Hoću da budem specijalac, a ne svaštar

Da je ljudski život stalna, nepredvidiva i nerazumljiva igra dobra i zla na svojoj koži osetio je i fudbaler Gojko Kačar. Dvadesetogodišnji kapiten mlade reprezentacije Srbije i as Vojvodine, vodeći golgeter domaće Superlige lige, jedan od najtraženijih i najskupljih igrača s ovog podneblja godinu na izmaku pamtiće u isti mah kao jednu od najlepših i najtužnijih.
– Početak je bio težak i mnogo bolan. Nekoliko dana pre svog rođendana ostao sam bez majke, moje velike podrške, oslonca, ljubavi i prijatelja. Pre i posle te tragedije, valjda zbog psihičke opterećenosti njenom borbom sa opakom bolešću, dešavale su mi se povrede, koje su me na duže odvajale od terena. Ništa nije slutilo na preokret, kakav samo život može da izrežira. A onda me je krenulo. Ustalio sam se u mojoj Vojvodini, izborio prvo finale Kupa u svojoj karijeri i dugo očekivani izlazak u Evropu, pomerio se bliže protivničkom šesnaestercu, zaređao sa golovima, privukao pažnju navijača, javnosti, stručnjaka, stranih ekipa… Ispunila mi se i moja najveća profesionalna želja za 2007. godinu – odlazak na prvenstvo Evrope mladih selekcija. Odigrao sam samo jednu utakmicu, ali ću te dve nedelje pamtiti kao nezaboravno i dragoceno iskustvo. Kao i na početku svake godine, dam sebi u zadatak ispunjenje određenih ciljeva, a ove sam napravio i više od onoga što sam hteo. Debijem za A reprezentaciju prebacio sam plan – s retkom zrelošću za njegove godine, novosadska zvezda u usponu rekapitulira vreme iza sebe.

Fudbal pre boksa

Gojko Kačar nikada nije pomišljao da krene stopama stričeva Slobodana i Tadije, osvajača brojnih bokserskih titula i medalja na Olimpijskim igrama, Svetskim i Evropskim prvenstvima, ali s ponosom priznaje da mnogo liči na njih.

– Od stričeva i dede nasledio sam želju da stalno budem ispred drugih. Kao i oni ne volim da gubim. Kačarevi priznaju poraze samo onog dana kada ih dožive. Čim ga odboluju iz sve snage zapnu da dokažu da su, ipak, bolji – hvali slavne rođake naš sagovornik i poručuje – Nadam se da će doći dan da ljudi kažu Kačar, a ne pomisle na boks, nego na fudbal.

Šta očekujete od sebe u godini koja dolazi?

Budući inženjer

Kada se zasiti fudbalskih priča, Kačar ode na Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu, gde se druži i uči sa kolegama sa smera – industrijsko inženjerstvo.

– Kad-tad ću završiti fakultet, koji sam upisao prošle godine kao student na budžetu. Sramota me je da kažem da imam samo srednju školu u društvu obrazovanih ljudi, koji su moje okruženje od malih nogu. Želja svakog roditelja je da ga dete stigne i nadmaši, pa ću učiniti sve da ispunim san svog oca advokata i mame, koja je bila profesor književnosti. Uz veliku pomoć starije sestre Katarine, inače diplomiranog ekonomiste, koja mi prijavljuje ispite i uzima potpise kada ne stignem ili zaboravim – otkriva nestereotipni deo svoje fudbalske priče „nesuđeni advokat“.

