Zašto švigar probija zvučni zid

Stariji kolega V. Vujin je negleduša potpisao rešenje i nastavio da rediguje rukopis jednog dopisnika, a ja sam mu, van sebe od besa, objašnjavao šta je upravo potpisao. Niko osim Tetka Ane nije nas ispratio iz redakcije gde smo zajedno proveli više od pola veka. Ja sam se još koprcao, ali kada su nam zabranili ulazak u zgradu, donekle sam shvatio da tu više leba nema.

Sasvim ću utuviti nešto kasnije, kada me je naoružano obezbeđenje izbacilo kroz zatvoren lift, jer sam hteo da prisustvujem tradicionalnoj proslavi rođendana Slobodne Vojvodine.

Izvan redakcije bilo je vrlo dinamično. Istorijska inflacija je besnela, rat u kojem nismo učestvovali – takođe. Masa sveta je šetala unaokolo i vikala „marke, marke, d’vize, d’vize…“. Spas je takođe došao prinudno. Otac mi je bio na umoru, ali još kao vlasnik četiri krave muzare, nešto zemlje i živine.

Vratio sam se svom prvom zanatu, vilama, motikama, čišćenju štala… Retke lepe trenutke (sate) donosilo je druženje u redakciji Nezavisnog (građanskog lista) gde smo nešto objavljivali, smejali se, šalili, a povremeno i zarađivali – bar za burek. Onda sam odleteo u Ameriku. Ne baš iznenada, ali dosta naglo.

Tamo su mi bila deca. Prvo sin Petar, koji je kao osvajač bronze (vis, 225) na juniorskom prvenstvu Evrope u Solunu 1991, inače poslednje medalje SFRJ uopšte, direktno iz Soluna otišao na studije u Nebrasku, a za njim i Tamara, tek što je osvojila zlato Mediterana i postavila novi rekord države (dalj, 673). Oni tražili USA zeleni karton na onoj famoznoj lutriji, a dobio ga – ja. I supruga, naravno.

More papira, prevoda, test na aids… konačno Lejkvud, Klivlend, Ohajo. Počeli smo da radimo odmah sutradan. Kao čistači, deo ekipe „naših Rumuna“, Uzdin i okolina. Pokupi nas Vasa u pet po podne, odveze do Medicinskog fakulteta, tamo radimo do jedan, vraća nas pred kuću. Tako skoro pet godina, sa prekidima.

Zaradiš taman toliko da platiš rentu (kiriju), kostiraš se u svojoj režiji i povremeno kupiš neke krpe u dobrotvornim prodavnicama ili na garaž-sejlu. Ipak, uz veselije epizode, druženje sa lokalnim Srbima, mi i sa Mađarima (po ženinoj liniji), a naročito sa drugim sličnim budućim Amerikancima, a ja lično i u školi engleskog za odrasle iz koje su me jedva izbacili.

Kasnije ću avanzovati, raditi u jednoj glodačkoj radionici, te kao asistent u životu osobama s posebnim potrebama. Moj najlepši posao (do sada). Bilo je kao u komunizmu (osam sati rada…) Na novine nisam ni mislio, osim na Plejn diler (nešto kao „pošteni trgovac“) dnevnik sa tiražom od pola miliona tada, sada pred gašenjem. Bilo ga u svim prodavnicama, na ulici u metalnim kutijama. Ubaciš kvoter, otvori se sanduk, možeš da uzmeš ceo svežanj, ali svi uzmu samo svoj primerak.

Isto, svi vozači stanu ispred znaka stop, makar to bila raskrsnica u pustinji; tamnoputa vozačica autobusa stane ispred pruge, iako je rampa dignuta, otvori vrata da čuje da li voz dolazi… sve dobijaš poštom, uključujući i produženi pasoš. Amerika iz filmova. Nikada niko nije ni pokušao da me nešto ispita, ne daj bože provocira. Osim „naših“.

