Uzorno priređena knjiga

Doajen ovdašnje književne kritike odabrao je, naime, pesme, rasporedio ih po načelu o kojem će kasnije biti reči, napisao odličan predgovor, i odabrao fragmente tekstova drugih kritičara koji su pisali o Simonovićevoj poeziji, sabravši uzorno priređenu knjigu (plus pesnikovu selektivnu bibliografiju, koju je sačinio Dejan Vukičević).

Reč je, dakle, o kritičarskom, a ne autorskom izboru. Svaki izbor podrazumeva kako vrednujući čin, tako i određeno razumevanje celine dela. Ta dva podrazumevajuća koraka Popović je izričito formulisao u predgovoru knjizi. Tu je ocena ukupne Simonovićeve poezije veoma afirmativna: za Popovića, „on je vrhunski pesnik“, osim toga i pesnik koji nema bliske poetičke srodnike u savremenom srpskom pesništvu.

Popović je izabrane Simonovićeve pesme izložio u četiri ciklusa, kombinujući hronološko načelo i načelo dominantnog tematsko-motivskog opsega. Time je sugerisao da ova poezija nije bila monolitna od svojih početaka, već se menjala i razvijala, prolazeći kroz četiri faze (etape). To, razume se, ne znači da je uočeni obrazac isključiv, i da se neki motivi ili načini izražavanja ne sele iz jedne u drugu fazu, ili da ne postoje pesme koje hronološki pripadaju jednoj, iako su po svemu ostalom sličnije pesmama druge faze.

Prva faza, koja počinje zbirkom Priboj (1971) a okončava se Izjavama (1984), učvrstila je sliku autora kao pesnika grada, koji govori sa pozicija „intelektualno i moralno raspolućenog“ subjekta, o konkretnoj, svakodnevnoj stvarnosti, sa neskrivenom kritičkom notom. Tu je i tačka u kojoj bi se dovela u pitanje ocena o Simonoviću kao potpuno apartnom, poetički inokosnom autoru, pošto baš 1970-ih i 1980-ih godina kritička poezija doživljava procvat (M. Maksimović, M. Magarašević, S. Zubanović i drugi), pa bi Simonovićeva prva faza nalazila odgovarajući fon u tom načinu pevanja.

Sledeću fazu čine tri zavičajno-porodične zbirke objavljene između 1989. i 1995. Zavičaj je mesto spokoja, utočište i uporište, ali on ne pripada ovoj, objektivnoj (ili je bolje da kažemo, intersubjektivnoj stvarnosti), nego području mašte i snova. Simonovićevo pevanje o zavičaju Popović veoma primereno interpretira kao „pokušaj ostvarenja paralelne, spasonosne imaginativne realnosti“. Na planu aktiviranog postupka, on izdvaja pesnikovu „sposobnost prelamanja, odnosno umnožavanja tematskih ravni“, što usložnjava i obogaćuje simboličke aspekte pesama, i dopušta transfer osnovnih pozitivnih vrednosti ljubavi i poverenja iz imaginativne u svakodnevnu stvarnost.

Treća faza obuhvata takođe tri knjige, od kojih prva, Iz okruženja (1999) sadrži i izvestan broj pesama iz ranijih zbirki, tematski povezanih pod naslovom Sećanje na oca. Ostatak ove zbirke donosi samo nove pesme, kao i zbirke LJubavne i junačke (2004) i Pedeset dve odjave (2008). Pored toga što skiciraju često gorak bilans dotadašnje stvaralačke avanture, ovim pesmama je zajednički ironijski ton, svest o opadanju individualnih snaga i sve dubljoj socijalnoj nemoći. Kritički impuls nije nestao, ali se ne vidi čime lirska subjektivnost može da se suprotstavi spoljašnjem rasapu i zlu, što su za pesnika nesumnjivo oznake aktuelnog društvenog stanja.

Prema Popovićevoj interpretaciji, poslednjoj fazi pripadaju dve objavljene zbirke – Tursko groblje (2013) i Niz vodu (2015), i jedan još uvek neobjavljeni rukopis. U ovoj fazi, on ocenjuje, „neće biti obavezujućih programskih i poetičkih opredeljenja“. To je tačno, ukoliko se misli na pesnikove izričito date stavove, ali pored njih postoje i stavovi koji mogu da se iščitaju iz samih stihova. Tako posmatrano, uočava se jedno tematsko-motivsko čvorište, naime Simonovićeve bolničke pesme; inače, po svom sastavu i ironijskom tonu, poezija ove faze se nadovezuje na prethodnu, treću fazu, možda čak i kao njen sublimat.

Osim pesama koje opravdavaju predloženu razvojnu skicu, u Simonovićevim zbirkama postoji, i to Popović tačno uočava, jedna zajednička nit, koja se sastoji u snažnom izražavanju visoke autopoetičke svesti, bilo to u celim pesmama, bilo u njihovim segmentima.

Ova knjiga, koju je znalački priredio Bogdan A. Popović, dosad najobuhvatnije prikazuje pesništvo Simona Simonovića, i poseduje značaj koji prevazilazi okvire jedne izdavačke sezone. Ona stabilizuje sliku koju je kritika dosad mozaički izgrađivala o ovom pesniku. A da li je menja? U onom suštinskom, ne; ali je obogaćuje – razvojnim tumačenjem, kao i interpretacijama pojedinačnih pesama i motiva. Jer, i ovom knjigom izabranih i novih pesama, Simonović se potvrđuje kao urbani pesnik, koji se ne zadovoljava verističkim preslikavanjem gradskih prizora i njihovih transformacija; iako nesumnjivo snažno angažovan, njegov govor nije podesan za skandiranje i parole; iako govori iz naše savremenosti, on je privržen i zavičaju; iako privržen zavičaju, on ne podleže zavodljivoj mogućnosti povratka zavičajnim, arhaičnim jezičkim sredstvima. Vrednosti do kojih najviše drži pripadaju krugovima porodičnih i prijateljskih odnosa, pri čemu ne propušta da detektuje ni razdešenost i ugroženost tih vrednosti. Posebno u današnjici, u vremenu koje deli sa svojim čitaocem, pesnik vidi raskorak između zajedničkog života i vrednosti.

Do svojih metafora za svet i oblike života u svetu, Simonović dolazi zaobilazno, preko uvida u osnovni karakter egzistencije. Ona je za njega suštinski obeležena bolešću – pa će otuda i svet biti shvaćen kao obolelo mesto, odnosno, sa optimističkim valerom, kao bolnica. Šta bi onda bila poezija, koja je njena uloga? Šta pesnik čini?

Pesma je u toj smisaonoj konstelaciji u isti mah dijagnoza i medikament. NJeno terapeutsko dejstvo neposredno pogađa individualnu ravan, pesnika ili čitaoca, a cilja, preko njih, na svet u kome živimo.