– Voleo bih da podignem makar jedan trofej. Ako ne budem mogao s Vojvodinom, onda u nekom drugom klubu i ligi, samo da doživim tih minut – dva sreće, ponosa, časti i satisfakcije. Od početka karijere stvari radim postepeno i po redu. Smatram da mi se svaki od uspeha desio u pravo vreme. I da sam ih zaslužio. Kao što se nadam da ću zavredniti poziv u naš olimpijski tim. Jako bih voleo da budem deo najvećeg sportskog takmičenja i imam važnu ulogu u ekipi. Planiram i da se zadržim u A reprezentaciji. Prvi poziv je bio „iznuđen“, a za buduće želim da budu stalni.
Stalno ponavljate i da Vojvodina može do titule. Mislite da je to izvodljivo?
– Zašto ne bi bilo? Moguće je i izvodljivo da Vojvodina ponovo bude ispred Partizana i Zvezde. Ali, pod jednim bitnim uslovom. Da svi u klubu verujemo u to. Da je svako od nas 100 posto ubeđen u šampionski potencijal ekipe, da to čvrsto i iskreno želi i, naravno, uloži celog sebe u borbi za titulu.
Čak i ako vi, kao jedan od njen najveći adut, ove zime napustite klub? Mislite li da vam je vreme za odlazak?
– Da, čak i tada. Vojvodina nije Kačar. Imamo odlične rezultate, drugi smo na tabeli, u kontinuitetu igramo dobro, tim je pravilno selektiran. Siguran sam da se moj odlazak ne bi osetio. A da li ga želim? Postoje razlozi i za i protiv. Rekoh već da mi bio gušt da s klubom, čiji sam igrač još od šeste godine, osvojim neki trofej. S druge strane, slažem se s ljudima koji se razumeju u fudbal da samo u jačoj i kvalitetnijoj sredini od naše mogu da prevaziđem nivo koji sam dostigao. Ne znam da li je ova zima pravi tajming za to, ali osećam da bih se u nekoj drugoj sredini brže i bolje igrački razvijao. Pri tom, ne pravim pitanje oko imena kluba i zemlje. Šta bih imao od prelaska u Čelzi, ako bih sedeo na klupi? Hoću da igram, ovde ili negde drugde. Vojvodina se pita.
Kako to da ne želite u Partizan ili Zvezdu, koji bi takođe da vas dovedu?
– Takav transfer ne bi bio u interesu kluba. To bi vam bilo kao kada bi Jovetić prešao u Vojvodinu. Nema logike da se pojačavaju konkurenti za titulu. Ni ja to ne bih voleo. Vojvodino sam „dete“ i dok sam ovde mogu samo za nju da igram.
Kako to da vas „večiti“ nisu vrbovali kada ste bili mlađi i mnogo „jeftiniji“?
– Rizično je kupovati kadete ili omladince, jer se čak i najvećim talentima dešavalo da „nestanu“ na prelazu iz mlađih kategorija u prvi tim. Nemoguće je unapred znati da li će vam se isplatiti takva investicija. I pored toga, zvali su me iz beogradskih klubova. Ali, hteo sam da odrastam uz svoju porodicu i moje prijatelje.
Mada su igrači „univerzalci“ retka i cenjena „roba“, da li vam je dosadilo to stalno seljakanje u trouglu štoper – zadnji vezni – polušpic?
– Teško je i zahtevno rotirati se na pozicijama koje su međusobno dosta različite i nose drugačiju vrstu obaveza i odgovornosti. Možda to drugi ne vide, ali ponekad se pogubim u tom stalnom seljakanju. Znam da mi je svestranost odlična preporuka, jer su ol-raund igrači najkorisniji za ekipu i san su svakog trenera, ali mislim da je krajnje vreme da se profilišem. Pre bih da budem specijalac nego svaštar.
Koju od tih pozicija smatrate najidealnijom za sebe?
– Zbog ogromnog trošenja na kretanje u oba smera, „najtešnje“ mi je u koži zadnjeg veznog. Oni su, takođe, uvek u senci vezista-kreativaca i napadača, kojima pripadaju svo poštovanje i slava. Pa, ako hoćete, i najbolji ugovori. Čak su i defanzivci po tome ispred njih. Ne znam, dvoumim se između štopera i polušpica. Volim da se „rvem“ sa protivničkim špicevima i dobar sam, kažu, u tome, ali možda još više uživam da idem za loptom. Da sam što bliži tuđoj mreži, nameštam i dajem golove.
Oni koji rade s vama tvrde da, ipak, najviše uživate u pobeđivanju. Koliko su jaka glava i taj fajterski nerv bitni za uspeh u sportu?
– Rekao bih koliko i talenat za baratanje loptom. Fudbal je surova igra, koja guta slabiće. Oni koji nisu u stanju da je prihvate kao večito dokazivanje i borbu u kojoj si danas na vrhu, a već sutra možda na dnu, nemaju šansi da naprave nešto veliko. U njemu opstaju samo najjači. Drago mi je što imam tog „gladijatorskog“ u sebi – mudro zaključuje fudbalski biser „lala“, čija sloboda košta 3.800.000 evra.