Jedared sam bio na barbekjuu, lepo veče, svici lete, roštilj cvrči… Ja obukao gornji deo trenerice, Pecine, svilenkasta, crvena, a na leđima piše AK Vojvodina. Šetam, još vitak, s čašicom u ruci. Pita me jedan postariji zemljak: Ti si iz Vojvodine? Ja obradovan, čekam da se raspita za žito, za Tozu, Vujketa… ipak sam u trenerici. A on će: Vi ste gori od Šiptara, separatisti! Opet me ošamario – jogurat. Kaže još: bio je jedared u Subotici i čuo dve žene kako govore nekim drugim jezikom, mađarskim, valjda. Ništa ih nije razumeo. One njega jesu, ali su nastavile da se smeju i pričaju međusobno, kao da on nije tu.

Američka epizoda se završila – bolešću. Stalo mi srce. Ne sasvim, ali usporilo na 35 otkucaja. Hitno u bolnicu. Kroz dva dana napolje sa pejsmejkerom koji štrči ispod ključne kosti. Doktor Krendal ne pita za inšurens, samo kaže: „Ugradio sam 75 mašina, samo dvojica su morali ponovo ovamo.

Jedan je sutradan išao na golf, a drugi je bacio garbidž u kontejner baš levom rukom! Da ironija bude cela, baš tog drugog sam upoznao kasnije, stanovasmo u istoj zgradi, Vinton plejsu, kućerini sa 30 spratova i 500 stanova, a na obali jezera Iri. Moj sat za srce je trajao deset godina pa mi ga je nedavno zamenio novim dr Dragan Kovačević (ruke mu se pozlatile) ovde, u Kamenici.

Kada sam dobio pejsmejker, vratio sam se i novinarstvu. Ali nekoj novoj vrsti. Još u Nezavisnom smo imali rubriku „Jezik sredine za početnike“, u kojoj smo objašnjavali neke manje poznate vojvođanske reči. Ja sam kasnije, u novom milenijumu, proširio taj naslov, umesto jednom rečenicom, objašnjavao izabranu reč celom pričom, od dve stranice teksta. Objavljivao sam to u Dnevniku, još nekim listovima, štampao u pet knjiga, obradio bar 200 reči, snimio za jednu televiziju više od 150 epizoda, od četiri-pet minuta. Sve volonterski, znači bez honorara.

Ponekad sam sebi (a naročito mojoj ženi) ličio na onog Lalinog sina što ne zna da se karta, ali zdravo vole, a ponekad sam dobijao uveravanja da nisam zabadava krečio pero (krečiti na vojvođanskom znači širiti, razdvajati, raskrečiti nešto, noge recimo). Na neke učinke sam skoro ponosan, recimo na reči „pulin“ i „čičoka“ koje na YouTube, gde su dospele bez mog znanja, imaju, zajedno više od 150 hiljada pregleda.

Tako sam detaljno opisao i čobanski bič (držalica, kalamćovi, švigar…) te objasnio zašto švigar puca (probija zvučni zid), a onda i to demonstrirao. Oboleo od manije pucanja u bič. Prvo sam to učinio u Pešti, na Vaci utca, gde sam zamolio (kao američki turista) jednog čikoša ispred jednog „pince“ (podrum) da mi pokaže svoj bič. Pošle sam pucao u Zmaj Jovinoj na ulici, na Sajmu, u galeriji Prometeja, na Štrandu, i naravno na Jami…

Na sportsko novinarstvo više ne mislim, ali me strašno nervira kada ono ništa ne čini na suzbijanju navijaštva-divljaštva, kada ne podseća na uspehe starijih generacija, kada, recimo, izveštava o formiranju novog Sportskog društva Vojvodina iako ono postoji više od veka, kada propagira plivanje po zaleđenim vodama za Bogojavljenje, kada šalje specijalnog izveštača na pripreme fudbalera Vojvodine u Budvu, a ne u Beograd na prvenstvo Evrope u atletici.

Pod stare dane napisao sam uz pomoć drugova Ferenca Kamasija i Milana Nožinića knjigu Novi Sad skočigrad, kao dug kumi Olgi Gere, srebrnoj visašici iz Beograda 1962, te mojoj deci i ostalim skakačima našeg grada međunarodnog glasa.