Bliži se početak Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, kulturne manifestacije za koju se nestrpljivo pripremaju i izdavači i čitaoci.
Prvi će izložiti svoja najnovija izdanja, dok će drugi imati zadatak da izaberu ono što je najinteresantnije, a što će obogatiti njihovo čitalačko, i ljudsko, iskustvo.
Ovogodišnji počasni gost Sajma je Egipat koji će posetiocima predstaviti svoju kulturu i književnost, o kojoj znamo onoliko koliko znamo zahvaljujući trudu marljivih prevodilaca i odvažnijih izdavača. Među uglednim autorima koji će iz Egipta doći u Beograd biće Selva Bakr, spisateljica koju svetska književna kritika smatra zvezdom (iako se ona tome, u ekskluzivnom intervjuu za Danas, odlučno protivi), i koja je jedna od najprevođenijih u svetu.
Selva Bakr dolazi u Beograd drugi put. Prvi put je bila gost 40. Beogradskog međunarodnog susreta pisaca 2003, i izdavačke kuće Prosveta koja je iste godine objavila knjigu njenih izabranih priča Tumač želja u prevodu Srpka Leštarića. Leštarić je autor i pogovora u kojem analizira delo Selve Bakr koja se pored književnog rada bavi teatrologijom i pozorišnom i filmskom kritikom.
“Glavni motiv u pričama i romanima Selve Bakr jeste patnja malog čoveka iz kairskih predgrađa, ljudi čiji je život slamka na vetrometini surovih odnosa koje s jedne strane nameću tradicija arapsko-islamskog društva, a sa druge socijalno licemerje viših klasa i nezainteresovane vlasti“, piše Leštarić koji je nakon Tumača želja Selvu Bakr uvrstio i u knjigu 12 nemogućih, zbirku savremene arapske zabranjene priče koju je prvi put objavila Narodna knjiga – Alfa 2005, a koja je krajem prošle godine u Laguni doživela drugo izdanje, pošto je u međuvremenu, 2014, prevedena na engleski u režiji ECF (Europian Cultural Foundation / NextPage Foundation, u prevodu Edvarda Aleksandera).
* Kritičari podvlače da je vaš književni rad suštinski feministički. Da li se slažete sa njima?
– Slažem se da jesam feministkinja, ali na moj vlastiti način. Ne pratim teorije, sa moje tačke gledišta u zemlji kao što je Egipat feminizam znači boriti se da se bude tretiran kao građanin, a ne građanin drugog reda ili neka manjina. Uprkos činjenici da pišem istorijske romane koji su vrlo dobro poznati u Egiptu, sebe prvenstveno identifikujem kao feministkinju.
* Pišete o ženama koje su u egipatskom patrijarhatu marginalizovane. Da li se išta promenilo posle Revolucije 2011?
– Mnogi su tabui razbijeni kao rezultat Revolucije. Seksualni, patrijarhalni i religijski. Baš zbog velikog doprinosa žena Revoluciji. Žene su počele da preispituju svoju ulogu u društvu, koja ne znači biti isključivo supruga ili majka; počele su da razmišljaju o tome da ta uloga znači i učešće u javnim poslovima. Što govori da se marginalizovane žene trude da se izbore protiv marginalizacije.
* Kako one, kao izopštene, mogu da pokažu koliko vrede i zasluže poštovanje drugih?
– Mnogo je žena počelo da javno govori o seksualnim pravima žena, o seksualnom zlostavljanju, o silovanju ili tiranisanju. Žene su postale hrabrije u suočavanju sa svim pokušajima da se prema njima ophodi kao prema nižoj klasi. Imajmo na umu da islam i dalje u tom smislu ima političku ulogu i da pod plaštom religije širi kulturu kojoj je cilj da ženu načini predmetom za seks i brak. Ne građankom koja ima prava i obaveze.
* Vrlo ste kritični i prema društvu u kojem postoje velike razlike između siromašnih i bogatih ljudi. U vašim pričama bogati su često vrlo cinični prema onima koji žive mnogo lošije. Duboko vas pogađa društvena nepravda. Jesam li u pravu?
– U pravu ste. Zato što postoje ogroman jaz i odsustvo socijalne pravde. Protiv sam novih bogataša koji su se pojavili tokom poslednjih decenija u Egiptu, kao i u arapskom svetu. To je rezultat nafte. Htela bih da iznesem jedan primer: uprkos ratu i siromaštvu, te klase novih bogataša napravile su od arapskog sveta najvećeg potrošača parfema i kozmetičkih preparata na svetu.
