Suptilno-bizarna ljubavna priča

Jedan je od retkih autora koji je već u mladosti bio podjednako omiljen i kod čitalaca i kod kritičara, da bi posle Drugog svetskog rata postao jedan od najprevođenijih japanskih pisaca.

U Antologiji japanske pripovetke koju je objavila izdavačka kuća Tanesi mogli smo da pročitamo njegovu priču Majstor tetoviranja (to je i njegova prva objavljena kratka priča u karijeri) koja je prikazala svet mistične erotike, jedne od njegovih centralnih književnih preokupacija.

I u ovom kratkom romanu – Šunkinin portret (Štrik, 2020), koji je sa engleskog prevela urednica kuće Štrik, Ljubica Pupezin, uočavaju se dve osnovne teme Tanizakijeve proze: porodični potresi u kontekstu krupnih promena koje je doneo prelazak iz 19. u 20. vek u Japanu, i suptilno-bizarna ljubavna priča koju evropski čitalac teško može da razume i prihvati u potpunosti.

Naravno, osnovna čar čitanja je uranjanje u druge svetove, kulture i filozofije tako da je čitalac na prvim stranicama uvučeni u atmosferu Osake u drugoj polovini 19. veka, koju Japanci nazivaju erom Meiđi, a prepoznaje se po sve snažnijim zapadnim uticajima koji polako ali sigurno prodiru u dotad zatvoreni Japan.

U izrazito klasno podeljenom gradskom stanovništvu sve deluje kao da se opire promenama, a najviše junaci ove (ljubavne) priče koja počinje nesrećom jedne devojčice iz više srednje klase koja usled bolesti oslepi. Sa neverovatnom pribranošću ona se posvećuje učenju muzike, tačnije sviranju na kotou i šamisenu, klasičnim japanskim žičanim instrumentima i vrlo brzo postaje i sama učiteljica, stroga i nepotkupljiva.

Otpor koji pruža običajima odbijajući da se uda biva povišen do granice izdržljivosti kad svog slugu i učenika Sasukea pretvara u ljubavnika, naočigled čitavog grada. No, njena posebnost ostavlja prostor za nekonvencionalno ponašanje jer se svi dive njenom sviračkom umeću.

Talenat dozvoljava sve, poručuje pisac, jer koga su bogovi odabrali on ima slobodu i prokletstvo da služi svome pozivu. U tom služenju Sasuke polazi mukotrpnim putem obožavanja svoje gospodarice i učiteljice, nenadmašan u svojoj posvećenosti i skromnosti koja izlazi iz okvira zapadnjačkih shvatanja ljubavi. Ali on u takvom životu vidi vrhunsku ispunjenost i privilegiju.

Čudan i potiskivan erotski naboj između njih dvoje lišava ih osećaja za roditeljstvo i porodicu, pa Tanizaki vraća čitaoca na staru floskulu o tome da je najviši domet u umetnosti skoro uvek kažnjen bezdetnošću jer se, jednostavno, u životu ne može dobiti sve.

Oboje lišeni vida, oni u svom visoko odnegovanom senzibilitetu za muziku pronalaze svoj svet, unutrašnje oči koje će ih voditi i spajati i nakon smrti. Dakle, život je kratak, umetnost je večna.

A dok živimo, iznad nas i veća od nas je priroda sama čiji opisi uvek zauzimaju značajno mesto u prozi japanskih autora. Minimalistički a raskošni opis jednog trešnjinog cveta, krugova na vodi koje je napravio insekt, zvuka šamisena od koga je zatreperio samo jedan list, uvodi čitaoca na staze većini nepoznatih mudrosti življenja tipičnih za japanske religije.

Taj nežni mikrosvet predstavlja uvek utočište duše pružajući utehu nasuprot svim životnim preprekama.

Ono što savremenom čitaocu može da otvori vidike šire od pukog praćenja priče jeste ideja o trenutku kao sublimaciji večnosti, o prolaznosti svega koju treba prihvatati kao blagoslov, o umetnosti kao vrhunskom obliku življenja koja posveti samo odabrane, i na kraju, o vernosti i erosu koji u ovom romanu ima odlike vode, čistotu i neprolaznost.

Roman koji će čitaoca navesti da zastane i razmisli o najsitnijim česticama života koje lebde oko njega ali ih ne primećuje. U njihovom sazvežđu stanuje večnost.