Adam posedovao 13 na broju, kada mu je jedno izvađeno? I zašto zapravo iz rebra? Zato što je politički korektno budući da je iz sredine tela, kao što veli Majster Ekhart, ili zato što na kraju krajeva i nije tako bitno? Praotac DŽona Miltona – Adam u Paradise Lost nalazi da mu je ipak možda i previše uzeto „so absolute she seems / and in herself complete“. Ali ovo mišljenje je ostalo u beznačajnoj manjini. Ovde se možda treba primeniti Vajtedov argument misplaced concreteness (neprimerenog zalaženja u detalje), te ovakvo cepanje dlake na četvoro, odbaciti.

Flaš se vraća i izvlači komentare Postanja, od pozne antike do 16. stoleća, i sve spekulacije o Adamu, njegovoj ženi i prvobitnom grehu. Gde je raj tačno lociran, da li je u njemu vladala glad, koliko je vremena proteklo od postanja sveta do jabuke, nema pitanja koja komentatori Starog zaveta nisu postavili.

Alegorijska tumačenja: Adam je um/intelekt, Eva je čulnost, a celokupna priča duša. Alegoreze spasenja nasuprot faktičnosti idu u Flašovoj knjizi ruku pod ruku. Za biskupa Ambrozija četiri su reke u raju (Post. 2,10-14), metafora četiri kardinalne vrline koje su u antičkoj filozofiji bile izvor etike. Tu nastaju i teološki problemi poput: Zašto je Bog uopšte stvorio zmiju? I zašto je spoznaja dobra i zla po sebi prestup, ako se takva opitnost ne poseduje? Da li je literarno (bukvalno) ili alegorijski jedna dogmatika bila neophodna da bi se priča o prvobitnom grehu mogla raščlaniti u različite elemente i sortirati kao početak diskursa o antinomijama dobra i zla. Tri stranice teksta, Post. 1 do 3, sadržale su ključ za gotovo sve probleme koji su od interesa: o muškarcu i ženi, o radu, vremenu, gladi, jeziku i bolovima, o odnosu prema životinjama, požudi i privatnoj svojini.

Ovoliko koncentracije na uskom prostoru u hermeneutičkom smislu nije slutilo na jednostavna rešenja. Tome saobrazno bila su nužna drastična skraćenja kojima se teološka tradicija ispomagala. Duh nasuprot materije, um nasuprot osećanja, moral nasuprot seksualnosti, to je tako jednostavno kao što i zvuči. Egzegeza prvobitnog greha nalazi svoj opulentni izraz o ovom, briljantno napisanom, Flašovom eseju prepunom učenih i duhovitih obrta kako u eleganciji, tako i diskurzivnoj prodornosti. Nadahnjujuća lektira kako za teologe, tako i za široku akademsku publiku.