* A kako vi zamišljate idealno društvo?
– Idealno društvo je društvo koje može da uskladi svoje bogatstvo na najbolje načine, i da to bogatstvo pravično raspodeli svome stanovništvu. To nije utopija. Smatram da se mnoga savremena društva trude da tome teže, i pokušavaju da to i ostvare, bilo da su na zapadu ili na istoku.
* Kritičari podvlače i vašu empatiju prema prirodi; jedna studija analizira vašu svest o važnosti okruženja. Da li prepoznajete sebe u toj interpretaciji svoga rada?
– Zaista brinem o okolini. Planeta Zemlja se nalazi u tragičnoj situaciji. Živimo u svetu u kojem veliki broj ljudi više voli sive i braon boje, a mrzi zelenu. Drveće se više ne smatra svetim. Ono što se desilo u Amazoniji pokazuje da proživljavamo istinsku katastrofu.
* Prirodu koristite i kao metaforu za slobodu. Šta za vas znači sloboda?
– Ispričaću vam jednu priču. Jednog sam jutra, dok sam kroz prozor moje kuće gledala Kairo, odjednom shvatila da su u javnom parku posekli sve drveće i na mestu na kojem se ono nalazilo počeli da zidaju džamiju. Osećala sam se jadno, osećala sam da sam izgubila svoju slobodu, jer nisam bila uključena ni u jednu javnu odluku, i moja sloboda mi je oduzeta. Sloboda znači učestvovati u sudbini ovoga sveta.
* Kad neka vaša junakinja, kao Sejida u priči “Taj lepi glas što dolazi iz nje“, otkrije svoju kreativnost, često je optužena da radi/misli nešto pogrešno, pa je onda ućutkana, prebijena ili prinudno odvedena na psihijatrijski pregled. Da li one uvek moraju da budu bezglasne?
– Patrijarhalne vrednosti u duši društva zloćudne su. One rade protiv žena, a pri svemu tome mnoge žene ih usvajaju. Te vrednosti takođe bujaju u društvenim institucijama koje kontrolišu muškarci. Veliki broj žena oseća krivicu kad god otkrije i istražuje svoje talente, jer to znači da preuzima i druge role koje se udaljuju od njihovih seksualnih, bračnih i materinskih uloga.
* Je li u takvim situacijama ludilo jedini izlaz da čovek ostane normalan?
– Ludilo nije sredstvo, ono je rezultat. Ono je kraj pritisaka na mnoge žene, a ja želim da vas obavestim da su mnoge žene koje su učestvovale u protestima 1972, bile pod tim pritiscima. NJihova je sudbina ili ludilo, ili samoubistvo.
* Verujete li u moć literature? Koliko ona može da promeni nejednakosti o kojima pišete?
– Verujem. Efekat literature u svakom se društvu očituje sporo, ali on teče i od krucijalne je važnosti jer menja odnos ljudi prema sopstvenim vrednostima, i prema svetu. Ali to može da učini samo velika literatura.
* Ima li u vašim pričama ičega autobiografskog?
– Ne, takvih stvari nema u mojim pričama. Ali mislim da u svom životu imam bogato iskustvo, koje se i odražava na moj rad.
* U vašim se knjigama uočava suptilna, ali i vrlo kritička nota koja aludira ili se otvoreno odnosi na egipatsko društvo, njegove patrijarhalne ideologije, verske običaje i društvene nejednakosti. Da li sebe smatrate hrabrom?
– Ja jesam hrabra. Kad pišem, ili u mom svakodnevnom životu, nemam ništa lično na umu. Ponekada zbog toga plaćam visoku cenu.
* Šta, ukratko, znači biti hrabar?
– Biti hrabar znači izabrati istinu, ili se svrstati uz nju bez straha. I ne razmišljati o sopstvenom interesu.
* Vaši ženski likovi čeznu za lepotom. Zašto smo zaboravili na vrednost lepote?
– Čežnja za lepotom je deo ljudskog instinkta. Problem nije u gubljenju osećaja za vrednost lepote, već u tome što lepotu ne redefinišemo. Na primer: o ženskoj inteligenciji, o plemenitosti i nezavisnosti ne piše se mnogo. Već samo o njenoj lepoti.
* Da li sebe vidite kao glas marginalizovanih? Ili kao skromnu literarnu zvezdu – kako reče jedan od kritičara-poštovalaca vašeg dela?
– U svojim knjigama trudim se da govorim u ime onih koji su bezglasni. Ne smatram sebe zvezdom. Sebe vidim kao sasvim običnu osobu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
