Šaip Kamberi: Protiv sam diskriminacije i autokratije 1Šaim Kamberi Foto: Lična arhiva

Rođen sam u selu Veliki Trnovac, u porodici koja je, kao i većina u ovom selu naseljenom Albancima, u vreme bivše Jugoslavije, preživljavala od proizvodnje duvana.

Kao deca bili smo deo u porodici koji doprinosi privređivanju, odnosno u poslovima oko duvana.

Moj otac radio je u Gumoplastici u Bujanovcu, majka je bila domaćica. Nedovoljno imućna, moja porodica, kao i mnoge u selu, bila je prinuđena da živi u zajednici. Ovo me je naučilo ljubavi prema familiji, ali je i činilo da budem socijalizovan još u detinjstvu. Živeo sam u porodici sa slabim primanjima, u najvećem selu u državi, po broju stanovnika, ali ekonomski najnerazvijenijem. Naučen sam da volim slobodu i jednakost, da ne mrzim nikoga. Iznad svega da volim ljude i da se borim protiv mržnje.

Sećam se i danas da sam još u osnovnoj školi čitao stripove. Mnogo stripova, na srpskom jeziku, o borbi naroda u Americi za nezavisnost.

***

Od prvog razreda osnovne škole bio sam učenik sa odličnim ocenama iz svih predmeta. Naklonjeniji sam bio predmetima iz društvenih nauka. Naravno, početak škole znači i novo društvo, nove horizonte. Sa nekim od drugova bio sam i u srednjoj školi, a sa nekima kasnije i na fakultetu. Pripadao sam generaciji koja se školovala u politizovanom društvu – u duhu otpora zbog tadašnjih događaja. Studije sam pohađao u vremenu raspada bivše SFRJ i političkog uspona Slobodana Miloševića.

***

Opšta situacija koja je vladala u društvu ono je što je bilo presudno na moje opredeljenje da se bavim društvenim pitanjima. Bio sam u drugom razredu gimnazije, te 1981. kad su se desile demonstracije na Kosovu. Mi srednjoškolci iz školskog dvorišta smo pratili kolonu tenkova i oklopnih vozila koja su se kretala pravcem Gnjilanski put – magistralni put, koji povezuje Bujanovac sa Kosovom. Kasniji razvoj situacije, posebno, raspad Jugoslavije, pa i opšta situacija u društvu, kao i kod većine mladih tada u Bujanovcu i Preševu, bio je presudan za moj dalji životni put.

Ovi događaji i situacija na terenu uticali su da kao mlad čitam o francuskom iluminizmu, aparthejdu, antifašizmu… gledao sam filmove o Gandiju, Martinu Luteru Kingu. Interesovale su me ličnosti koje su se borila za slobodu, jednakost i pravdu svuda u svetu, ali i na Balkanu. Čitao sam i o Ademu Demaćiju, o beogradskim liberalnim intelektualcima iz ’68. Tada sam mimo svih mojih znanja i sasvim prosto sanjao o pravednom svetu. Bio sam mlad, ali sam u okruženju slušao priče da „udar na Tita“ neće završiti dobro, te da je to opasna pojava. Ipak to je vreme u kojem ljudi nisu baš javno smeli da govore, kad su odgovarali zbog verbalnog delikta…

***

Na fakultet sam otišao po velikoj želji svog oca, da bi mogao ne samo da se zaposlim već i steknem društveni položaj. Kao odličan učenik u trećem razredu srednje škole prijavio sam se na pravni smer tada Usmerenog obrazovanja – i time se opredelio za svoju buduću profesiju.

Kao student sam uvideo suštinu neravnopravnosti Kosova sa ostalim delovima tadašnje države, prateći antialbansku beogradsku štampu, istovremeno i zagrebački nedeljnik Danas. Nakon završetka Pravnog fakulteta 1989, nikako nisam mogao da se zaposlim, a na prvi konkurs na koji sam se prijavio, za mesto pripravnika u tadašnjem opštinskom pravobranilaštvu, dobio sam obaveštenje da nisam izabran, te da je na to mesto izabran kandidat srpske nacionalnosti, zbog „sprovođenja programa sprečavanja iseljavanja Srba i Crnogoraca“ sa ovih prostora.

Morao sam da se snađem i pripravnički staž završim po privatnim advokatskim kancelarijama, i skoro godinu dana sam radio u Bujanovcu kod lokalnog advokata – Srbina. Početkom1990-ih u Bujanovcu i Preševu započet je proces udaljavanja Albanaca s posla. To je bilo pravo lice jedne antialbanske politike koja je krenula punim zamahom. Radeći u advokaturi prvi put sam se suočio sa posledicama diskriminatorskog Zakona o posebnim uslovima prometa nepokretnosti, čije su posebne odredbe važile samo za Kosovo i naše opštine. Na osnovu tog zakona Albanac nije mogao ne samo da kupi već i da uzme pod zakup poslovni prostor čiji je vlasnik Srbin, bez posebnog odobrenja tadašnjeg sekretarijata finansija. Kasnije je taj zakon ukinut kao neustavan.

