Razigrani strah od smrti

… možda ne bi bilo loše, već na početku, reći, kako je ovaj roman daleko od eksperimenta (ako se pod njim računaju težnje mašte da u svojoj mladalačkoj smelosti i sklonosti kao zaobilaženju tradicionalnih kalupa ignoriše već viđeno, stvarajući nešto do tada nepristupačno i novo) i kako ga, u brižljivo osmišljenoj celini, u poetskoj sintezi što okuplja razbacene i rasute delove slobodnog stiha, u velikoj meri nadilazi.

Katarina Mitrović, učeći se zanatu od Rejmonda Karvera (kao i većina današnjih mladih pesnika), ne prati ni metar ni konvenciju, niti paragrafski uobličava iznađene pesničke senke i figure, pa sasvim slobodno niže svoja osećanja, ne bojeći se njihovih značenja, kao da je život razgovor sa samim sobom, živa ispovest, što nas čuva straha od smrti.

Uvod je dat kroz isečeni profil dvadesettrogodišnje Milice, demonstriran hladnooštrim, ravnodušnim tonom objektivnog pripovedača, koji iz takozvane božje perspektive formira sliku one koja će nadalje govoriti.

U par nedvosmislenih iskaza naslućujemo slučaj uznemirene samoće: ruke joj drhte, realnost joj se gadi, ljudi je umaraju, plaše je nagli zvukovi, klaustrofobija je pritiska, odajući se neumerenim količinama alkohola, cigareta, droge; i tuđim stanovima, gde joj telesno oduzetoj i psihički nestabilnoj preti opasnost od polnog iskorišćavanja.

Formira se utisak devojke što se usled neprebrođenog porodičnog gubitka (očeva smrt) podaje nihilizmu, iscrpljenosti koja rezultira atrofijom mišića, i bezvoljnošću što je jednaka apatiji.

I da ne postoji kraj tog narativnog mrtvila u koji naratorka smešta mogućnost promene, s nadom da će neutralisati svoje destruktivne navike i okrenuti se ravnotežnom tempu življenja („i valjda se nećemo srušiti jer ima toliko boljih stvari koje mogu da se dese“) ne bi bilo teško smestiti ovu knjigu u skupinu ostalih, sličnih rukopisa, koji umetnički senzibilitet i punoću izraza, odjek personalnosti (odnosno njihovo odsustvo) nastoje prikriti tendencioznošću književnog sveta, kao i mrakom stvarnosti koji sve, nadahnuto, proždire.

Dani prolaze u zagrljaju ništavila; u sobama bez ljubavi, svedenoj na ostatke hrane, džointa, alkohola i tableta.

Tamo gde su nepoznati ljudi, dejstvom opijata simpatični stranci, tamo se naizgled prekida psihoterapeutska seansa, koja je od samog početka Milici mrska, a žena što je s druge strane profesionalnog dijaloga preuzima izgled pijavice, koja se naslađuje ljudskim bolom.

Pazi šta će izgovoriti, i oseća se kao žrtva koja će terapeutkinji doneti nove cipele; ućariti, dakle, na tuđoj nesreći, koja, u ovom romanu, jasno vidi svoje uzroke, ali ne i suštinu, jer se brzo preobražava u protest protiv društva, u bes, čak, i na pesnike koji se sami ubijaju, ne pružajući nam granice svoga bića, i tražeći izgovor u snovima koje je lakše podneti (kakvi god da su), jer nisu stvarnost.

Na tom mestu, na raskrsnici između snenog i putenog, autorka pravi srećan motivski izbor, uvodeći pojavu mesečarenja, kako bi nam na trenutke dočarala Miličine fobije: najednom se lepo vidi u čemu je bojazan da se, čak, i odsanjano doživi, jer se i u tom drugom, onostranom svetu, isto tako, pada s balkona, ubija seksualnost, sve do grotesknih doživljaja s mrtvim ocem, kojeg naknadna žalost ipak neće vratiti među žive.

Prvostečeni utisak da se spavanjem nešto bitno rešava, vrlo brzo se menja u istinu realnosti koja porok samo spolja ilustruje uživanjem u (samo)zaboravu.

Roman možemo vrlo lako iščitati uvereni da naratorka lepotu bivstovanja vidi u činjenici da se prestane biti bilo šta, makar to podrazumevalo ubiti Čoveka u čoveku.

Na to upućuju opisi razvratnih noći, u kojima se Milica prepušta zanosu mladosti, u pravom testu života, kad se umor, anksioznost i slabost volje graniče sa nepostojanjem.

Kvalitet je, s toga, ovog romana što je uspeo da na vrlo refleksivan način uveže slobodna i filozofska razmatranja u jedno od bitnijih čovekovih osećanja, ne dopuštajući da se celina rasipa, uokvirivši je u nekoliko poglavlja direktne monološke linije: time je Miličin patos dobio formu koja se izvan ispovednog glasa oseća kao usidrena kompozicija, iako, u suštini, pripada lirizovanom rečeničnom sklopu.