Sjajni centar koji se proslavio igrajući, pre svega, za Jugoplastiku, Mesađero iz Rima, Boston Seltiks i Panatinaikos time je zapravo košarkaški postao besmrtan, a njegovo ime zavedeno je u najznačajnijem „basketaškom“ almanahu na svetu. Rađi je ujedno „skinuta kapa“ i za sva dostignuća u reprezentativnim dresovima Jugoslavije, u kojem je osvojio sve moguće titule (nedostaje samo olimpijsko zlato), ali i Hrvatske, sa kojom je 1992. osvojio srebro na Olimpijskim igrama u Barseloni, odnosno bronzu na Evropskom prvenstvu 1995.

Bajkovita priča imala je ne tako slavan početak. Rođen 24. aprila 1967. u Splitu, Rađa je bio svedok ispadanja Jugoplastike iz Prve lige Jugoslavije u sezoni 1981/82. Upravo je ta činjenica naterala čuvenog Ratu Tvrdića da angažuje Krešimira Ćosića u cilju afirmacije talentovanih juniora Jugoplastike u čijim se redovima „krčkala“ jedna od najtalentovanijih generacija u istoriji jugoslovenske košarke. Da su zaista ozbiljni u nameri, u Jugoplastici su pokazali time što su 1984. tada 17-godišnjeg Rađu uvrstili u prvi tim. Sam Dino, prisećajući se tih dana, često je umeo da kaže da mu tada nije bilo jasno šta su svi ti treneri videli u njemu, ali je bilo očigledno da je kod svakog, kao anonimus u relativno kratkom roku izbijao u prvi plan.

Nešto slično uradio je čuveni, nepredvidivi i harizmatični Moka Slavnić. Čovek koji je prvi shvatio košarkašku genijalnost Dražena Petrovića, tako što mu je sa 15 godina dao šansu u prvom timu Šibenke, nešto je slično uradio i kada je 1985. preuzeo Jugoplastiku. „Veliki Mokan. Nakon tri utakmice Slavko da ostavku i u svlačionicu dolazi veliki mag i popriča sa starijima pa dođe do mene i kaže: ‘Mali, kako se zoveš i šta igraš?’. Mislim ja, majko mila. Pre nisam igrao ništa, a ovaj ne zna ni kako se zovem.

Međutim, već nakon pet-šest minuta zove on mene da uđem. Svaku utakmicu sam igrao sve više i više, a pri kraju sezone počeo sam da ulazim u petorku. Šta su oni svi videli u meni, nemam pojma, ali očito nisu falili. Inače, za razliku od Slavka, Mokan je bio dosta mekši i relaksiraniji. Igrao bi basket sa nama svaki dan. Varao, krao, lagao je za rezultat i niko ga nije mogao dobiti. I tu naučiš puno, a da nisi svestan. I zato hvala za sve veliki Mokanu“, posvetio je Rađa Slavniću dobar deo svog obraćanja ljudima koji su zaslužni za njegovu sjajnu karijeru.

Čekao je Rađa dobrih pet godina da izuzetno talentovana generacija sazri kako bi osvojio prvi trofej u dresu Jugoplastike. Renesansa se dogodila kada je na predlog profesora Ace Nikolića, verovatno najboljeg košarkaškog trenera u Evropi ikada (osim njegovog učenika Željka Obradovića) 1986. za trenera imenovan, do tada anonimni Božidar Maljković.

„Kad su ga doveli pitao sam se ko je sad ovaj. Niko nikad nije čuo ništa o njemu nego je preporučen od strane Ace Nikolića. Vrlo brzo se pokazalo da smo dobili nešto posebno. Radili smo kao psi, a njegovo znanje je bilo ogromno. I najvažnije, ego mu nije smetao da pozove profu nekoliko puta godišnje da radi s nama. Na terenu teški diktator, a van terena totalno drugačiji. Prijatelj za sva vremena. Kad smo se rastajali, rekao nam je da zapamtimo protekle četiri godine jer se tako nešto dobro neće ponoviti. Kako je samo bio u pravu. Imao sam još izvanrednih sezona i pobeda, ali takva ekipa ljudi i igrača na jednome mestu nikad više“, najbolja je ilustracija generacije na čelu sa Splićanima Kukočem i Rađom koja je tri puta zaredom bila prvak Evrope (u prva dva navrata pod vođstvom Maljkovića, dok je Rađa klub napustio 1990).

Dostignut vrhunac u kombinaciji sa ratom u bivšoj SFRJ ubrzao je odluku Rađe da 1990. prihvati trogodišnji ugovor sa Mesađerom iz Rima ( u to vreme jedan od najunosnijih u Evropi). Podatak da je za četiri godine u Bostonu prosečno postizao 16,7 poena, uz 8,4 skoka, jasno pokazuje kakve je partije pružao u zenitu svoje karijere, koja je bila ukrštena sa Seltiksima koji su u to vreme bili u jednom vidu izgradnje novog tima, bez značajnijih rezultata.

