Konfuzni propisi u oblasti građevine

Hapšenje zrenjaninskog gradonačelnika i desetak osoba osumnjičenih u aferi već nazvanoj „građevinska mafija“, otvorilo je dilemu da li će, posle zloupotreba otkrivenih u jednoj relativno maloj sredini, koja je posedovala samo zemljište u industrijskoj zoni, akcija biti proširena na velike centre, gde je ta pojava, po ubeđenju javnosti, mnogo raširenija. O postojanju građevinske mafije dosad se uglavnom ćutalo, jer su glavni junaci tih priča, zbog velikog novca koji je u opticaju, slovili za opasne igrače. Osim toga, i veliki broj ubistava koji je poslednjih godinu-dve potresao prestonicu, vezivao se za pregrupisavanje moćnika iz tih krugova.

– Sve dok predmet interesovanja tužilaštava i policije ne bude Beograd, u kome se realizuje između 70 i 80 odsto ukupne gradnje u zemlji, ne možemo govoriti da je država ušla u obračun sa građevinskom mafijom. Međutim, ni pod uslovom da se to učini, problem neće biti rešen ukoliko se sistemski ne reguliše pitanje upravljanja gradskim građevinskim zemljištem. Naime, vlasnik gradskog građevinskog zemljišta je Republika, ali njime raspolažu lokalne samouprave, odnosno direkcije koje su formirane u svim opštinama. One to, međutim, čine netransparentno, pa postoji čitav spektar mogućnosti za zloupotrebu, koji se odvija na relaciji vrh lokalne vlasti – direkcija – odeljenje za urbanizam- investitor. Ilustracije radi, pre više godina Vrhovni sud Srbije utvrdio je da se prihod koji opština stiče po osnovu izdavanja gradskog građevinskog zemljišta, ne može naplatiti kroz kompenzaciju, na primer kroz izgrađene kvadrate, jer je reč o budžetskom prilivu koji se može kontrolisati. Ipak, veliki broj direkcija oglušuje se o to i radije prihvata kvadrate u novoizgrađenim objektima, kojima se vrlo brzo gubi trag, što pogoduje malverzacijama – kaže za Danas Mahmut Bušatlija, konsultant za strana ulaganja.

Iako nije moguće utvrditi o kojoj sumi je reč, Bušatlija ističe da su u sferi gradnje ogromne mogućnosti za zloupotrebu. U Srbiji, naime, gradsko građevinsko zemljište vredi oko 30 odsto ukupne investicije, a ako se zna da trenutno četiri do pet velikih tajkuna iz te grane gradi oko dva miliona kvadrata, i da još toliko investicija realizuju sitniji izvođači, po prosečnoj ceni od 500 evra za kvadrat, dolazi se do računice da se samo u radovima u gradskim zonama obrće oko dve milijarde evra godišnje. Od toga, više od sedamsto miliona evra trebalo bi da bude prihod lokalnih budžeta, na ime obaveze prema gradskom građevinskom zemljištu, ali je činjenica da ni izbliza toliko novca ne uđe u gradske kase, tvrdi Bušatlija.

– Bez reforme javnog sektora, restitucije i oduzimanja prava političkim strukturama da upravljaju gradskim građevinskim zemljištem, ne može se govoriti ni o suzbijanju korupcije u činovničkim strukturama i strukturama vlasti, niti o eliminisanju zloupotreba u toj oblasti. Međutim, za takve reforme ne postoji politička volja, jer bi veliki deo moći koju politika crpe iz tog sektora, bila oduzeta, kao što bi bio umanjen i značajan deo prihoda koje partije ostvaruju zaobilaznim kanalima iz te oblasti. Zbog toga se pojavljuju prividi da država želi da reši problem, pa je nedavno, kao „epohalno“ rešenje, najavljeno da će investitori biti vlasnici građevinskog zemljišta na kome realizuju objekte. Međutim, ne pominje se da je tu reč o zemljištu koje bi trebalo da bude predmet restitucije, i da bi obeštećenje bivših vlasnika u tom slučaju značajno uvećalo javni dug i opteretilo poreske obveznike – kaže Bušatlija.

Advokat Slobodan Šoškić tvrdi da konfuzni propisi u oblasti građevine nisu jedini razlog za kriminogeno ponašanje pojedinaca.

– Većina propisa nejasna je i za prosečno obrazovanog građanina, a često i za iskusne sudije i advokate. Ali, u ovom slučaju mislim da postoji i opštedruštvena klima koja pogoduje kriminalizaciji celokupnog društva, a reč je o odnosu prema novcu i pohlepi da se do njega dođe, ne zato da bi se imalo šta trošiti, nego zbog privilegija koje bogatstvo donosi – kaže Šoškić.

Papir je merodavan

O moći kojom raspolažu preduzimači, govori i istinita anegdota koja se odigravala ispred jedne beogradske višespratnice gde je investitor dobio dozvolu za nadgradnju jednog, ali je „hladno“ izgradio još dva sprata. Stanari, zabrinuti za statiku zgrade u kojoj žive, pozvali su građevinsku inspekciju. Inspektor je dobro zagledao gradilište, zatim bacio pogled u papire i rekao da je sve u redu. – Ali, vidite li da umesto jednog, radnici zidaju još dva sprata – pitali su stanari. – U papirima piše da investitor gradi jedan sprat, a za mene je to validan dokument – odgovorio je inspektor. Stanari nisu utvrdili da li je reč o bezobrazluku ili je zaplašeni činovnik znao s kim ima posla. I sami stanari vrlo brzo su prestali da organizuju proteste i da otkazuju već dogovorene razgovore s novinarima.