Ratnik i pesnik

Svaki odvažni vojnik ne poznaje samo hrabrost, već i goli strah, ne rukovodi se samo uzdržanjem, već i ljubavlju i razočaranjem u ljubav.

Ovaj pesnik je živeo u 7. veku p.n.e. kao ratnik i kao pesnik, i to kao prvi pesnik koji je artikulisao iz svog subjektivnog viđenja – ne o mitološkoj prošlosti poput Homera, već o stvarima hic et nunc.

Njegova poezija je direktna i iskrena u svojoj arhaičnosti.

Grecist Kurt Štajman preveo je sačuvane fragmente Arhilohove lirike i pripremio dvojezičko izdanje, objavljeno prošle godine (Reclam-Verlag, 2021).

Pre više od dva i po milenijuma ovaj grčki pesnik je prvi proizneo ličnu zamenicu ja: Arhiloh sa Parosa stoji na početku antičke lirike.

Grčka lirika počinje prolamajućim udarom: Ja sam ovde!, veli Arhiloh sa Parosa, koji je verovatno sredinom 7. veka p.n.e. napisao svoju prvu pesmu kao izraz saznanja o darovima muza i samosvesti.

Ja sam vojnik, ali ja sam i umetnik.

I to jedan, koji poznaje svoj zanat, poručuje Arhiloh nedvosmisleno jasno, umesto da nešto uzvišeno pripoveda o ratu ili bogu rata Aresu.

Umesto toga on metonimijama zamenjuje imena i relacije.

Minulo je dve i po hiljade godina od kad su ove strofe napisane na kikladskom ostrvu.

I danas one zaustavljaju dah kad neko proiznese ja – umesto da pripoveda drevne mitove o junaštvu ratnika u Trojanskom ratu, govori pre svega o sebi, o onome što ga pokreće, raduje ili ljuti i koji se ne libi da se u lice nasmeje aristokratskom društvu i njegovim idealima o časti.

O biografiji pesnika se ne zna mnogo, te su dostupni podaci spekulativni.

Zna se da je bio sin oca aristokratskog porekla i majke tračanske robinje. Datum rođenja, shodno Jakobiju, varira između 680. i 640, a shodno Bonaru, između 730. i 660. p.n.e. Štajman je preveo 77 fragmenata vrlo blisko originalu, ali na moderan nemački, lišen đinđuva i ukrasa. Iako prevod nije u strofama, već u onome što Štajman zove „dokumentarnim prevodom u prozi“, ipak prevodiocu polazi za rukom da pronađe lirsku liniju i ton.

Delovanje Arhiloha u potonjim stolećima bilo je tako veliko da se od njega i zaziralo.

„Spartanci su savetovali da se poezija Arhiloha izagna iz grada“, piše Rimljanin Valerijus Maksimus u prvom veku.

Gotovo jedno stoleće ranije Heraklit ga spominje u jednom dahu sa Homerom, docnije ga Platon naziva „najmudrijim“, a Aristotel ga uzima za literarno-teorijski primer egzaktnosti.

Teokrit ističe Arhilohovu slavu kao miljenika muza i Delfijskog Apolona. Horacije veli da je sam kao Prvi sa Parosa u Lacijumu pisao u jambima.

Arhiloh je proslavljan i zbog invektiva i zbog svog „gorkog jezika punog žuči“. Kvintilijan hvali njegov pregnantni stil i jezik, a Niče u Rođenju tragedije (1871) naziva Homera i Arhiloha „praocima i nosiocima baklje grčke poezije“.