Drugi mandat (Trampa), drugi pokušaj (Sandersa) ili treća sreća (Bajdena)? 1Foto: EPA-EFE/MICHAEL REYNOLDS

Kako stoje stvari četiri godine kasnije? Tri pitanja će obeležiti ovogodišnje predsedničke izbore u Americi. Da li će aktuelnom predsedniku Donaldu Trampu poći za rukom da osvoji drugi mandat, da li će senator Berni Sanders uspeti da mu bude protivkandidat iz drugog pokušaja (prvi je bio 2016. godine) i da li će za bivšeg potpredsednika Džo Bajdena biti „treća sreća“ (nakon 1988. i 2008. godine). U ovom tekstu nastojim da identifikujem osobenosti prvog mandata Trampa, obrise dosadašnje nominacije unutar Demokratske partije i mogući rasplet u borbi između republikanaca i demokrata sa konsekvencama po SAD, ali i mnogo šire.

1. Počnimo sa Trampom. Najpre, treba podsetiti da je Donald Tramp bio kandidat bez političkog iskustva, koji, pre nego što je postao predsednik, nije bio ni senator, ni guverner, ni član predstavničkog doma. Jednostavno, autsajder. Istovremeno, on je imao iskustva u biznisu i sa medijima. Čitav prvi Trampov mandat obeležen je nastojanjem da se snađe, prilagodi i izbori sa establišmentom koji je zatekao u Beloj kući, na Kapitol hilu, u Pentagonu i u službama bezbednosti. Demokrate su teško podnele poraz optužujući ga da je Rusija pomogla njegov izbor. Ovo je ujedno značilo i tešku borbu sa zatečenom administracijom demokrata i sa „dubokom državom“, što je kulminiralo pokretanjem impičmenta. U januaru je pred američkim Senatom počelo suđenje za opoziv Trampa, a 3. februara je počela trka za nominaciju Demokratske partije za predsednika SAD. Tramp je izgubio u Predstavničkom domu, ali ne i u Senatu. Ono što je bila ideja demokrata da se ovako završi prvi mandat, Tramp je iskoristio kao ohrabrenje za početak kampanje za drugi mandat.

Druga karakteristika prvog mandata, koja je povezana sa prethodnim, je smena velikog broja prvih saradnika, kao što su državni sekretar, savetnik za nacionalnu bezbednost, šefovi bezbednosnih službi i slično. U prethodne tri godine Tramp je od ukupno 65 takozvane „A“ pozicije u kabinetu smenio čak 53 saradnika koje je imenovao (ili 82%). Na 20 od 53 masta došlo je do smena više puta (38%). Na nekim funkcijama se promenilo čak 5 osoba. Uz to, nijedan američki predsednik nije imenovao toliko novih saveznih sudija. (https://www.brookings.edu/research/tracking-turnover-in-the-trump-administration/)

Treća dimezija prvog mandata, koja je važna za startnu poziciju u borbi za drugi mandat, bilo je nastojanje da ispuni veliki broj, možda i olako datih izbornih obećanja. U prvih sto dana od 14 velikih obećanja Tramp je ispunio samo četiri: odustajanje od Transpacifičkog partnerstva (TPP); za svaki propis koji bude donet biće ukinuta dva stara; dozvolio je nastavak projekata poput naftovoda „Kistoun“; i pokušao je da zabrani useljavanje migranata iz regiona sklonih terorizmu. Uz proteste, implementiranje ove odluke blokirali su sudovi širom Amerike. U prve dve godine mandata, Tramp se povukao iz međunarodnog Sporazuma o nuklearnom naoružanju sa Iranom, iz pariskog Sporazuma o zaštiti klime i iz istorijskog trgovinskog pakta sa Azijom, ušao je u svojevrsni trgovinski rat s Kinom, nametnuo carine evropskim saveznicima i naredio brzo povlačenje svih američkih vojnika iz Sirije. Započeo je veliku poresku reformu, pokušao da poništi „Obamaker“, Obaminu reformu zdravstvene nege, ali je naišao na otpor Predstavničkog doma i među republikancima. Započeo je i izgradnju zida sa Meksikom. (https://www.politifact.com/truth-o-meter/promises/trumpometer/ )

Ako bi trebalo da izdvojimo jednu dimenziju koja govori o Trampovom stilu vođenja politike, to bi mogla da bude konstatacija: personalizacija američke politike i „first tweet then think“. Ima onih koji se pitaju – da li se može pratiti međunarodna politika bez praćenja Tampovih objava na tviteru? Trampu kritičari pripisuju vulgarnost, pohlepu, rasisističke i seksističke komentare, veličanje nasilja i zaobilaženje istine.