***

Pre civilnog sektora, negde 1995, angažovan sam kao pravni savetnik pri lokalnom Odboru Partije za demokratsko delovanje u Bujanovcu. Tokom 1997. izabran sam za sekretara Odbora, a početak rada u civilnom sektoru na neki način je i inicijativa tadašnjeg  predsednika PDD Rize Halimija, da se za Preševsku dolinu krene sa prikupljanjem informacija o kršenjima ljudskih prava. Tokom 1998. počela je moja saradnja sa prištinskim Odborom za zaštitu ljudskih prava, a nakon rata na Kosovu, krenuo sam u osnivanje NVO Odbor za ljudska prava. Rešenje o upisu ove organizacije u registar NVO sam dobio početkom dve 2000. godine. U ovoj organizaciji radio sam do 2008, kad sam prvi put izabran za predsednika Opštine Bujanovac.

***

Definitivan uticaj da politika bude moj životni poziv je upravo rat na Kosovu, i ono što su moji sunarodnici u Bujanovcu i Preševu, posebno u Velikom Trnovcu, pretrpeli. Tada sam na neki način dao sebi obećanje da, ako preživimo sve to, da ću se svim silama boriti protiv tog i takvih režima. A Veliki Trnovac je tada svašta preživeo. Sećam se 31. marta 1999. kad je selo sa svih strana bilo opkoljeno naoružanim pripadnicima srpske vojske i tenkovima. Dat nam je ultimatum da u roku od nekoliko sati predamo teroriste UČK, komandose NATO, sve količine droge koja se nalazi u selu, u suprotnom da će nam biti „otvoren koridor za odlazak u Makedoniju“.

Šaip Kamberi: Protiv sam diskriminacije i autokratije 2
Foto: Lična arhiva

Nakon pregovora predstavnika sela sa predstavnicima vojske u kancelariji tadašnjeg predsednika opštine Bujanovac, ukinut je ultimatum, ali je Vojska SRJ stavila do znanja da će pretresati celo selo, što je i učinjeno sledećeg dana, 1. aprila 1999. Pretres je izvršen bez većih incidenata, ali je tih nekoliko sati koliko je na snazi bio ultimatum uneo neizvesnost i strepnju kod svakog stanovnika sela. Ne zaboravimo da je tokom tog perioda trajanja rata na Kosovu, u Opštini Preševo, na teritoriji pod apsolutnom kontrolom snaga bezbednosti SRJ, ubijeno 11 civila. Do danas niko nije odgovarao za ta ubistva.

Kraj rata na Kosovu doneo je nadu da će se poboljšati situaciju i u našim opštinama. Ispostavilo se da smo se prevarili. Stacioniranje vojnopolicijskih snaga povučenih sa Kosova u našim opštinama, posebno unutar Kopnene zone bezbednosti, donelo nam je nove nevolje i strahovanja. Tokom 2000. na teritoriji Bujanovca je pod nerazjašnjenim okolnostima ubijeno 11 albanskih civila. Nikao nije odgovarao, a ja sam, kao predsednik Odbora za ljudska prava, zabeležio svaki incident nad civilima koji su počinile vojnopolicijske snage. Ta agresivna politika koja je pretrpela poraz na Kosovu okomila je svoj bes na Albance iz ovih opština. Do tada neviđena represija koja se sprovodila nad mojim sunarodnicima doprinela je oružanoj pobuni Albanaca koju je predvodila Oslobodilačka vojska za Bujanovac, Preševo i Medveđu.

***

Peti oktobar je bio kratak i za nas. Bez 6. Neću reći da je Đinđić bio jedan ubeđeni demokrata. On je imao svoje svetlosti i tame kako u prošlosti, tako i u načinu na koji je sagledavao budućnost. Ali jedno je sigurno, nije želeo produženje status quoa. Sećam se da, dok je bio premijer, Halimi i ja smo imali sastanak sa njim u Vranju. Tada nam je ponudio ministarsko mesto. Nismo prihvatili jer ne mislim(o) da individualne pozicije jesu naš prioritet. Plan ili Program, orijentacija i demokratski kapacitet jedne vlade bitniji su od toga. Mislim da je vreme potvrdilo naš stav. Posle nekoliko meseci Đinđića su ubile državne strukture, i od tada su prestali i oni mali pozitivni koraci u Preševskoj dolini.

***

Jedan drugačiji pristup Đinđićeve Vlade prema našim opštinama, koji dolazi kao rezultat, odnosno posledica oružane pobune Albanaca, doprineo je da u region pristignu sve institucije međunarodne zajednice – NATO, EU, Savet Evrope i OEBS, pa i UNHCR, kao i Međunarodni crveni krst i posmatračka Misija EU.

