Robovi bez gospodara

„Proces civilizacije“, s druge strane, sastojao se u ublažavanju tih nagona i održavanju, s različitim stepenom uspešnosti, izvesnog broja suštinskih načela bez kojih bi „kraj ljudskosti“ postao otvorena mogućnost: subjekt nije predmet; ne može se sve aritmetički izračunati, prodati i kupiti; ne može se sve eksploatisati i zameniti nečim drugim; neke perverzne fantazije moraju biti sublimirane, inače će dovesti do potpunog razaranja društvenog života.

U doba neoliberalizma ta načela padaju jedno za drugim. Više nije izvesno da se ljudska osoba mnogo razlikuje od predmeta, životinje ili mašine. Možda ona u suštini teži da postane objekt. Više nije izvesno da je fabrikovanje vrsta i podvrsta u okviru čovečanstva tabu. Ukidanje tabua i oslobađanje manje-više svih vrsta nagona, a zatim i njihova transformacija u jednako mnogo materijala u procesu beskrajne akumulacije i apstrakcije, postali su ključne osobine našeg doba. Ti događaji i mnogi drugi iste prirode jasno ukazuju na to da je spajanje kapitalizma i animizma na dobrom putu.

Ovo je utoliko istinitije što sirovina ekonomije zapravo više nisu teritorije, prirodna bogatstva i ljudi. Neke teritorije, neka prirodna bogatstva i neki ljudi su još nezaobilazni, ali prirodna sredina ekonomije je sada svet procesa i bioloških i veštačkih organizama. To je astralni univerzum ekrana, fluidnih prelaza, svetlucanja i zračenja. To je i svet ljudskih mozgova i automatskog računanja, rada sa sve manjim, sve minijaturnijim instrumentima.

U tim uslovima, proizvodnja crnaca više se zapravo ne sastoji od fabrikovanja društvenog odnosa potčinjenosti ili tela-sirovine, to jest tela potpuno izloženog volji gospodara iz kog će ovaj pokušati da izvuče maksimalnu dobit. Nekad je crnac bio ljudsko biće afričkog porekla koje se odlikovalo sjajem i bojom svoje kože; danas nije nužno tako. Sada prisustvujemo tendencioznom pooštravanju stanja koje je nekad bilo rezervisano za crnce, ali na obrnut način. To stanje je bilo svođenje ljudske osobe na stvar, na objekt, robu koja se može prodati, kupiti ili posedovati.

Naime, proizvodnja „rasnih subjekata“ izvesno se nastavlja, ali na nove načine. Današnji crnac nije više samo osoba afričkog porekla, osoba obeležena bojom svoje kože („pojavni crnac“). „Suštinski crnac“ je danas niža kategorija čovečanstva, jedna niža vrsta čovečanstva, onaj nepotrebni, gotovo suvišni deo koji kapitalu više nije potreban i čija je sudbina, reklo bi se, zoniranje i proterivanje.

Taj „suštinski crnac“, ta „vrsta čovečanstva“ pojavljuje se na svetskoj sceni upravo onda kad se kapitalizam, više nego ikad ranije, ustanovljuje kao animistička religija, dok nekadašnji čovek od krvi i mesa ustupa mesto novom čoveku-fluksu, digitalnom, infiltriranom sa svih strana svim vrstama sintetičkih organa i veštačkih proteza. „Suštinski crnac“ je Drugi te softverske ljudskosti, novi oblik vrste, tako tipičan za novo doba kapitalizma u kom je samopostvarenje najbolja šansa za kapitulizaciju samog sebe.

Najzad, ako je ubrzani razvoj tehnika za masovnu eksploataciju prirodnih bogatstava učestvovao u starom projektu matematizacije sveta, sam taj projekat je, u krajnjoj liniji, imao samo jedan cilj – upravljanje živim svetom, koje se danas u sve većoj meri obavlja na suštinski digitalan način. U tehnokratskom dobu, ljudsko se sve više pojavljuje u obliku toka, sve apstraktnijih kodova, entiteta koji su sve zamenljiviji. Ideja je da će ubuduće sve moći da se proizvodi, pa i živa bića, da sve može da bude proizvedeno, da je egzistencija kapital kojim se upravlja i da je pojedinac delić aparata – ili pak informacija koja se mora prevesti u kod povezan s drugim kodovima u skladu s neprestano rastućom logikom apstrahovanja.

U svetu megaračuna, pojavljuje se jedan drugi režim razumevanja koji nesumnjivo treba opisati kao antropo-mehanički. Prelazimo, dakle, u novo ljudsko stanje. Čovečanstvo napušta veliku podelu na ljude, životinje i mašine, koja je bila važna karakteristika jezika modernosti i humanizma. Današnji čovek je čvrsto povezan sa svojom životinjom i sa svojom mašinom, sa zajednicom veštačkih mozgova, sa udvostručavanjima i utrostručavanjima koja čine podlogu ekstenzivne digitalizacije njegovog života.

Za razliku od bivših gospodara, današnji nemaju potrebu za robovima. Robovi su postali pretežak teret i gospodari nastoje da ih se reše. Veliki paradoks 21. veka je, dakle, pojava jedne klase robova bez gospodara, klase koja neprestano raste, kao i gospodara bez robova. Naravno, isto tako i ljudskih bića kao i prirodnih bogatstava koja se neprestano ekstrahuju radi uvećavanja profita. Taj obrt je, na kraju krajeva, logičan jer je novi kapitalizam pre svega spektakularan.