2. U susret predsedničkim izborima koji će se održati 3. novembra, zahuktala se trka za nominaciju unutar Demokratske partije. Početak kampanje obeležen je greškom u bojanju glasova u Ajovi i tesnim rezultatom u Nju Hempširu. Prvi presek ili prolazno vreme meri se nakon „Super utorka“ (03.04.) zato što se tada bira 34 odsto delegata ili njih 1.344 od 3.979 i to u 14 država i jednoj teritoriji. „Super utorku“ je prethodila debata sedam kandidata Demokratske partije u Južnoj Karolini na kojoj se većina njih obrušila na do tada vodećeg u trci, Bernija Sandersa. Do tada je Berni Sanders važio za favotita. Nakon „Super utorka“ Džo Bajden se vratio u trku dvostruko. Prvo, pobedom u 9 od 14 država. Drugo, pridruživanjem i podrškom kandidata demokrata koji su odustali od trke: Ejmi Klobučar, Beto ORurk, Pit Butidžidž i Majkl Blumberg. Povlačenje Pita Butidžidža i Ejmi Klobučar iz trke neposredno pre „Super utorka“, verovatno su bili ključni i za Bajdenovu pobedu u Minesoti. Guvernerka Mičigena Grečen Vitmen, takođe je  podržala Bajdena. Povlačenje senatorke iz Masačusetsa Elizabet Voren (70) nakon „Super utorka“ može ići u prilog Sandersu jer su targetovali sličnu struju u partiji.

Dakle, „Super utorak“ je obeležen debaklom Majkl Blumberga (slogan „I like Mike“) iako je uložio 500 miliona dolara, povratkom u trku Džozefa Bajdena i svođenjem kampanje unutar demokrata od dvadesetak na faktički samo dva vremešna kandidata. To su: bivši američki potpredsednik Džo Bajden (77) kome je naklonjen establišment Demokratske partije, centrističko ili umereno krilo partije i afro-amerikanici i senator iz Vermonta, Berni Sanders (78), kome je naklonjeno levo krilo partije, mladi i latino-amerikanci.

Sanders sebe vidi kao „progresivnog kandidata“ i „demokratskog socijalistu“ koji kritikuje nejednakosti i neoliberalizam. Oslanja se na širi pokret koji je sve dublje ukorenjen u SAD. Kao anti-establišment kandidat, on ima dvostuku bitku – protiv establišmenta unutar svoje stranke, i protiv establišmenta u Beloj kući, Kongresu i Pentagonu, što njegovu bitku čini komplikovanijom i težom, ali i za mnoge – važnijom. Osim toga, Sanders već ima jedno iskustvo borbe za nominaciju, uključujući i dilove u završnici trke, pre završne konvencije, a Bajden ima iskustvo osam godina u Beloj kući i ovo mu je treći pokušaj da osvoji predsedničku nominaciju. Bajden i Sanders trenutno su veoma blizu, uz blagu prednost Bajdena – svaki je do sada obezbedio podršku približno 600 delagata, od potrebnih 1.991 za dobijanje nominacije. Za konačnu odluku Demokratske partije na konvenciji (od 13.do 16. jula u Milvokiju) važno je da li će se ozbiljnije pozabaviti razlozima zašto je Tramp pobedio. Levica je u celom svetu u krizi. U SAD demokrate su levo. Izgubljeno je 4 miliona radnih mesta u industriji  (Ohajo, Mičigen, Pensilvanija, Viskonsin, Misuri) u državama u kojima je Tramp pobedio 2016. Procenjuje se da je 22% belih glasača bez fakulteta koji su 2008. i 2012. glasali za Obamu, 2016. glasalo za Trampa. To je svojevrsna koalicija oligarha i siromašnih. Iako je u unutarstranačkim izborima Demokratske partije za nominaciju moguće pobediti izvan umerene pozicije, na predsedničkim izborima morate da računate i na umerenije krilo Republikanaske partije.