Pod takvim pritiskom potpisan je i Končuljski sporazum, koji znači prekid oružanog konflikta i početak realizacije tzv. Čovićevog plana, odnosno Plana i Programa Savezne i republičke vlade o rešavanju krize u Bujanovcu, Preševu i Medveđi“. Bila je to obaveza koju je Vlada u Beogradu preuzela da poboljša položaj Albanaca.

Međutim, i pored tog ogromnog prisustva međunarodne zajednice na terenu, incidenti, odnosno maltretiranje civilnog albanskog stanovništva se nastavilo u onom delu teritorije koji je bio pod kontrolom snaga bezbednosti SRJ. Rekao sam da je svaki incident koji se dogodio, zbog mreže koje sam u okviru Odbora za ljudska prava razvio, zabeležen, o njemu je blagovremeno upoznata međunarodna zajednica, ali je primerak svih predstavki poslat i predsedniku Koordinacionog tela.

Šaip Kamberi: Protiv sam diskriminacije i autokratije 3
Foto: Lična arhiva

Ti incidenti zabeleženi su do februara 2001, kad je komandant Združenih snaga bezbednosti „zabranio pripadnicima tih snaga svaki kontakt sa civilima“. Nakon prestanka konflikta javilo se pitanje naknade onim vlasnicima privatnih kuća u selu Lučane u kojima su bile smeštene snage bezbednosti. Kad su odlazili, prpipadnici tih snaga su demolirali kuće, uništili nameštaj u njima, a iz mnogih su odneli kućne aparate, pa čak i strujomere. Zajedno sa predstavnicima UNHCR izvršili smo inspekciju tih kuća, sačinili zapisnike na osnovu kojih su kasnije njihovi vlasnici tužili državu za naknadu. Neki su sporazumno obeštećeći, naravno ne u pravičnom iznosu.

***

Izraz Preševska dolina politički je termin koji je počeo da se koristi tokom oružane krize. Po nama, to je kompromisni naziv između Istočno Kosovo (koristili Albanci) i Jug Centralne Srbije (koristile beogradske vlasti).

***

Svaki moj govor, iz ugla aktuelne vlasti, kvalifikuje se kao skandal, kao gola borba za vlast. Naravno, to je pokušaj da se relativizuju moji ispravni zahtevi. I upravo je to problem. Ispravnost mojih zahteva je ono što brine aktuelnu vlast. Isticanje zastave u parlamentu – i jedne i druge, jer ja nisam istakao samo albansku već i srpsku zastavu – poziv je na ravnopravnost i jednakost.

Iznad svega je problem same Srbije koja ne uspeva da izgradi modernu državu na principima i vrednostima najdemokratskijih zemalja. Srbija je talac same Srbije.

***

Tokom svih ovih godina bavljenja ljudskim pravima i politikom bio sam na neki način daleko od porodice, nisam bio svedok rasta moje dece. To je valjda sudbina onih koji, umesto lagodnog privatnog života, izaberu funkciju i posvećenost društvenoj odgovornosti.

***

Bez obzira što sam, kao narodni poslanik deo Parlamenta u kojem vlada jednoumlje, to je mesto gde svaki govor naiđe na oštre reakcije, mesto gde se govor narodnog poslanika smatra najvišim stepenom slobode izražavanja mišljenja. I tu je apsurd u kome se nalazi ova zemlja. Apsurd u koji svakim danom sve više tonemo kao društvo, u kome reakcija na ono što se događa nailazi na nezainteresovanost širokih društvenih masa. Sve je to posledica nedovoljno jakog civilnog sektora kao i razjedinjene opozicije, koja nikako da se mobilizuje i ponudi odgovor na ključno pitanje – Kuda dalje?

***

Za žaljenje je što je stanje u medijima u Srbiji danas gore nego u vreme Miloševića. Totalno je marginalizovano progresivno novinarstvo koje je u službi demokratije i građana, dominira fake-news i spektakl. Tabloidi kreiraju javno mnjenje.

Vučićeva vlast je etnonacionalna, politički hegemona i autokratska, kulturno konzervativna, istorijski negaciona, i ekonomski neoliberalna. Ova kombinacija je samoubistvena za samu Srbiju i Srbe. Da bi došao do vlasti Vučić je ubio svog političkog oca Vojislava Šešelja, menjajući preko noći sako, predstavljajući se kao političar desnog proevropskog centra. No, vreme dokazuje da u borbi da sačuva vlast Vučić ubija i budućnost Srbije.

***

Da sam sebi postavio to pitanje na početku ovog mandata, kakve će reakcije imati moji govori – ćutao bih. Znam šta iznosim za govornicom Skupštine Srbije, predviđajući kakve će biti reakcije, ali, kako će reagovati oni kojima ne prijaju moji govori, moj je najmanji problem. Jer, nisam izabran da se slažem sa diskriminacijom i autokratijom. Naprotiv!