Naredne dve godine u Panatinaikosu poslužile su mu da obogati kolekciju trofeja, dok je kasnije za Zadar, Olimpijakos, Cibonu i Split igrao više za svoj groš. Roker koji danas znatno češće koristi gitaru od lopte, imao je puno anegdota tokom karijere poput one u PAO, kada je današnjeg vlasnika kluba Dimitrisa Janakopulosa hteo da prebije pošto je ovaj nasrnuo na njega bez posebnog razloga.

Umeo je sa prijateljima da potpuno oblepi kuću u kojoj su živeli toaletnim papirom, da se u Bostonu nađe u „nebranom grožđu“ ili da zajedno sa Tonijem Kukočem na pripreme za juniorsko Svetsko prvenstvo u Bormiju 1987. iz Splita do Pirota putuje stočnim vagonom… Tokom rata imao je i jedan potez nakon akcije „Oluja“ koji su mu u Srbiji godinama kasnije oprostili, u šta je imao prilike da se uveri na promociji dokumentarnog filma „250 stepenika“ (posvećen generaciji koja je 1987. u Bormiju osvojila zlato na Svetskom juniorskom prvenstvu) kada je u dupke punom Srpskom narodnom pozorištu dobio gromki višeminutni aplauz zbog kojeg se i rasplakao.

Profa je bio čudo

Sarađivao je Dino Rađa tokom karijere sa mnogim vrhunskim trenerima; iako mu nikada nije bio glavni trener, nekada sjajni centar uvek „ustane“ kad se priseti poteza i odluka profesora Ace Nikolića.

„Treniramo 5 na 5 na jednom košu. Kaže Profa u jednom trenutku stop. Mi po inerciji napravimo po neki korak, a on će nama: ‘Ne, ne, ne. Ti si bio tu, ti tamo, ti onamo, ti si stajao ovako, a ti onako i tako svih deset. U milimetar. I onda. Ovako je trebalo, i pomiče nas ko šahovske figure. Ugao bloka pod 90, a ne 68 stepeni, i tako dalje do najsitnijeg detalja. Famozno finale u Minhenu protiv Makabija. Negde pred sam kraj prvog poluvremena radim blok na vrhu reketa za Sretu (Zoran Sretenović prim. aut) i onaj njihov Amerikanac Sims me nabode laktom u pleksus namerno. Niko ništa nije video, sudije najmanje. Meni se odmah zakrvave oči i tražim ga da mu vratim, međutim kraj poluvremena. Svlačionica, Božo drži govor, pa Profa svoje i izlazimo nazad na teren. Meni Profa čini prstom da dođem do njega. Kaže ‘da ga nisi taknuo’, a ja njemu ‘koga, šta’. Znaš ti i koga i šta. Ništa njemu nije moglo da promakne. Profo počivaj u miru i hvala na svemu“, dočarao je Rađa samo delić genijalnosti neprevaziđenog profesora Nikolića.

Duda i igrački ego

One najznačajnije medalje u dresu Jugoslavije Dino Rađa osvojio je pod vođstvom Dušana Dude Ivkovića. „Duda Ivković. Respekt. Još jedan od kojeg sam puno toga naučio. Nakon Kreše (Krešimir Ćosić prim. aut) dobija u ruke reprezentaciju punu talenta i vrhunski slaže kockice.

Koliko god neko mislio da je lako bilo dati loptu u ruke Draženu, Toniju, Vladi ili Dinu i sve je rešeno toliko je sve to trebalo da se uhoda. Te četiri godine kombinacija klupskih trenera i njega je sve nas izbacilo u orbitu. Pripreme su trajale od tri do pet meseci. Da, da. Olimpijada Seul 1988. Prvi dan priprema je bio dan nakon finala plej-ofa 8.5. a povratak s iste 3.10. Trening sutradan u 10.

Pa danas kažu da su umorni i ne mogu igrati. Svakako kod Dude je bila disciplina i niko nije bio zvezda. Svaki pokušaj bi odmah u korenu bio zaustavljen. Isto je vikao na Dražena i na zadnjeg u nizu. Kasnije smo se sretali preko protivničkih klubova i bilo je tu svega, ali uvek respekt. Hvala za sve Duda.“

Voleo bih da je Dražen sa mnom

Neposredno pred sam prijem u Kuću slavnih Dino Rađa pričao je sa američkim novinarima i nije zaboravio da pomene Dražena Petrovića, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1993. „Bili smo veliki prijatelji. Znao je da me zove u ponoć da pričamo o vaterpolu, fudbalu, rukometu. Pričali bismo satima. Voleo bih da je još živ i da je ovde sa mnom. Bio je sjajan čovek, odličan igrač i još bolji prijatelj. Bio je to veliki gubitak za sve“, podvukao je Rađa.