S početka Vremena

Argentinac Mario Golobof smatra da niko ne piše zato što se oseća na svom mestu već zato što se oseća izopšteno, a meni se čini da autorka romana Traganja za sopstvenom dušom (Albatros Plus, Beograd 2021), Katarina Glozić manje dolazi s nekog Mesta, a više iz samog Vremena.

S njegovog početka.

Zato su kod nje Jerusalim i Vatikan mesta koja vremenu izmiču uprkos tome što su u samom središtu modernog doba.

Zar i mala junakinja na početku Vrta Finci-Kontinijevih Đorđa Basanija ne postavlja ocu pitanje: „Šta ti misliš, tata, da li su bili stariji Etrurci ili Jevreji?“

Savremeni francuski filozof Alen Finkelkrot sve to obuhvata rečenicom: „Veliki romani koje su pisali jevrejski autori nisu nam značajni zato što su ih pisali Jevreji već zato što nam razotkrivaju naše postojanje“.

Traganja za sopstvenom dušom odišu i parfemom kabalističke misterije koja ide savršeno uz reč Tfisa koja u hebrejskom jeziku iskazuje čin približavanja unutrašnjem svetu.

Međutim, samo je malom broju učenih, darovitih i skromnih učenika Tore bilo dozvoljeno da se kabalom bave.

Zato su rituali ponuda i žrtvovanja u jerusalimskom svetom Hramu, dok nije srušen i drugi put, imali moć da leče i oslobađaju duše i da stvarnost menjaju na svih sedam nebeskih svodova.

Knjige Franca Kafke mogu da se smatraju parabolom jevrejske sudbine, ali u njima se reč Jevrejin nikada ne pominje.

Mada, da li bi njegova proročanstva i postojala da nije čitao praškog rabina iz 16. veka Bezalela.

Zato je Kafka Mileni i pisao: „Niko ne peva čistije od onoga ko obitava u najdubljem paklu – to je pesma koja do nas dopire kao pesma anđela“.

Tako nam i književnica Traganja… nagoveštava da je svrha postojanja povratak u Raj i da ono što mi u tuđim očima vidimo ne mora da bude i ono što vide anđeli.

Kao i da nas na putu na kojem ništa nije slučajno, ka odredištu vodi udaljena sila, ali na nama ostaje da izaberemo da li ćemo se promeniti ili umreti.

Ponekome je čak dato i da puteve i vreme pred sobom prepozna, iako na kraju sve završi tamo gde mu je i mesto.

Ovaj roman podseća na reči još jednog francuskog filozofa jevrejskog porekla, Anrija Bergsona, da hebrejska Biblija nije daleko od poezije i da njene metafore iskazuju duboka duševna previranja.

Samo, da li mi uopšte znamo ko smo, kao i to da sopstvenu dušu ne možemo da prevarimo?

Autorka otkriva i da su sve duše stvorene davno, još na početku brojanja dana, početku koji je, po njoj, narušen pogrešnim izborom.

Život može da liči i na igru šaha u kojoj, da bi se pobedilo, nije dovoljno da se poznaju samo pravila.

To je i razlog, upozorava ona, zbog kojeg se molitve ne smeju shvatati olako, jer mogu biti uslišene, zabranjeno znanje niko ne sme da koristi, božanska imena niko ne sme da izgovara, prostor poprskan krvlju niko ne sme da skrnavi a i biljke imaju svoje miomirisne tajne koje poznaju jedino međe između sna i jave.

Pa, kuda su onda otišli svi vapaji i sve molitve miliona mučenika?

U Beču, gradu gde su Jevreji bili verovatno najbolje asimilovani, pisac Artur Šnicler raskrinkavao je epikurizam i bezbrižnost uz neodoljivi ritam valcera čije su naličje bili sunovrat civilizacije i nasilni antisemitizam.

A onda je Filip Rot napisao roman Nestali koji započinje rečenicom: „Kada sam imao šest, sedam godina događalo mi se da negde uđem i da prisutni iznenada počnu da plaču ili da beže“.

Bilo je to zato što je dečak gotovo halucinantno ličio na svog deda-ujaka, koga su nacisti ubili u logoru.

Izgnanstvo, večita drama jevrejskog naroda, starija od sveta, nije bio samo progon sa ognjišta ili smrt što danas leči nova, moderna zemlja iznikla iz peska pustinje kao feniks.

Izgnanstvo je uvek i ono unutrašnje, ledeno more u duši. I o tome je ova knjiga, a svaka dobra knjiga trebalo bi da nam otvori nova vrata shvatanja.