***

Nažalost, ni Priština, a ni Tirana ne čine dovoljno. Mogu da se ugledaju na primere nekih zemalja u regionu koje pomažu svoje manjine na teritoriji drugih država. Bez obzira što srpske vlasti još beže od priznavanja očigledne istine, da je Kosovo nezavisna država, mislim da je dijalog jedino rešenje koje će Zapadnom Balkanu doneti dugotrajni mir.

***

Izraz Šiptar stereotip je koji se u srpskom društvu upotrebvljava za Albance, uporedo sa srpskim teritorijalnim ambicijama na Kosovu, odnosno od prvog i drugog Balkanskog rata. To je naziv za narod koji je divlji, nekulturan, nesposoban da se društveno organizuje. To su samo neki od stereotipa za Albance koji vuku korene od raznoraznih planova za kolonizaciju Kosova. Zato je to uvredljivi termin, tako da moja borba danas u Parlamentu jeste i borba protiv tih i takvih predrasuda.

***

Sebi sam postavio obavezu da se do kraja moje karijere borim za prava i ravnopravnost, za demokratske principe, za sve ono što čini jedno normalno društvo. Nisam sanjar, odnosno prestao sam biti sanjar još pre rata na Kosovu. Citiraću Mešu Selimovića – „pokoj ti večni davali, neiskusni mladiću“. To sam davno saopštio samo sebi. Svestan sam situacije u kojoj jesam, uvek se trudim da realno procenjujem stvari, nikad ne gajim preterani optimizam, ali, nikad ne dozvoljavam da me savlada pesimizam. Predaja nije nikad opcija.

***

Negacija ratnih zločina i genocida u Srebrenici, kao i glorifikacija ratnih zločinaca, pre svega vređa srpski narod. Zar revizija istorije ne vređa antifašiste u Srbiji? Zar negiranje zločina ne vređa svakog pripadnika srpskog naroda koji budućnost svoje zemlje vidi u uspostavljanju demokratskih principa? Zar Ljotićeve koračnice u Kragujevcu nisu uvreda za srpske žrtve Drugog svetskog rata? Zar priznavanje zločina i individualizacija zločina i zločinaca ne oslobađa srpski narod krivice za sve ono što je počinjeno u njegovo ime?

Šaip Kamberi: Protiv sam diskriminacije i autokratije 4
Foto: Lična arhiva

Iz ugla pripadnika drugih naroda ovakva politika negacije zločina pokazuje nespremnost Srbije, odnosno njenih političkih elita, za proces regionalnog pomirenja. A zar pomirenje nije preduslov za dugoročni mir na Balkanu?

***

Dugotrajan mir na Zapadnom Balkanu je moguć uz prijateljske albansko-srpske odnose. Odnose u kojima nema hegemona. Uzajamno poštovanje je jedini put koji može da miri vekovna neprijateljstava. Ali preduslov toga jeste odluka Srbije da se odrekne svojih hegemonističkih aspiracija. Vladama država u regionu neophodno je da ozbiljnije razmisle o regionalnoj dimenziji saradnje kao mogućnosti izlaska sa geografske periferije u odnosu na EU.

***

Predsednik sam stranke koja je od svog osnivanja smatrala da je institucionalni put za suočavanje sa našim problemima pravi put. Bez obzira što kod Albanaca ima mnogo frustracija zbog neispunjenih obaveza iz tri sporazuma sa Srbijom, i dalje smatram da je neposredno suočavanje sa problemima i sa uzrocima tih problema bolji put od njihovog izbegavanja. I u rodnom Trnovcu, i u Prištini, kažem da je suočavanje sa problemima i kroz učešće u institucijama rešenje bolje od izbegavanja obaveza.

Kratka biografija

Kamberi je rođen 1964. u Velikom Trnovcu, opština Bujanovac. Osnovnu školu završio je u Velikom Trnovcu, a srednju u Bujanovcu. Godine 1989. diplomirao je na Pravnom fakultetu u Prištini, stekavši akademsko zvanje diplomiranog pravnika. Od 2000. do 2008. bio je dopisnik kosovskog dnevnog lista Zëri. Osnivač je NVO Odbor za ljudska prava. Njen lider bio je do 2008. Godine 2002. i 2006. (do 2008) bio je biran za odbornika u Skupštini opštine Bujanovac. Bio je šef odborničke grupe Partije za demokratsko delovanje. Kao kandidat PDD na lokalnim izborima održanim 2008. izabran je za predsednika Opštine Bujanovac i tu funkciju obavljao je do 2012. Na paralmentarnim izborima 2020. izabran je poslanika u Skupštini Srbije.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.