Dakle, nekadašnji gospodari će sada nastojati da se otarase svojih robova. Bez robova, misle oni, ne može biti pobuna. Da bi se iskorenili pobunjenički potencijali, dovoljno je osloboditi mimetički potencijal porobljenih, tako da se novi oslobođenici iscrpljuju u želji da postanu gospodari, što nikad neće postati, jer stvari nikad ne mogu stajati drukčije nego što jeste. Ponavljanje istog, uvek i svuda – to je pravilo.

Preostaje nam da se pozabavimo budućnošću rasizma u takvoj konfiguraciji. Istorijski, bar u doseljeničkim kolonijama ili robovlasničkim državama, rasizam je uvek služio kao potpora kapitalu. Nekad je upravo to bila njegova uloga. Klasa i rasa su se uzajamno uspostavljale. Pripadnost datoj klasi uglavnom se zasnivala na rasi, a pripadnost datoj rasi određivala je, s druge strane, mogućnosti društvene mobilnosti i pristup ovom ili onom statusu. Klasna borba je bila neodvojiva od rasne borbe, iako su ta dva oblika antagonizma ponekad pokretale autonomne logike.

Proces racionalizacije nužno je pribegavao praksama diskriminacije. Rasa je omogućavala da se društvene razlike prikazuju kao prirodne i da se nepoželjni ljudi zatvaraju u okvire iz kojih su -bilo zakonom, bilo silom – sprečavani da izađu.

Danas se pojavljuju nove varijante rasizma koje više ne moraju da pribegavaju biologiji da bi se legitimizovale. Dovoljno im je, na primer, da podstaknu lov na stance; da proglase nepomirljivost „civilizacija“; da naglase da ne pripadamo istoj ljudskosti; da su kulture nesamerljive; ili da je svaki bog koji nije Bog njihove religije lažni bog, idol koji zaslužuje sarkazam i kog zato možemo profanisati do mile volje.

U uslovima sadašnje krize na Zapadu, ta vrsta rasizma je dopuna nacionalizma u trenutku kad, inače, neoliberalna globalizacija prazni nacionalizam, pa čak i demokratiju od svakog istinskog sadržaja i premešta vrlo daleko stvarne centre odlučivanja. Pored toga, napredovanje genetike i biotehnologija potvrđuju ideju da pojam rase nema nikakav smisao. Paradoksalno, daleko od toga da podstiču ideju sveta bez rasa, genetika i biotehnologije ponovo pokreću, na sasvim neočekivan način, stari projekat klasifikacije i diferencijacije, tako tipičan za prethodne vekove.

U toku je, dakle, složen proces ujedinjavanja sveta u okviru bezgraničnog (mada nejednakog) širenja kapitalizma. Taj proces ide ruku podruku s ponovnim „otkrivanjem“ razlika, s ponovnom balkanizacijom tog istog sveta i njegovom podelom po različitim linijama razdvajaju i disjunktivnih inkluzija. Te linije su u unutrašnjosti društva i država, i istovremeno su vertikalne, u meri u kojoj povlače nove linije podele dominacije na globalnom nivou. Globalizacija aparthejda je, dakle, neposredna budućnost sveta, i to u trenutku kad je svest o konačnosti sistema Zemlja življa nego ikad i kad je preklapanje ljudske vrste s drugim oblicima života očiglednije nego ikad.

Nomadska strategija rata na Kosovu

Na Kosovu, onesposobljavanje srpskih snaga je preuzelo formu infrastrukturnog rata čije su mete bili mostovi, pruge, autoputevi, komunikacione mreže, skladišta nafte, termoelektrane, trafostanice i postrojenja za preradu vode. Kao što se može pretpostaviti, izvršenje takve vojne strategije, naročito u kombinaciji sa uvođenjem sankcija, ima ishodište u uništenju neprijateljskih životnih resursa. Od posebnog značaja je dugoročno razaranje života civila. Primera radi, uništenje pančevačke Petrohemije tokom rata „u okruženje je oslobodilo takve toksine, kao što su vinil hlorid, amonijak, živa, nafta i dioksin, da su trudnice upućivane na klinike za abortuse, a sve žene su savetovane da izbegavaju trudnoću naredne dve godine“ (citirano prema Tomas W. Smith; „TheNew Low of War: Legitimizing Hi-Tech and Infrastructural violence“ Internacional Studdies Quarterly , br. 46, 2002).

Prema tome, ratovi u eri globalizacije imaju za cilj da prinude neprijatelja na predaju zanemarujući neposredne posledice, sporedne efekte i „kolateralnu štetu“ vojnih akcija. U ovom smislu savremeni ratovi više podsećaju na strategije ratovanja nomada nego sedelačkih nacija, odnosno teritorijalnih ratova modernosti po principu „osvoji i potčini“.

Ašil Mbebe

Kamerunski filozof, školovan na pariskoj Sorboni, Ašil Mbembe, poznat je u naučnoj zajednici prvenstveno po proučavanju postkolonijalizma. Sam Mbembe nije svoje filozofske oglede video kao okretanje problematici vlastite „nemetropolske domovine“, već je skloniji da svoj misaoni opus dovede u vezu sa procesima koji se odvijaju u globalnoj međunarodnoj zajednici. Otuda njegovo pozivanje na primere ne samo iz Afrike, nego i Palestine, Kosova i drugih delova sveta.

Fakultet za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum iz Beograda objavio je knjigu Ašila Mbembea“Politike neprijateljstva“ (u prevodu sa francuskog Slavica Miletić). U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.