Profesor emeritus teorije književnosti na američkom univerzitetu Stanford, Hans Ulrih Gumbreht, rođeni Nemac, naturalizovani Amerikanac, uzeo je oktroisanu korona-pauzu za povod da postavi pod oštru lupu fenomen masovnog doživljaja u momentu njegovog izostanka – zabrane prisustva publike na stadionima.
Za ovu pojavu praznih stadiona u nemačkom jeziku skovana je reč, neologizam – Geisterspiele / igre sablasti.
Šta ljude nagoni da se vazda zadržavaju u okruženju sebi ravnih? Sedamdesetdvogodišnji profesor Gumbreht je fudbalsk fan i, što je još gore, strastveni navijač BVB (Borusija, Dortmund).
Njegova inicijacija u svet fudbala zbila se dave 1958, na jednom Evropskom kupu između BVB i Milana.
Gumbertov esej Gomila: Stadion kao ritual snage (Verlag Vittorio Klostermann, Frankfurt na Majni 2020) prevazilazi mitologizaciju ranih doživljaja, time što se ubrzo odvaja od perspektive pristrasno involviranog navijača.
Autor ovde, poput driblinga, izlaže i podvrgava ispitivanju pojedinačne teorije o masi i njenom dejstvu.
Defiluju prominentni mislioci: Fridrih Niče, Gistav le Bon, Sigmund Frojd, Elias Kaneti, a čiji je zajednički imenitelj prezir mase u kojoj je individua spremna da se razulari i prekorači okvire onoga što je kao individuu karakteriše.
Ali, to se ne poklapa sa iskustvom intelektualca Gumbrehta, koji gotovo pomamno stremi da poseti sve prazne stadione ovog sveta.
Visoko osećanje prisustva u masi, koje on kao fudbalski fan poznaje, nije ga naveo na mogućnost da odloži takvu specijalnu moć percepcije.
Iz osećanja zabrinutosti, a to ne poriče Gumbreht, moguće je da se u svaki čas ono pretvori u nasilje.
Gumbrehtov kratki esej je pledoaje za doživljaj u vreme gubitka reprezentativne forme masovnog doživljaja. Originalan esej jednog od najprominentnijih internacionalnih teoretičara književnosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
