Vreme je za promene

Niko nije mogao uskratiti veru u uspeh selektoru Dejanu Periću („imamo kvalitet dostojan odlaska u Francusku“) i kapitenu Žarku Šešumu („spremni smo za iznenađenje protiv Mađara“), ali svako ko imalo poznaje prilike u ovom našem nekada trofejnom sportu znao je i pre utakmica u Kraljevu (25:26) i Vespremu (30:25) da „orlovima“ nije mesto na Mundijalu.                 

Ne zbog toga što komšije imaju sastav prve kategorije – nacionalni tim im je i dalje ispod nivoa klupskog rukometa u toj zemlji – već zato što je igra srpske ekipe druge klase, ako ne i gora. I to ne od ovog leta, prošle godine, pretprošle sezone… kod ovog stručnog štaba. Ove ili neke druge generacije igrača.

Drugo mesto na šampionatu Evrope u Beogradu 2012. predstavljalo je samo kratku pauzu u agoniji staroj više od decenije, a sve tadašnje egzaltirane najave uzleta na budućim velikim takmičenjima bile su ništa drugo do kupovanje vremena i lažno predstavljanje stanja u kojem se srpski rukomet nalazi još od petog mesta na SP u Tunisu 2005. Osvajanje bronzanih medalja na planetarnim takmičenjima 1999. u Egiptu i 2001. u Italiji, pa čak i treća pozicija na kontinentalnom turniru 1996. u Španiji – sve pod okriljem državne zajednice s Crnom Gorom – ispostavili su se kao početak kontinuiranog srozavanja ove nekada popularne i trofejne igre u Srbiji.

Ne samo rezultatski, jer da su takmičarski podbačaji jedini problem, on bi bio rešen pre ili kasnije. Koreni krize koja ne prolazi mnogo su dublji i nisu isključivo efekat opšte besparice. Loši vetrovi predugo duvaju u Savezu, trenerskoj organizaciji, u odnosima među klubovima i reprezentativcima. Drastično je opao broj vrhunskih stručnjaka, a oni što vrede su skrajnuti ili se nije imalo strpljenja s njima ili više nisu među živima. Manjka nam i igrača „ubica“, a ono malo takvih izgubi moć kada dođe u nacionalni tim, izjeden neznanjem i sujetama. Srbija je bacila pod noge vrednosti poznate jugoslovenske škole rukometa, a nije prihvatila ono što je donela modernizacija ovog sporta. I što je još tragičnije, ne vidi se volja i ljudi potrebni za nužne promene, na svakom polju i svim nivoima.

Dokle god je tako zadovoljavaćemo se pukim plasmanima na velika takmičenja, a krahove na njima pravdati lošom srećom, slabom koncentracijom ili pogrešnom sudijskom odlukom u trenucima odluke. Uz obećanja (ludom radovanja) da će u novom ciklusu, s novim selektorom i ponekim novim igračem biti drugačije.