3. Šta će biti važno za bitku između republikanaca i demokrata? Za Trampa će biti važno kako su birači videli njegov prvi mandat, a za demokrate, mogu li da ujedine ideje i energiju dva preostala „vremešna kandidata“. Republikanci imaju u vidu još jednu veoma važnu stvar – Tramp je, uprkos otporima i gunđanju svoje partije, uspeo da zaustavi talas pobeda demokrata na predsedničkim izborima. Za ostale je važno i to da je Donald Tramp jedini predsednik koji nije započeo nijedan rat, bar za sada i do sada. Teme demokrata će nastaviti da budu zdravstvo dostupno svima, udvostručenje minimalca, manjine, ekološka revolucija. Tramp je već stigao da dovede u pitanje Bajdenove „kognitivne sposobnosti“, dok Sandersa naziva „komunistom“. Inače, u decembru je 350 psihijatara i drugih stručnjaka poslalo Kongresu pismo u kojem je upozorilo da se „Trampovo mentalno zdravlje pogoršava“. Za nas je važno da li će Trampov čovek od poverenja, Ričard Grenel, ambasador u Nemačkoj, specijalni izaslanik za pregovore Beograda i Prištine i v.d. koordinatora službi bezbednosti, pripremiti da Tramp upiše još jedan spoljnopolitički uspeh pred izbore, što demokratama nije pošlo za rukom.

Prema izveštajima Freedom House, najveći potres liberalnom demokratskom poretku došao je izborom populističkog američkog predsednika Donalda Trampa, koji je polarizovao američko društvo, koji je osporio ključne demokratske institucije – pravosuđe, masovne medije i integritet izbornog procesa, koji vređa imigrante, rasne i verske manjine, dovodi u pitanje međunarodnu trgovinu i angažman, američku podršku civilnom društvu i liberalne demokratske norme u inostranstvu. Već nakon godinu dana nakon njegovog predsedavanja, Freedom House je prijavio značajan pad slobode u SAD, kao rezultat Trampovih kršenja osnovnih normi transparentnosti i demokratije (Larry Diamond). Problem sa demokratijom je načelnije prirode. Demokratija u svetu suočava se sa problemom što više od polovine birača ne glasa, a od onih koji glasaju i kada dobijete polovinu, to je četvrtina od ukupnog broja birača. Taj problem je u SAD utoliko veći jer se suočava sa starim pitanjem broja glasova i broja elektora: Tramp je 2016. godine osvojio tri miliona glasova manje od Hilari Klinton, ali više elektora. Ako ljudi ne veruju da je njihov glas važan, onda gube veru u demokratiju. Sve više i sve češće se Amerikanci pitaju da li su „očevi osnivači“ tvorci američkog ustava to želeli ili su nastojali da preduprede da se tako nešto ne dešava. Tu su i svedočenja Edvarda Snoudena, Čelsi Mening i Džulijna Asanža koji govore o „špijunaži, atentatima na političke protivnike i organizovanju državnih udara u inostranstvu“. Njima se pridružuju i bivši agenti CIA i FBI nastupima na televizijama u SAD. Jedan od njih dostavio je medijima telefonski razgovor sa predsednikom Ukrajine. Veoma važno pitanje je povlačenje 240.000 vojnika iz 172 zemlje ili teritorije  uz godišnji vojni budžet od 700 milijardi dolara. Za to se zalaže Berni Sanders. „Suzbijanje demokratije“ odvija se i: 1) potiskivanjem glasa siromašnih i 2) oblikovanjem javnog mnjenja kod pripadnika srednjih klasa i siromašnih (Branko Milanović). Demokratski izabrani predstavnici reaguju isključivo na potrebe i zahteve bogatih. Oblikovanje javnog mnjenja vrši se tako da se uskladi sa onima koji daju novac. Bogati diktiraju političku agendu, finansiraju kandidate koji štite njihove interese i usvajaju zakone koji im odgovaraju. Možda je Blumberg primer da novac, ipak, nije uvek svemoćan.

Američki konstitucionalizam i britanski parlamentarizam zadužili su teoriju demokratije. Oba su bila u iskušenju. Britanski parlament je odoleo talasanjima Borisa Džonsona, ali je Boris Džonson na kraju pobedio na izborima. Američki ustav se još uvek drži, ostaje pitanje da li Tramp može ponovo da pobedi.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.