Novi stadion blokiran već dve godine

CSKA iz Sofije, ovogodišnji šampion Bugarske, prvi je fudbalski klub u Evropi kome je isključivo iz tehničkih i logističkih razloga, ove godine zabranjeno učešće u kvalifikacijama za Ligu šampiona. I dok je do sada razlog ovakvih diskvalifikacija bilo nameštanje utakmica ili izgredi navijača, CSKA iz Sofije je zbog finansijskih, ali pre svega tehničkih problema povezanih sa svojim stadionom, ostao bez šanse da učestvuje u Ligi šampiona ove sezone. Čak pet bugarskih klubova suspendovano je iz takmičenja u nacionalnom šampionatu iz istih razloga. Ovaj primer upozorava i Srbiju, i njenu vlast, na ono što se već u nekoj od sledećih sezona može desiti klubovima iz Srbije: da zbog zastarelih, zapuštenih, više decenija starih stadiona, fudbal u Srbiji potpuno ostane van evropskih tokova. Slučaj Partizanovog novog stadiona, govori koliko u Srbiji, svest o tome koliko je fudbal infrastrukturno zapušten, posebno u krugovima vlasti, gotovo da i ne postoji. Semafor je jedini te vrste koji još uvek radi u Evropi, ne može da se promeni. Grejanje terena koje omogućuje igu i u zimskim uslovima, nije podesno ugrađivati sada. Postavljati pokrivanje tribina, i omogućiti ljudima da ne kisnu, besmisleno je raditi. Zašto? Zato što se već dve godine, stadion Partizana nalazi na samom kraju zakonske procedure nakon koje bi stari stadion trebalo da se sruši, i u roku od dve i po godine, izgradi novi, sa kapacitetom,uključujući i VIP lože, od ukupno 40.000 mesta. Nakon višegodišnje, izuzetno složene zakonske procedure, započete u Gradu Beogradu, još 2001. godine, sve je blokirano 2006. godine, kada je umesto rutinskog privođenja celog posla kraju, kroz stavljanje na dnevni red Skupštine grada Beograda konačnog odobrenja gradnje novog stadiona Partizana, sve potpuno neobjašnjivo stalo, bez naznake kada će i hoće li uopšte, sve biti ponovo pokrenuto sa mrtve tačke. O projektu novog stadiona, ali i postojećim i planiranim infrastrukturnim planovima FK Partizan, za Danas govori Aleksandar Stepanović, direktor stadiona FK Partizan.
„Ceo kompleks Partizana nalazi se na površini od 12,2 hektara i u vlasništvu je sportskog društva Partizan, ne samo FK Partizan, tu su u pitanju ukupno 24 različita kluba, košarkaški, atletski, teniski, rukometni, i mnogi drugi klubovi.“ govori Stepanović. „Ceo kompleks, pored novog fudbalskog stadiona, obezbeđuje nove teniske terene i teniski stadion sa više hiljada mesta, standardizovan za organizaciju ATP turnira. Tu su i posebne sportske hale koje će slučiti za potrebe odbojkaša i rukometaša Partizana, kao i poseban prostor namenjen košarkašima i njihovim treninzima, a posebne objekte namenjene atletičarima, gradićemo najverovatnije pri kompleksu tzv. Vojne gimnazije, zato što će novi stadion biti bez atletske staze, isključivo fudbalski. Dakle, ovo nije isključivo fudbalski projekat, ovaj kompleks predstavlja infrastrukturnu logistiku za čak 24 različita sportska kluba koja funkcionišu u sastavu sportskog društva Partizan. Samim tim i njegov značaj je mnogo veći.“ Ipak, nakon završetka, višegodišnje, i izuzetno složene zakonske procedure, koja je pored Partizanovog stadiona, uključivala i kompleks oko stadiona Crvene zvezde, došlo se do konačnog dokumenta koji je gradonačelniku Beograda prosleđen 3. oktobra 2006. godine, a koji je trebalo da usvoji Skupština Beograda, i da se time i formalno omogući početak konkretne realizacije projekta novog Partizanovog stadiona. Taj poslednji, formalni korak, iz potpuno nejasnih razloga nije se desio, a na dnevni red nije stavljena ta tačka dnevnog reda, da bi nakon više od godinu dana neshvatljivog odugovlačenja, u februaru ove godine bili raspisani opšti izbori, i sve je preneto na novi saziv Skupštine Beograda. Aleksandar Stepanović navodi do kakvih sve konkretnih problema je dovelo takvo odlaganje: „Stadion Partizana je ostao van programa rekonstrukcije povodom Univerzijade koja će se održati 2009. godine u Beogradu, zato što je planirano rušenje stadiona. Tako smo ostali bez rekonstrukcije postojećeg stadiona, ali i bez