„Putin će doživeti razočaranje“: Čak i u najpovoljnijem scenariju za Rusiju ništa više neće biti kao pre

Nacrt mirovnog plana koji se razmatra predviđa ukidanje sankcija „postepeno i pojedinačno“, sa mogućnošću ponovnog uvođenja sankcija ako Rusija ponovo prekrši pravila, piše u analizi za CEPA.org Aleksander Koljandr, analitičar ruske politike i finansija.

To bi predstavljalo značajan ruski povratak u odnosu na dugo zastupanu poziciju da su sve sankcije nezakonite i da moraju biti odmah ukinute. Moskva želi trajno olakšanje, a ne privremene izuzetke. Verovatno ga neće dobiti.

Rusija bi trebalo da se seti amandmana Džekson-Vanik iz 1974. godine, koji je ograničavao trgovinu između SAD i SSSR zbog politike emigracije. On nije u potpunosti ukinut do 2012. – četvrt veka nakon što je Moskva ukinula restrikcije na jevrejsku emigraciju. Rusija se plaši ponavljanja takvog uslovnog olakšanja, ali možda će biti primorana da ga prihvati.

Rusija nije samo najviše sankcionisana zemlja na svetu, već njeni protivnici i dalje uvode nove mere. SAD bi možda mogle ukinuti svoje mere, ali nije sigurno da bi Evropska unija i Velika Britanija sledile isti primer. U svakom slučaju, bilo bi nemoguće uslovno ili odjednom ukinuti više od 28.000 mera koje trenutno važe u više jurisdikcija.

Kremlj ima jasne ciljeve. Tokom neuspelih pregovora o primirju na Crnom moru u martu, Rusija je tražila ukidanje sankcija za Rosselkhozbank i druge poljoprivredne banke, ponovno povezivanje sa SWIFT-om i obnavljanje korporativnih računa.

Takođe je tražila olakšice za izvoz poljoprivrednih proizvoda, transport žita i inostranu poljoprivrednu tehnologiju. Iako je ovo predstavljano kao podrška „Globalnom Jugu“ u obezbeđenju hrane, plan otkriva strategiju Rusije – olakšice za njen gigant poljoprivrednog i prehrambenog sektora.

Drugi ključni ciljevi sankcija protiv Rusije su bankarske sankcije (koje ograničavaju međunarodnu trgovinu), restrikcije na izvoz nafte i zabrane uvoza tehnologije koje ugrožavaju vojnu proizvodnju i popravku i unapređenje civilne infrastrukture.

Rusija i dalje krijumčari i nabavlja mašine i delove, ali to je nepraktično i veoma skupo. Civilna avijacija očajnički treba rezervne delove, a industrija precizne mašine. Ruska industrija ostaje zavisna od sankcionisane elektronike, mikročipova i hemikalija koje ne može potpuno da proizvede sama niti da nabavi iz Kine.

Ograničenja na tehnologiju mogla bi se brzo ublažiti kroz opšte licence. Da bi se olakšala trgovina i plaćanja, Rusiji je potrebna barem jedna ili dve de-sankcionisane banke – verovatno državne – da omoguće američke korespondentske račune.

Kada međunarodna plaćanja ponovo počnu da teku, zapadni avio-prevoznici bi mogli da se vrate ako Rusija ponovo otvori svoj vazdušni prostor za letove ka Aziji.

Ako Rusija prihvati bilo kakvu odluku o zamrznutim državnim sredstvima (koja, iskreno, verovatno nikada neće biti vraćena), Zapad bi mogao da ukine sankcije centralnoj banci. U kombinaciji sa olakšicama u menjačkim i hartijskim transakcijama, ovo bi moglo otvoriti Rusiju ka međunarodnom kapitalu – što je posebno vredno imajući u vidu visoke domaće troškove zaduživanja.

Ništa od ovoga se ne dešava preko noći, a to donosi nove probleme jer, ako novac ponovo može da teče u Rusiju, on takođe može i da izlazi. Ruske finansijske vlasti će se plašiti odliva kapitala kroz bilo koje novo otvorene kanale.

Zapadne kompanije suočavaju se sa ogromnim preprekama pri povratku u Rusiju. Putin je upozorio da neće ponovo kupovati imovinu po sniženim cenama niti davati povlastice.

Rusija je zaplenila zapadnu imovinu putem predsedničkih dekreta i sudskih naloga, postavljajući deo pod „privremeni menadžment“. Samo kompanije koje nisu podržavale vojsku Ukrajine i ispunile sve svoje „obaveze prema zaposlenima“ bile bi dobrodošle; oni koji su se povukli suočiće se sa „veoma skupim“ povratkom, rekao je.

Naravno, ovo podrazumeva da će zapadni investitori, čiji su prsti toliko opekli u Rusiji, biti spremni da ponove eksperiment.

Tržišta su se već promenila. Kineski konkurenti sada drže više od 50 odsto ruskog tržišta automobila, u odnosu na manje od 10 odsto pre četiri godine.

Ruske imitacije zamenile su Starbucks i McDonald’s. Kompanije poput Carlsberga i Unilever-a, koje su osudile rusku agresiju, takođe rizikuju reputacionu štetu ako se vrate nakon dogovora koji nagrađuje Rusiju ukrajinskom teritorijom (iako ovo nije obeshrabrilo one koji su ostali i profitirali, poput austrijske Raiffeisen banke).

Dobavljači proizvoda dvostruke namene najverovatnije će i dalje biti vezani zapadnim restrikcijama godinama. Povratak zapadnih kompanija znači snalaženje u neprijateljskom poslovnom okruženju gde su bivše tržišne pozicije zauzeli lokalni igrači koji su se masovno zadužili da zamene zapadnjake i snažno će lobirati da tržišta ostanu ograničena.

Potpuno i brzo ublažavanje sankcija u energetici je malo verovatno, iako se najdrastičnije restrikcije mogu olakšati. Čak i ciljano olakšanje u međunarodnim finansijama, metalima, ukapljenom prirodnom gasu (LNG) ili senkama tanker flote bi Moskvi dalo malo prostora za disanje, ali ne bi rešilo osnovne probleme.

Putinova Rusija će verovatno ostati fundamentalno neprivlačna za investicije zbog strukturnih izazova: slabe ekonomije, nepredvidivih propisa, ograničenih prava svojine i sudstva podređenog volji vlade.

Sankcije pojačavaju prvenstveno domaće probleme Rusije – visoku inflaciju, nedostatak radne snage, skupi krediti, ekonomski usporen rast i ogromne odbrambene troškove. Ublažavanje mera neće rešiti nijedno od ovih pitanja.

Čak i u najpovoljnijem scenariju za Rusiju, ublažavanje sankcija će biti postepeno, uslovno i nedovoljno da vrati zemlju na predratni ekonomski položaj. Ništa više neće biti kao ranije.