zvanične dozvole da napravimo novi stadion. U sezoni kada smo prezimili u Evropi, umesto da kao svi ostali klubovi koji su se plasirali u osminu finala Kupa Uefa imamo grejanje terena, mi smo se od mećave tog februara branili tako što smo isušivali teren uz pomoć vojnih helikoptera. Razlog zbog koga ne investiramo u grejanje terena je, takođe, činjenica da je stadion predviđen za rušenje. Postojeći semafor je toliko zastareo da je to poslednji videoton semafor u Evropi koji i dalje radi, a ne menjamo ga iz istih razloga: stadion treba da se sruši i da se gradi novi. Ova lista problema može ovako unedogled, a potpuno je nejasno zašto smo dovedeni u ovakvu situaciju, i zašto neko više od godinu dana nije želeo da formalno privede kraju višegodišnju zakonsku proceduru koja bi omogućila rušenje starog i gradnju novog stadiona Partizana. Ovo je projekat od nacionalnog značaja, koji pored vrednosti investicija i ugleda koji švajcarski Maraci uživa u Evropi, sa sobom nosi dodatne mogućnosti za domaću građevinsku operativu, pošto je u pitanju projekat koji bi trebao da traje ukupno 30 meseci, i koji bi u istom periodu garantovao zaposlenost hiljada ljudi koji bi radili na realizaciji ovog projekta.“
Investitor ovog projekta, ugledna švajcarska kompanija Maraci, koja stoji iza gradnje svih stadiona u Švajcarskoj na kojima je upravo odigrano Evropsko prvenstvo u fudbalu, početkom ove godine potvrdila je svoj interes za realizaciju gradnje čitavog kompleksa čija se vrednost procenjuje između 320 i 350 miliona evra, što bi bila jedna od najvećih grinfild investicija u Srbiji. Nije im jasno u čemu je problem, i zašto ceo projekat stoji. Možda ključ celog zastoja uopšte nije stadion, već komercijalni sadržaji koje švajcarski Maraci planira da gradi u ovom kompleksu: veliki šoping mol ispod terena samog stadiona, hotel, stambeno-poslovni centar, koji bi svojom realizacijom značajno doprineli većoj konkurentnosti na tržištu maloprodaje i slabljenju monopola u toj oblasti. Poznato je koliko takvi projekti, posebno u Beogradu, već godinama imaju pregršt prilično čudnih problema sa realizacijom, i svi su gotovo identični ovima koje imaju švajcarski Maraci i Partizan. Takođe, krajnje je indikativno da je cela procedura za Partizanov kompleks okončana u oktobru 2006. godine i do danas nije stavljena na dnevni red Skupštine Beograda, dok je procedura za novi Delta siti na Automokandi, završena u septembru 2007. godine, uredno stavljena na dnevni red Skupštine Beograda, gde je sve bez problema izglasano. U čemu je razlika između ova dva projekta, koji se nalaze samo stotinjak metara jedan od drugog, zašto se projekat koji je godinu dana kasnije završio zakonsku proceduru, stavlja na dnevni red, a projekat Partizanovog stadiona i poslovnog kompleksa na istoj toj Autokomandi, i dalje nije na dnevnom redu Skupštine Beograda, ostaje pitanje bez odgovora.
Vreme ne stoji, tako da se fudbal u Srbiji već sada nalazi na pragu infrastrukturnog sloma, pa za sada samo tri stadiona zadovoljavaju standarde UEFA: stadioni Crvene zvezde, Partizana i Vojvodine. Za sada, pošto se infrastrukturni standardi UEFA svake godine pooštravaju, Aleksandar Stepanović ukazuje na to o kom nivou komfora se radi: “ To je standard koji pre liči na komfor koji se uživa u pozorištu nego na uobičajeni stadionski, niko ne može da kisne, sve je pokriveno, sve je posvećeno gledaocu, njegovoj bezbednosti i zabavi, tako da je to pravac u kome se kreću infrastrukturni standardi UEFA. Novi Partizanov stadion udovoljava najvišim evropskim standardima u ovoj oblasti.“ Hoće li ovaj projekat biti realizovan, hoće li najzad biti na dnevnom redu Skupštine Beograda u novom sazivu, ostaje da se vidi. Primer CSKA iz Sofije, koji je osvojio trideset prvu titulu šampiona Bugarske, i onda zbog tehničkih problema sa stadionom ostao bez kvalifikacija za Ligu šampiona, upozorava da ukoliko ne bude investicija u infrastrukturu, ukoliko se unedogled bude odlagalo donošenje zakonskog okvira za privatizaciju u fudbalu, neka slična diskvalifikacija može očekivati i nekog budućeg šampiona Srbije.